Чим љепир долети на пламен од свијеће,
бијеше му видјети двије зраке повеће.
Тој бијеху двије очи, двије дзоре љувене,
два сунца с источи ме душе љубљене.
Тим свијећу остави, ончас му омили
ме слатке љубави драг поглед и мили;
који чим обходи и већкрат облети,
тужну се догоди убјену умријети.
Кô ли си гинећи приличан, вај, мени
и мојој несрећи, љепиру љувени!
I мени и теби драг позор омили,
убјен бих, убјен ти, објех нас уцвили.
Срећнији си ти веле ере мреш уз милу
од руке прибијеле, драгому у крилу.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
