Два Јаксића и Краљевић Марко

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Два Јакшића и Краљевић Марко

Два се мила брата миловала:
Јакшић Митар и Јакшић Стјепане,
Колико се браћа миловали,
Кад су годе путем путовали,
Од милости рухо мијењали. 5
То гледала старјешица вила,
Па дозивље вилу седмакињу:
"Ко завади два Јакшића млада,
Ево њему пола старјешинства."
Кад то зачу вила Седмакиња, 5
Претвори се у лијепу дјевојку.
Па изиђе на друма широка.
Отуд иду два Јакшића млада;
Кад видјеше лијепу дјевојку,
Тад повика Јакшићу Стјепане: 10
"Благо мени, ево ми дјевојке!"
Ал бесједи Митре Јакшевићу:
"Није твоја нег’ моја дјевојка."
Одговара Јакшића Стјепане:
"Што ће теби лијепа дјевојка, 15
Када си се брате оженио?
Ја се јоште оженио нисам."
Пође Стјепан да узме дјевојку;
Ал’ да видиш Митра Јакшићева,
Он потеже копље убојито, 20
Те удара брата рођенога.
Паде Стјепан на друму широку,
Митар узе лијепу дјевојку,
Па је за се на дората баци,
И окрете двору бијеломе. 25
Кад је био кроз гору зелену,
Излећеше утве златокриле;
Митар пусти зелена сокола
Да ухвати утву златокрилу.
Док пролети сив-зелен соколе, 30
Док пролети кроз гору зелену,
Десно своје саломио крило.
Писну соко као гуја љута,
Па се врати свому господару,
И паде му на раме јуначко. 35
А пита га Митре Јакшевићу.
"Како ти је сив-зелен соколе,
Како ти је без деснога крила?"
Одговара сив-зелен соколе:
"Као брату који брата нема." 40
Оде Митар двору бијеломе.
А кад доде дрвеној ћуприји,
Ту му доро ногу подломио.
А пита га Митар Јакшевићу:
"Како ти је, мој добри дорине. 45
Како ти је без ноге четврте?"
А доро му јеком одговара:
"Као брату, који брата нема."
Кад с’ обазре Митре Јакшевићу,
Ал му нема лијепе дјевојке; 50
Тад закука као кукавица,
А преврће као ластавица:
"Јао мени до Бога милога.
Гдје погубили брата рођенога!"
Иде Митар кући кукајући; 55
Сусрете га Краљевићу Марко,
Па га пита, шта је и како је.
Митар каза своје јаде љуте,
Кад сазнаде Краљевићу Марко,
Кад сазнаде, шта је и како је, 60
Пушћа Марко хрте и огаре,
Да улови у планини вилу.
Вила бјежи зелену језеру,
Да утече у воду студену.
Марко пушћа сивога сокола, 65
Да увати вилу у језеру,
Вила бјежи небу под облаке.
Марко узе перна буздована.
Те га за њом под облаке баци;
Али топуз вилу пролетио. 70
Одлетио више у облаке,
Кад се озго топуз повратио
Мало сапом вилу доватио.
Паде вила у зелену траву;
Њој допаде Краљевићу Марко, 75
Па јој ’ваку ријеч проговара:
"Поврати ми Јакшића Стјепана,
Или ћу те одмах погубити."
Одговара пребијела вила:
"Богом брате, Краљевићу Марко, 80
Пусти мене у гору зелену,
Да ја тражим биља свакојака,
Да повратим Јакшића Стјепана."
Пусти Марко вилу на планину,
Те прелеће од стијене до стијене. 85
Вјетар дува, вила се одзива,
Она мисли, да је зове Марко,
Док ето ти виле из планине,
Она носи биље свакојако,
Њиме маже Јакшића Стјепана, 90
И од копља ране по Стјепану.
Док на њему ране зарастоше.
Стјепан скочи на ноге јуначке.
Марко пусти вилу у планину.
"Ао, браћо, давно ли сам заспо. 95
Што ме прије пробудили нисте?"
Они добре коње посједоше,
И одоше двору Јакшићеву,
Вино пити и веселити се.

Из "Виле" год. 1867.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц. Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 28-30.