Претпразничко вече
Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.
Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.
Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.
Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је кô поток текла срећа кротка:
Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.
Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.
Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.
Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.
Уза њ, тек малко на шиљтету ниже
Кô симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.
У то би халка закуцала. - "Петар!"
- Ускликне отац - "Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело -
Отворите му!"... - И ми сви, кô вјетар,
Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.
Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.
Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.
И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.
Затим би отац, ведар кô сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...
Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...
О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...
Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.
Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема... Сам, кô камен ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...
Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола -
Из мојих књига, са прашњава стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.
Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге -
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.
Сањам ли? Ил' би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.
Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, Кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.
Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.
Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,
Кô да би хтјела збрисат сјен туге...
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни кô лук младе дуге:
"Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију -
Света смо жива породица теби!
Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.
Ми здружујемо душе људи свије'!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!
Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло кô кап сунца златна"...
И акорд звони... Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.
|