Бакоња Фра Брне/I

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

I СВЕТА ЛОЗА
◄   Садржај II КУШМЕЉ И КУШМЕЉИЋИ   ►



I СВЕТА ЛОЗА

Далмација има: шест бискупа, четири митроносна опата, шест каптола, десет богословскијех сјеменишта, четрдесет деканата, двјеста деведесет и седам парохија, сто тридесет и три капеланије, седамдесет и три манастира и у њима око двије хиљаде пет стотина манастирске чељади.
У Далмацији има католичког народа око четири стотине хиљада душа; ова је сиромашна, те се њезина дјеца кланчају на све четири стране свијета ради хљеба насушнога, па ко то зна, тај би могао рећи да у томе винограду господњем према простору земљишта и броју чокота, има работника и одвише. Али већини Далматинаца и данас је јад на Французе, који почетком овога вијека укидоше још толико бискупија, опатија, каптола, сјеменишта, деканата, парохија, капеланија, манастира и цркава.
Као год што се многа далматинска племена поносе својим јунацима у прошлости, који су се одликовали у ратовању с Турцима, тако се исто многа племена поносе својим „мисницима“, који су се борили противу „невирних ркаћа“; као год што у Далмацији има братстава која су у непрекидноме низу дала тридесет-четрдесет сердара, барјактара итд., тако исто има их из којих је изашло толико фратара или попова (фратар је више цијењен).
Така се племена зову: свете лозе.
Така је света лоза Јерковића у Зврљеву, која је, до данас, дала манастиру В. двадесет и пет фратара.
Има једна књига у којој су животописи свију фра-Јерковића до половине овога вијека, њих двадесет тројице. Ја сам био срећан да ту књигу имам у рукама за њеко вријеме, те сам из ње исписао главније податке о њеколицини главнијех фра-Јерковића, а овдје ћу навести само пет биљежака, да читаоци виде заслуге тијех људи.
Напомена. Први број значи годину рођења, један крст значи које се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља умро, онако као што и ми мремо.
Ево тијех биљежака у буњевачком говору, сасвијем као што је у поменутој књизи:
„Фра-Брне II (†† 1519). Привеја је пуно пука из старога закона у католичку виру, у чем су му баш вридно на руку били: Е. Моћениго, провидур у Задру, Т. Пилотић, капитан у...; Р. Патак, алфијер у..., како свидочи један запис од руке истога фра-Брне, у коме реченоме запису (од године 1502. на глагољскоме часослову, на коме има још много записа) речени ф. Б. припоручује редовницима посли себе да спомињу на малој миси имена тих људих... Још се приповида о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, по влашки и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас имâ.“
„Фра-Мартин (1545, † 1565, ††1630). Жупникова је у... Бижа је од Турака прико воде два пута... Бија је рањен из пушке од ришћанах... Има један запис од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један чудан секрет од нарави!...“
„Фра-Јерица (1631, † 1652, †† 1710). Наодија се у Котарима кадно сердари Јанковић и Накић прогнаше Турке... Млого је поднија у бигству, а још више од злих и коварних људих, који га напаствоваше за ники велики грих, за шта је и педепсан бија. За његово вриме умра је један млади Јерковић у манастиру као дијак, а други Јерковића дитић побига је из манастира, те се само трећи заредија... При сврси бија је фра-Јерица исповидник бискупа и од њега пуно љубјен...“
„Фра-Бортул (1709, † 1729, †† 1776). Ови славни редовник, кад је била велика глад, привеја је млого фамилијах из грчке вире у нашу католичку. Зато га је ђенерал нашега реда зва у Рим и приказа с(ветом) о(цу) папи Клименту, и учинили су му млого почасти, али је у повратку, путујући из Задра на коњу, пâ и уломија ногу, од шта је дуго болова... Кад је јопет била глад (1756), он је закупија жито и прода га добро пуку, а за добит купија је, у горњем крају, манастиру винограде, који данаске вриде прико 30.000 ф.“
„Фра-Вићенцо (1774, † 1793, †† 1835). Кад је принцип пропа, одија је с осталом господом далматинском к свитлој круни бечкој ради покорења далмације ћесару, како биху послате депутације од све Далмације. Бија је код круне на ручку и разговара се с њом... Када Францези забранише наш с(вети), ред, он оста сам у манастиру за 8 година а редовници се разбижаху по жупах... У то је вриме притрпија млого од ришћанских ајдуках, који онда биснише страовито. У једноме сусриту речени ајдуци одсикоше му десно уво и оста без ува до смрати...“
У наше доба има десетак кућа Јерковића, али се већ од поодавна дијеле на три гране, које се презивљу: Брзокуси, Зубаци и Кркоте.
Могао би ко, због тијех надимака, помислити е су Јерковићи презрени међу својим земљацима, а то није истина. Не само по жупама св. Фране, него чак и у Зврљеву, нико никог не зове правијем презименом ни правијем именом, него свако чељаде има надимак. Исти фратри, иако су, послије бога, највише штовани не могу измаћи томе народњем крштењу. То је, дакле, просто обичај, њеки зао обичај ако ћете, али ништа друго. А да је кућа Јерковића заиста у пуку штована као света лоза томе има сила потврда, а ми ћемо одабрати само двије-три.
Прво и прво, не само у Зврљеву, него и по околини, кад се што прича из старине, обично се додаје: „То је било у вриме фраМартина Брзокуса, или фра-Бортула Зубаца, или фра-Вице Кркоте“ итд. — баш као кад Бошњак рече: „За Кулина бана“, а Херцеговац: „У доба херцега Шћепана!...“
Друго, Милушани, људи јако „приватљиви“ (како се онамо каже за лупежа) радије ће „приватити“ Јерковићима одојче, неголи другоме коме овцу јаловицу, е увјерени да је месо од Јерковића стоке много слађе од меса ичије друге стоке.
Још један примјер пак је доста. Прије њеколико година спорјечка се један Јерковић са њекијем сусједом. Јерковић се нашао прзница, те удари сусједа, а овај имао у руци сјекиру, па замахне оштријем пут Јерковића, али се брзо предомисли и обрне ушице, пак ушицама звизне Јерковића по челу и убије га. Питан у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину...“
Јерковића се сој разликује по много чему од осталијех досељенијех и старосиодскијех братстава. Брзокуси и Зубаци махом су кракати, дуга врата, коштуњави и космати. Кркоте су, већијем дијелом, малога раста, једри и голопузасти. Сви Јерковићи имају велике зубе, и готово сваки је мало развратастијех уста, смеђе длаке и сијеријех очију. Сви су веома ништи духом (у јеванђелском значењу), мируљубиви, слаткохрани, и врло мало „приватљиви“.
Само се по себи разумије да је међу Јерковићима најодабранија она грана од које је живи фратар. Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“, био је Брзокус. А Брзокус бјеше и фра-Брне (III), (1819, † 1838, †† ?). Овај пошљедњи имао је три брата: Јеру, Јуру и Бару, или како се у Зврљеву зваху: Кушмеља, Чагаља и Шунду. Кушмељ — зато што бијаше веома рутав, Чагаљ — стога што је био сух као кука, а Шунда — због тога што је говорио кроз нос. Пошто је овога вијека свети чин био у грани Брзокуса, а Кушмељ био старјешина у братству, ми ћемо о њему, и његовој породици проговорити напосе, у овој другој глави.
 



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 111 година.