Zakon o Islamskoj verskoj zajednici (1930)
MI
ALEKSANDAR I
po milosti Božjoj i volji Narodnoj
Kralj Jugoslavije
ZAKON
O ISLAMSKOJ VERSKOJ ZAJEDNICI
Član 1.
Svi muslimani u Kraljevini Jugoslaviji sačinjavaju jednu samostalnu Islamsku versku zajednicu, pod Reis-ul-ulemom kao vrhovnim verskim starešinom.
Islamska verska zajednica javno ispoveda i uči svoju islamsku veru, javno vrši svoje islamske verske dužnosti, i samostalno upravlja i uređuje svoje verske, versko-prosvetne i vakufske poslove.
Član 2.
Organi Islamske verske zajednice jesu:
1) Džematski medžlis, na čelu sa džematskim imamom;
2) Sresko vakufsko-moarifsko poverenstvo, na čelu sa šerijatskim sudijom;
3) Muftistvo;
4) Ulema-medžlis u Sarajevu i Ulema-medžlis u Skoplju;
5) Vakufsko-mearifsko veće u Sarajevu i Vakufsko-moarifsko veće u Skoplju;
6) Vrhovno versko starešinstvo u Beogradu sa Reis-ul-ulemom na čelu.
Sastav organa pomenutih u prethodnom sastavu, kao i njihov delokrug i nadležnost, predvideće se Ustavom Islamske verske zajednice.
Član 3.
Postupak za izbor Reis-ul-Ulema, članova Ulema-medžlisa i muftija propisaće se posebnim zakonom, u koliko nije predviđen odredbom $ 21.
Član 4.
Reis-ul-ulemu, članove Ulema—medžlisa i muftije postavlja Kralj ukazom, na predlog Ministra pravde, stavljen u saglasnosti sa Pretsednikom Ministarskog saveta. Reis-ul-ulema dobija ovlaštenje (menšuru) za vršenje verskih poslova od naročito sazvanog Saveta, koji se sastaje u Beogradu, a sačinjavaju ga: Svi članovi oba Ulema-medžlisa, po tri izabrana člana oba Vakufsko-mearifska veća i svi članovi oba Vrhovna šerijatska suda.
Član 5.
Islamska verska zajednica samostalno upravlja i slobodno raspolaže verskom imovinom, vakufima (zadužbinama), u granicama ovoga Zakona i svoga Ustava, a pod vrhovnim nadzorom Države.
Nadležne islamske verske vlasti samostalno odlučuju o primanju vakufa (zadužbina) koji su namenjeni verskim ciljevima.
Islamska verska zajednica, koja po postupku o svom računovodstvu, koji će se uredbom propisati preko svojih nadležnih vlasti vrši kontrolu svojih prihoda i rashoda, podleži prema odredbi drugog stava čl. 2 Zakona o Glavnoj kontroli, vrhovnom nadzoru Glavne kontrole, u toliko što je Glavna kontrola ovlašćena da utrošak prihoda, prema ukazanoj potrebi, kontroliše pregledima, bilo na zahtev Ministra pravde ili samih nadležnih vlasti Islamske verske zajednice.
Imovina Islamske verske zajednice služi samo njenim verskim ciljevima, i ne može se ni pod kojim vidom od nje oduzimati ni na druge ciljeve upotrebljavati, osim slučaja eksproprijacije predviđene zakonom.
Član 6.
Islamska verska zajednica i pojedine ustanove predviđene njenim Ustavom pravna su lica, sposobna da po propisima zakona stiču i drže kako pokretna tako i nepokretna dobra i vrše sva prava koja im kao takvima pripadaju.
Član 7.
Član 8.
Član 9.
Član 10.
Član 11.
Član 12.
Islamska verska zajednica podmiruje svoje potrebe:
1) prihodima svih verskih i vakufsko-miarifskih dobara i fondova;
2) verskim taksama;
3) naročitim razrezivanjem na prihode pojedinih samostalnih vakufa;
4) dobrovoljnim prilozima i vasijetima;
5) eventualnom pomoću političko-upravnih opština;
6) stalnom državnom pomoći iz $ 23;
7) verskim prirezima iz $ 14.
Član 13.
Za sve zvanične radnje verskih i vakufsko-mearifskih organa plaća se samo ona taksa koju propiše vakufsko-mearifsko veće, posebnim pravilnikom odobrenim od Ministra pravde u sporazumu s Ministrom finansija. Ova taksa naplaćuje se u korist Islamske verske zajednice.
Član 14.
Prirez na neposredni porez koji plaćaju porezovnici islamske vere u Državi imaju pravo da raspišu Vakufsko-mearifsko veće, Sresko vakufsko-mearifsko poverenstvo i Džematski medžlis, i to samo ako prihodi u $ 12 od 1—6, ne mogu pokriti rashode predviđene budžetom. Odluka o raspisu ovih prireza za unapred određeno vreme postaje punovažna kad je odobri Ministar finansija u sporazumu sa Ministrom pravde. To odobrenje nije potrebno za prireze do 10% na neposredni državni porez koje raspisuju džematski medžlisi po zaključku džematskog zbora donetom od 75% poreske snage u džematu. Za njihove odluke potrebno je samo odobrenje nadležnog Vakufsko-mearifskog veća.
Član 15.
Verske prireze prikupljaju organi državne poreske administracije, jednovremeno i u svemu po propisima za državne dažbine, i predaju ih u tromesečnim obrascima nadležnom verskom organu, koji je taj prirez propisao.
Član 16.
Svih javnih dažbina oslobođavaju se zgrade namenjene službi božjoj i versko-prosvetnim i dobrotvornim ustanovama; dalje, zavodi za verske potrebe; islamska groblja; domovi aktivnih verskih službenika koji su svojina Islamske verske zajednice, a namenjeni su za njihovo stanovanje; domovi islamskih verskih nadleštava, kulturno-istorijski spomenici; i dvorišta svih nabrojanih ustanova.
Član 17.
U svim državnim i privatnim školama islamska verska nauka predaje se u saglasnosti sa nadležnom islamskom verskom vlasti, a po odredbama zakona o tim školama.
Učenici islamske vere ne mogu ni sarađivati ni prisustvovati ni kojoj svečanosti, bilo u školi bilo van škole, koja nosi obeležje svečanosti isključivo druge vere.
Nastavne planove i programe za predavanja veronauke propisuje nadležni ministar, uzimajući u obzir potrebe verskog vaspitanja, po predlogu Ulema-medžlisa. Za udžbenike veronauke važiće propisi Zakona o udžbenicima. Za sve udžbenike daće Ulema medžlis svoje odobrenje u pogledu njihove verske sadržine.
U državnim osnovnim školama veronauku mogu predavati kvalifikovani imami ili naročiti veroučitelji, u smislu propisa Zakona o narodnim školama. Gde, po zakonu ili inače, nije mogućno da islamsku veronauku predaje imam ili veroučitelj vršiće svu nastavu učitelj te škole koji je islamske vere.
Veroučitelje imame u svima narodnim školama postavlja Ministar prosvete iz reda kandidata predloženih od nadležne verske vlasti. Veroučitelje u ostalim državnim srednjim i stručnim školama postavlja nadležni ministar između kandidata koji podnesu odobrenje nadležne verske vlasti da mogu predavati islamsku veronauku u srednjim školama. Sve veroučitelje premešta i razrešava dužnosti nadležni ministar, po odredbama školskih zakona.
Član 18.
Sve islamske verske autonomne škole stoje pod upravom i nadzorom nadležne verske vlasti. O osnivanju ovih škola rešava nadležna islamska verska vlast. Ona propisuje za njih nastavni plan i program predavanja, i postavlja i razrešava njihove upravnike. Ministarstvo prosvete daje odobrenje za osnivanje ovih škola i za nastavni plan.
Nadležna islamska verska vlast stara se za naročitu spremu nastavničkog i vaspitačkog osoblja islamskih verskih autonomnih škola, postavlja i razrešava ga. Nadležni verski organi vode neposredni nadzor nad ovim školama i podnose o tome izveštaje i predloge o postavljanju i razrešavanju nastavnika i vaspitača Ulema medžlisu. Vrhovni nadzor i nad ovim školama vodi Ministar prosvete.
Član 19.
Imame u državnim bolnicama, kaznenim i njima sličnim zavodima i drugim državnim ustanovama postavlja, na predlog Ulema medžlisa, nadležni ministar.
Član 20.
U slučaju ako se osnuje državni šerijatsko-pravni odnosno islamski verski fakultet ili druga kakva državna visoka škola u rangu fakulteta, Vrhovno versko starešinstvo nastojavaće i starati se da predavanja na tom fakultetu odnosno visokoj verskoj školi budu u saglasnosti sa naukom islamske vere. U slučajevima osvedočene nesaglasnosti, preduzima kod Ministra prosvete potrebne mere da se one otklone.
Profesori i docenti pomenutog u prethodnom stavu fakulteta, koji se biraju po Zakonu o univerzitetima postavljaće se, pošto se, prethodno utvrdi i verska podobnost kandidata ocenom Ulema medžlisa.
PRELAZNA I ZAVRŠNA NAREĐENjA
Član 21.
Na dan kad ovaj Zakon stupi na snagu stavljaju se na raspoloženje Reis-ul-ulema za Bosnu i Hercegovinu, Vrhovni muftija za Srbiju i Crnu Goru, svi članovi Ulema medžlisa i Vrhovnog muftistva kao i sve muftije pomenutih područja.
Ukazom Kraljevim, na predlog Ministra pravde stavljen u saglasnosti sa Predsednikom Ministarskog saveta postaviće se prvi Reis-ul-ulema u Beogradu, četiri člana Ulema medžlisa sa sedištem u Sarajevu i četiri člana Ulema medžlisa sa sedištem u Skoplju, kao i devet muftija, kojima će Ministar pravde odrediti službeno mesto. Sedišta i teritorijalnu nadležnost muftistava odrediće Ustav Islamske verske zajednice.
U koliko se mesta pomenuta u prethodnom stavu ne popune iz reda dosadašnjih službenika koji se ovim zakonom stavljaju na raspoloženje biće svi službenici, u roku od tri meseca od dana stupanja ovog zakona na snagu, stavljeni u penziju, odnosno otpušteni iz službe, po postojećim zakonskim propisima.
Član 22.
Ustav Islamske verske zajednice doneće na zajedničkoj sednici, pod pretsedništvom Reis-ul-uleme svi članovi oba Ulema medžlisa, sve muftije i svi članovi oba Vrhovna šerijatska suda. Ministar pravde će pravilnikom propisati način rada ove sednice.
Ustav Islamske verske zajednice predložiće se Ministru pravde, koji će ga, pošto ga usvoji podneti Kralju na ozakonjenje.
Član 23.
Pri prevođenju islamskih verskih nadleštava, ustanova i lica sa državnog budžeta na budžet Islamske verske zajednice, Uredbom Ministra pravde i Ministra finansija utvrdiće se koju će pomoć iz državnih sredstava Islamska verska zajednica stalno po državnom budžetu primati. Pri utvrđivanju ove državne pomoći uzeće se u obzir oni dosadašnji rashodi po Finansijskom zakonu i državnom budžetu za 1929/30 godinu koji se odnose na ona islamska verska nadleštva, ustanove i lica koja prelaze s državnog budžeta na budžet Islamske verske zajednice, i iznosi t. zv. bira u Srbiji zagarantovanog dosadašnjim zakonom, kao i sume potrebne za pokriće svih ličnih i materijalnih rashoda Vrhovnog verskog starešinstva u Beogradu i Ulema medžlisa u Skoplju.
Član 24.
Islamski verski prirez koji je po dosadašnjim zakonskim propisima naplaćivan u Bosni i Hercegovini naplaćivaće se i dalje, sve dok se ne propiše novi prirez u smislu odredbe $ 14 ovog Zakona, i trošiće se za iste potrebe za koje se je upotrebljavao i do sada.
Član 25.
Ovlašćuje se Ministar pravde da uredbom propiše sve pobliže odredbe potrebne za izvršenje ovog Zakona, vodeći računa o predlozima Vrhovnog verskog starešinstva.
Član 26.
Ovim Zakonom i Ustavom Islamske verske zajednice predviđena organizacija ima se izvesti najdalje u roku od jedne godine, računajući od dana stupanja na snagu Ustava Islamske verske zajednice.
Po stupanju na snagu ovoga Zakona prestaje važiti zakon o „Štatutu za autonomnu upravu islamskih verskih i vakufsko-mearifskih poslova u Bosni i Hercegovini“ od 15. aprila 1909 godine, kao i svi drugi zakoni, Uredbe i propisi o predmetu ovog Zakona.
Sve poslove koje su vršile dosadašnje vakufsko-mearifske i ostale verske vlasti osim vlasti pomenutih u $ 21 stav drugi vršiće, do donošenja Ustava Islamske verske zajednice i do organizacije novih vlasti, naročita poverenstva koja će Ministar pravde postaviti. Za vlasti pomenute u $ 21 stav drugi kao i za poverenstva propisaće do donošenja Ustava Islamske verske zajednice Ministar pravde uredbom nadležnost i krug rada.
Član 27.
Ovaj Zakon stupa u život i dobija obaveznu snagu kada se obnaroduje u „Službenim novinama“.
Pretsednik Ministarskog Saveta,
Ministar Unutrašnjih poslova,
Počasni ađutant Nj. V. Kralja,
Divizijski general,
Petar Živković.
Video i stavio Državni pečat,
Čuvar Državnog Pečata,
Ministar pravde,
Dr. M. Srškić.
Izvori
[uredi]- Službene novine Kraljevine Jugoslavije, br. 29/1930.
- Politika, br. 7.810 od subote 1. februara 1930., strana 2-3.