Пређи на садржај

Преображења

Извор: Викизворник
Симо Матавуљ


Преображења


Гдје ми се отац родио, како је младост провео, зашто се настанио на Тромеђи - о свему томе; ништа право , не знам, Причали су ми доста о њему, а ја ћу споменути што је најпрече.

Био је омален, ватренијех црнијех очију, брзорек и свадљивац; одијевао се наполак по варошки; у говору је заносио као јужни приморци; кад је дошао на Тромеђу, причао је да је служио у војсци; показао је кнезу писмени допуст да може отворити крчму; подмитио је кнеза, те му је овај био на руци.

Радња !му је напредовала годину дана, док се не ожени најстаријом поповом кћерју, а тада пође све наопако. Узрок томе не бијаше моја мати, како би се могло помислити, него то што отац уз пиће поче крчмити: повјесма, чивит, игле, конац и остале ситнице, колико је доста да се на Тромеђи механџија прометне у трговца. Тако је хтио поп, његов таст. Отада одбише се гоље од очине крчме, те свртаху само одабранији људи, који много мудро разговарају, а мало троше; отац поста злоћудан и пропи се; он погибе на путу између нашег села и окружне вароши, - (говорило се од хајдучке руке, али да данас не вјерујем да је тако било) ... Годину дана послије тога умрије ми мати од "сухе болести", те остах сирота од шест година.

То су ми причали.

Матере се сјећам као кроза сан.

Њезини родитељи узеше ме у своју кућу, те се прибројих ка петорици њихове дјеце.

Дјед мој, поп Стеван Д... ић, могао је тада имати око четрдесет и пет година. Био је висок, снажан, прогрушане браде до паса, руменијех јагодица и вељих црнијех очију. Због стрма чела и дебеле доње усне, глава му бијаше немила, али само гледајући је с бока. У кући се мало бавио, а био је час добре воље, час бијесан, без икаква очита разлога. Попадија је то овако објашњавала: "Стево је добар човјек, али му њешто дође!" Тако је говорио и сеоски кнез, али сви остали сељаци не бијаху начисто о томе. Готово двије трећине њих бијаху дужници дједови. Он је њеке одирао, узимљући им добит, друге је ;опет штедио, а никад се не знадијаше напријед кога ће потрзати у суд, гдје је одлазио готово сваке недјеље. Добро сам запамтио њеке ријечи, које чух од једнога старца и које онда никако не могах разумјети: - "За нашега се попа не може почисто рећи: је ли поштен, или је лукав! Једно му једе друго, ама не знаш што му шта једе!"

Баба моја, попадија Симуна, бијаше четири-пет година млађа од њега, малена, гојна, образа глаткијех, очију водњикастијех. Мужу је била подложна до краја, према дјеци попустљива; без краја, радила је као роб, те чак и двијема одраслим кћерима чинила измет. Од осталијех њезинијех особина, ово бијаху главне: јела је готово сваког сахата, али је пила само воду; спавајући хркала је тако да се љети могло чути до најкрајње куће Д... ића; на махове била; је претјерано богомољна, особито кад "оно њему дође"; свакога дана, највише пред вече, тражила је узрок да се сита исплаче.

Поп је био немаран према нама дјеци. Баба је мене непрестано кљукала. Кад бих задријемао од ситости, тада ме баба легне на крило, пак нариче за кћерју Стојанком: и за зетом Иваном, и мене кара што не пустим коју сузицу за својим родитељима.

Кућа бијаше пространа, на један под, предијељен на двије одаје; у већој са два прозора цареваше поп, пребирајући снопове судских артија; у мањој ноћиваше баба са Ружом и Смиљаном. У клијети, тари земљи, лежасмо: Анђа, Ћиридон, Влада и ја. До нас бијаше млијечар; до њега соба у којој се хранило све што сметаше по кући. У куту бијаше статива, а иза ње наслагане трубе сукна. Икона је било на сваком крају, па и других црквенијех ствари, као'но ти у старинској поповској кући. Пред кућом бијаше обор, ограђен високим зидом, а под њим, с једне стране подугачка зграда, на једну воду, подијељена на троје: у једној сувоти бјеше огњиште, у другој стојница за попова вранца, за двије краве и Шпира слугу, а у другој сионица.

За кућом је био простран виноград, а око њега шест кућа Д... ића. Поп не говораше ни са једнијем од својих браственика. Отац попа Стевана, поп Ђерасим, бјеше ранио њеког свог рођака, а оцу попа Ђерасима, попу Зекану, бијаху браћа запалила кућу - и тако се нанизало у бестрв, у најмрачнију старину. Жене Д.... ића долажаху к нама кад дједа не би било дома, а тада и ми се мијешасмо са њиховом многобројном дјецом.

И друге године по моме доласку удаде се Ружа за кнежева сина Мила, прикладна момка. Ружа је много наликовала на оца, и он је њу њешто боље пазио него осталу дјецу.

Поп намјести младенце у моју кућу, предавши им радњу покојнога оца. За двије-три недјеље поп не избијаше искрај њих, и увијек се враћао весео. Али, богме, већ вријеме бјеше да се сјети својих парница, те отиде у варош и задржа се тамо два дана, поручивши трећега да га чекамо с вечером. у то вријеме млади зет распрода на брзу руку сав "еспап", те преобрати шарени дућан у првобитну крчму. Ми дознадосмо одмах за то - крчма бјеше на пушкомет од нас. Попадија кукаше, а ми умрли живи. Чекасмо попа до густога мрака, пак најпослије једосмо сами, и ми баш свршили, а забакта коњ у авлији. Настаде ђаволска вардања у кући. Баба, плачући и молећи се богу, отиде у кујну да брзо зготови што, - обично у такијем приликама опржила би њеколико јаја. - Смиљана дршћући клекну пред оцем да му изује чизме, а нас четверо ситнежи забодосмо носеве у букваре. Дјед нагло поједе све што му стопаница донесе и испи на душак прву чашу вина, па је пита шта се догодило, рашта смо тако снуждени.

- Па, невоља ми је! ти поручио да ћеш доћи, па не долазиш, па ми вечерали, па ти дође, па... хи-хи-хи! - удари да плаче.

У тај мах дође зет Мило, зајаприо се, пољуби попа у руку, пак започе говор, али с брда и с долине.

- Теби канда нијесу све козе у јари!? - прекиде га ђедо, запаливши лулу.

Мило зажмури, као дијете које хоће да наизуст говори тешку лекцију, пак поче:

- Ја, бр'те мој драги {тако је изговарао), ја писати не умијем, а без писма се вина трговина не може водити, а, право ти кажем, годи ми се срамота да ми она пише, но нека она заврне рукаве, па нека готови и додава, брте мој драги, и...

- Ама на што све то чеврљање, брте мој драги!?-прекиде га ђедо, издрељивши очи.

-... и нека све пази, и нека око свега настоји као себи и овоме. А ја... како да ти кажем... све што је ове сироте покојнога Ивана... а ти све имаш пописано, бр'те мој драги...

- Хоћеш ли ти; чисто исказати оно што завијаш!? - викну поп треснувши чибуком о сто пак устаде и потјера нас дјецу.

Ми стрчасмо низа стубе и станисмо се у нашу клијет, али нам не падаше на ум да се шалимо са Ћиридоном, као обично..

Поп је то јаче викао, док одједном пуче сваком бруком на зета. Мило се с почетка савлађивао, али, мало по мало, загрија се и он, те не оста дужан тасту. Богме у њеке као да ђедо замахну на зета, јер се чу вардања и врисак попад'ин, пак Мило слети сипљући псовке. За њим сиђе попадија и с прага зовну Шпира, плачући:

- Трчи у село по кнеза!

- Богме, ја сам, отприлике руле, уморан, не могу се маћи! - вели Шпиро, који увијек уметаше ријечи: "отприлике руле".

- Хајде, жив био, трчи! Он је љут, изван себе, куку мени, помози ми света Богородице!

Ја заспах, те не знам што је даље било, али ми је Анђа причала да се кнез грдније растао с попом, него ли син му.

Сјутрадан, пошто сунце грану, ми дјеца посједасмо пред кућу, као обично. Баба нам донесе здјелу млијека и хљеба, а у то поп изађе из куће, па стаде шетати по обору. Био је блијед. Ми ћутке сркасмо, гледајући за њим кад нам обрне леђа. У њеке ђедо стаде испред нас и рече: "Једите, дјечице, једите!" Па онда помилова мене по глави и рече: "А ти, шишко, јеси ли ми добар, а?" Мене обли румен. Владо, Смиља, Ћиридон и Анђа, смели се, чисто не вјерују својим очима, него као да се боје е је то њека замчица од његове стране. Ко да вјерује е је он тако љубазан према свима и још да мени тепа? Срећом у тај мах уђе крупни Шпиро водећи вранца. Поп се обрну.

- А што радиш толико, магарче?

- Ја, појио коња, - вели Шпиро, - бришући рукавом брчине.

- Хајде зови Ружу. Реци јој: одмах иди, отац те зове!

Ми се не разиђосмо као обично, него бројимо кораке Шпирове, жељни да чујемо Ружу. Сјећам се да сам ја замишљао како ће она доћи блиједа и оборене главе, пак ће паднути оцу у наручје и проплакати, као што је чинила полазећи на вјенчање. Шпиро уђе сам.

- Богме, ја сам јој рек'о, к'о што си мени рек'о, али се, отприлике руле, смјеста умијеша Мило, муж јој, па вели: "Шта ће она тамо? Ја јој не дам, ја сам њезин господар!" А она, отприлике руле, исколачила очи на њ, па и она вели: "Муж је мој господар и мој отац и моја мајка, ја њега слушам и никога више"...

- Она то вели!" - једва изговори попадија. Ја помислих е ће нас ђедо свијех помлатити својим чибуком, - такав је страшан био тога трена. Али он гледну Шпира, па бабу, па опет Шпира, па крену из обора, пак се врати и дигнувши руку, викну промуклијем гласом:

- Седлај коња!... Седлај га и неочешана!

Баби се отворише водени прозори. Ђедо стаде према њој и рече јој као жалостиво:

- Не плачи, жено, та видиш да се свијет преобразио!

Ми се оклонисмо у други крај дворишта. До мало коњ је био наредан, а и ђедо. Он је обуо чизме и обукао доњу хаљину. Провлачећи скуте кроза промахе, он дубоко уздахну. Пошто узјаха, остави баби њеке наредбе, пак смигну раменима, а рукама као да загрли њекога и додаде: "Нека им буде!"

Ми отидосмо к дјеци Д.... ића, да се играмо до ужине. По подне бијаше у авлији права женска скупштина. Из крчме допираше дерњава. Сваког тренутка одвојила би се погдјекоја коница, па отшета до крчме и доноси црње гласове иза црњих. "Сви дроњавци скупили се око Мила, а он их буни против таста." Један да је узвикнуо: "Шта ће нама поп давуџија, који је више досмрдио суду, него ли цркви? Хајде да учинимо написмено, па да сви ударимо крстове и пошљемо на владику да нам га макне!..." Било је још доста извјештаја, али букну права буна кад њеко јави како је међу завјереницима и Митар Д.... ић, најближи рођак попов, и како он вјешто подговара сељаке нека изаберу његова сина, који је изучио малу школу, па нека га пошљу владици, с молбом да га прими у "сјеменарију". Митрова жена, Јока, чувши то, плану, те да ископа очи лаживој друзи. Ријеч по ријеч изађе на јаву да су сви Д.... ићи у крчми...

Поп се врати из вароши весео. За дуго је те вечери шапутао с бабом. Сјутрадан цијело јутро гледао је с прозора кроз старински "дурбин од пет кољенаца" ко улази у крчму.

Било је дужника који су се ђеду умиљавали и уходили противнички табор, - али их је било који су варали и једне и друге.

У тој првој ватри и ја претрпих. Једном прођем испред крчме. Тетак ме опази, па за мном, пак ме домами на лијепе и ћуши ме два пута. Не спомињем се шта ми је тад све говорио, али се сјећам да је тетка Ружа довикнула: "Удри скитачког сина, који се по мојој кући бани!" Дошавши кући, од љутине и жалости не могох одмах исказати што ми се догодило.

Друге јесени удоми се чак у треће село и Смиљана. Смиљана бјеше чељадешце незнатно и тијелом и памећу, али бијаше тиха и покорна старијима. Мати је миловала њу више него остале кћери, те никако да се утјеши што је далеко одведоше; то јој сад поста нови узрок непрекидном плачу. Ђедо се пак стога веселио и често понављао: "Далеко зетови; далеко им лијепа кућа!"

Сад пусти растијасмо у кући нас четворо. Анђи се придаваше дванаеста година, Ћиридону десета, Владу и мени осма. Анђа бјеше дивна струка, бјелолика, ђедовијех очију, а уз то сушти ђаво у сукњици. За Ћиридона се говораше да се и тијелом и памећу уметнуо на њеког ујака. Био је коштуњав, веома јаке грађе, руку као лопата, предугачка лица, очију избуљенијех, те се чинило да се непрестано њечем чуди. Био је сметењак и плашљив, али добра срца. Мој вршњак, Владо, у свему много наликоваше на "Дилбер-Анђу" (како је зваху сељани), само што бијаше силеџија.

Ми постадосмо досадни не само Д... ићима, не само намјерницима, него и најдаљим сељацима, а највише стрику Перану, црквеном послужитељу, који бјеше самохраница и честит старац. Овдје нећу напомињати многа наша неваљалства, - та само да је крупнија побројати написала би се подебела књига, ово ћу само казати: Анђа је смишљала што треба радити, пак би се измакла, као што доликује женској; Владо је вазда био као запета пушка, готов да срне и на јачега и у погибао, да без премишљања изврши што му суне; ја се ћах теже занијети, али кад би већ до тога дошло, тада ми требаше крви; у несташици непријатеља, који би ми лако подлегли, ја сам убијао псе, мачке, кокоши... те се и моји другови грожаху; сјећам се да сам најозбиљније наговарао Влада да мучки убијемо тетка Мила; Ћиридон пак бјеше наш луди торбоноша; просто нас је пратио, а скупо га је стајало.

Гле, кад попа није, не зна се ко пије, а кад он дође, зна се ко плаћа. Анђа и нас два вршњака толико се бјесмо навикли ћушкама, батинама и свакојакој грдњи, да смо се претварали као да плачемо. "Лупај ти по врећи брашна, брзо ћеш из ње изагнати оно што је најбоље, брашнени цвијест", вели једна талијанска пословица. Тако и ђедо својим чибуком изагна из нас оно њешто цвијета - дјетињег стида.

И данас се насмијем, кад ми на ум пану шале што их збијасмо са Ћиридоном. Анђа га дочека иза врата, скочи и викне: "Бу!" а он све четири изврне. И то је било бог зна колико пута, а Ћиридон никако да се ослободи, или бар да је ошине. Владо му ноћу прилијепи комадиће артије на прсте од ногу, запали их кресавицом, па хитро скочи у кревет до мене, а Ћиридона стане помагање и вели: - "Шта ово би, забога? Што ме, роде, опече у помрчини, а ниђе огња да виђу!!" - Ми се тобоже разбудимо, пак се чудимо нечистој работи. Анђа га матерински сјетује да се прекрсти и да говори ове ријечи: "Помози ми, боже, вјештица ми наудит' не може!" - јер си, брате, приоњиве крви, па ето их на те сама, међу нама ов'ликима!" Јадник, понавља ту молитву, докле не заспе. А опече ли га вјештица друге ноћи, он је увјерен да је то стога, што није лијежући говорио оне чудотворне ријечи. И шта он није нама вјеровао, особито Анђи! И шта он није чинио што му ми речемо!...

Поред свега пустога живљења њеког смо јада и учили. Од молитава, нас троје знадијасмо: Оче наш, Поздрав Богородици и Вјерују. Ћиридон оста на Оче наш, Анђа је знала читати сав други дио буквара, оданде гдје почимље: "Мила дичице, погледајте около себе, погледаијте на небо"... Знала је наизуст ону пјесмицу: "Благо нама тицама, по зеленим шумама..." Попадији би наврле сузе само кад Анђа сву пјесму изговори, размахујући рукама. Владо и ја читасмо на сав мах први дио, она крупна и масна слова. Ћиридон оста на првој штици: И, Ћ, Я, Ю, Ы. Ту је куљаву господу могао распознавати, али не на прескок но редом. Ја и Владо завиђасмо Ћиридону, јер смо знали да га не мисле шиљати у школу.

Борба против ђеда бјеше се притајила да помамније букне по Петрову-дне. У то доба роди Ружа сина. Осми дан Мило понесе дијете и крсти га у другој парохији. Ђедо тужи владици попа. Владика изашаље у наше село њеког трбушастога "члена консисторије". Господин член не хтједе отсјести ни у крчми, ни код кнеза, ни код нас, него му слуга направи сјеницу иза цркве, и ту стане испитивати кривце и свједоке. Свијет напуни гробље. Ми смо вирјели из позитка. Член говораше кроз нос, шмрчући сваког часа бурмут и хладећи се лепезом. За њеколико су говорили редом, али до мало почеше сви грајати једанак. Сиромах член никако да их уреди. Најпослије досади му се, записа њешто и отиде. Сјутрадан ђедо пође за њим.

Ђедо се врати десети дан, "побједитељ на цијелој линији". Онај поп био је кажњен, Мило је платио глобу, кнез Јован био је свргнут, а кнештво допаде њеког Гаврана.

Велија радост у нашем дому.

Богме и већи дио сељана омекнуше. Они говораху: "Не може се бости. шут с рогатијем." "Врана врани очију не вади". "Ко умије, њему двије". "Држ' што је ко ухватио, а чувај се кога је мимоишло". Тако се говорило по селу и готово свак се умиљаваше ђеду.

Наста мир.

Усред те тишине, Влада и мене задеси не баш ненадна, али немила.

Бјеше између Госпојина. Једнога вечера ђедо нам изговори дугачко "слово", коме суштина бјеше: да ћемо сјутрадан с њим у варош, гдје ћемо остати и учити.

У нашој малој клијети при земљи те ноћи бјеше искренога плача. Кад зором уранисмо, бјесмо блиједи као мртваци. Кад ђедо узјаха, ми се изгрлисмо с попадијом, с Анђом и Ћиридоном, пак кренусмо за вранцем, оборене главе као осуђеници. Три сахата готово ћутке идосмо кроза непознате крајеве, докле стигосмо у нашу окружну варош.

Стигосмо зарана у варош. Шпиро се устави пред једним вратима, с почетка главне улице, спрти с рамена два пара тукаца, сними бисаге, па одведе вранца право. У тињи час сјати се око нас гомила дроњаве дјечурлије. Ђедо их растјера и куцну чибуком у врата вичући: "Нека сиђе Марта, о-о-ој!" Врата се отворише и стаде на праг средовјечна њека жена, смежурана лица и крмељивијех очију, којима зажмирка. "Ја сам, Марто, ја," рече ђедо. "Понеси то горе, - помозите јој! А је ли ти господар у кући?" Па, не чекајући одговора, уђе. Владо и ја, узевши бисаге међу се, кренусмо за њим уза дрвене степенице, које бијаху веома чисте, али је ваздух баздио. На мрачном ходнику забакташе ситни кораци и чу се гласић: - "А ви сте то, попе Стеване!! Јесу ли то ђачићи?" У ономе сумраку, на први мах, ја помислих да је њеко дијете, па онда тек виђах да је женска. Ђедо се рукова с њом и викну нама: - "Капе с главе, па у руку госпођу попадију!" Ја послушах, али јој Владо само наслони чело на прсте, пак се измаче. Она настави: - "Јово ће сад доћи. Отишао је да причести бабу Мичића, - ону, знате, самохраницу, што има своју кућу на малој пијаци. Ах, мој господине, то вам је читава прича. Баба бјеше оставила кућу цркви, али се умијеша наш високо учени господин учитељ, који свуда ниче, гдје га не сију. Ах, што је то!?" викну поша друкчијим гласом кад угледа што Марта вуче. "Зар је то требало, а попе Стеване?" додаде тобож пријекорним гласом, али брзо тегну угојене тукце и брзо се сагну, те извади из бисага руно опране вуне, два-три сирца, њеколике гуке мијешнога скорупа, од кога штрбну грумичак и стаде жваколити говорећи преко залогаја: - "Е, што је ово красан смок, е што је мени мио, али опет није требало да се ваша госпођа за то труди... А, што вас ја, кукавица, задржавам овдје? О, боже, боже, гдје ми је памет? Изволите, молим вас, за мном!"

Уђосмо у малену, видну собу, претрпану новим покућанством. По стијенама дречаху шарене слике.

Сад тек видјесмо добро попадију и она нас. Била је повећа од наше Анђе, а једва што једрија. Могла је имати око седамнаест година. Косе бијаше коврчасте, очију плавијех, лица правилна, усана руменијех, руку и ногу као у дјетета - еле права лутка.

Ђедо хучући извали се на диван, који закркта под њим. Она уздахну из дубине срца, пажљиво сједе на једну широку испуњену столицу, а ми се збисмо у крај да јој нијесмо под очима. "Па како госпођа Симуна и остала дјеца?" - "Фала богу, ето живо је свако." - У тај мах зовну је Марта, те пошто прошапуташе на вратима, врати се поша, погледа кроз прозор, сједе према нама двојици, омјери нас погледом, а с нас пођоше јој очи дуж пртенога ћилима, по коме се јасно виђаху трагови ђедовијех поткованијех чизама. Опет она уздахну и започне: "Нема га још. Биће доиста умрла - бог да је прости! Ах, мој Јовица прекиде се од посла. Ове године силни болесници, пак служба у цркви па катихизис у школи, пак физите без краја - шта мислите, ово није село, него се мора готово сваког дана правити и враћати физите. Ето баш ономад посјетио нас је нови судац са женом. Јуче је био латински парох - замислите: послије десет дана врнуо нам је физиту, срам га било! Благо вама, бар на селу немате такијех главобоља!" - "Богме, снашо, имамо ми на селу покрупније главобоље од тијех ваших физита и потркушица! Требало би да питаш... да питате моју Симуну, па би знала... па би знали како је попадији на селу!"... Сад мијешајући "ти" и "ви" ђедо стаде прегрштима изручивати своје невоље. Млада госпођа не слушаше њега, него стаде пажљиво мотрити час мене, час Влада, али опет више Влада, који је увијек својим лијепијем стасом и лицем плијенио погледе. Изнебуха прекиде женица старога:-"А који је ваш син?" Ђедо издрељи очи пут ње. Ја, знајући како је горопадан кад му ко претргне јадање, рекох у себи: "Богме ћеш, снашо, сад чути пјесму!" -али се он савлада и показа ногом мога вршњака: "Ето то је Владо - та моја несрећа!" У тај мах затутњише кораци уза степенице, те она потече говорећи: - "Ето Јовице! Је ли умрла баба Мичића, а?"

Њеки козји глас векну на ходнику:

- Ни ђавола јој! варају бабе, јадна, а особито ова, што је преварила бога својом кућом! Послије причешћа, полокала је пуну здјелу каве с млијеком! Ни ђавола јој, кад ти кажем!

Након тијех ријечи, чу се шапат, па поново стаде дрека:

- Дакле је дошао поп Стеван и довео дјечицу!... На, остави петрахиљ и требник... О, љубазни у Христу брате, о љубазна дјечице!... Гдје су, камо их?

Уђе педаљ попића, црн у лицу, испијен, искезио зубе, брада му риђа и проријетка, очи као у нашега Ћиридона. Вјерујте богу да је тога часа уљегао јарац у поповскијем мантијама, не ћах се више зачудити, него што се зачудих томе попу Јовици..." Дед, погоди које је син попа Стевана? - рече му жена.

Јовица направи мудро лице па обрну мени главом, па Владу, па ме ухвати за рамена: "Ово је!"

Женица запљеска рукама и удари у смијех те једва изговори, дрмајући Владом: - Ово је у-јак, ха-ха, ујак Владо!"

Мој се ујак намргоди, а мени би криво - та нико ми до тада не рече да наликујем на ђеда.

Поп Јовица стаде провлачити своје сухе, студене прсте кроз наше густе косе и вели: "Е, ово, брате, не ваља, ово треба одмах макнути!"

- И ја сам мислио на то, - рече ђедо. - Сад ћу их отправити, чим дође сеиз.

Поп Јовица узе мене за крај од гуња, па, трескајући њим, поче њешто талијански. Ђедо је слабо говорио тај језик, те пошто промуца њеколико ријечи, издера се на нас да се торњамо из собе. Он се ћаше увијек тако наљутити на нас кад би слушали како он слабо "пркела".

Ми то једва дочекасмо.

На ходнику Владо стиште песницу и заковрну очима.

За вратима што бијаху на дну ходника зачу се тутањ, пак се отворише и изађе њека бабускера, носећи вједро на глави. Видјесмо да се иза њих испињу друге степенице. На наше питање да ли и она служи у попа, одговори баба опрхо:

- Поп Јовица држи гај апартаменат, а горе су моји господари, дакле, ако тражите попа, заруцајте ту, - али се види да сте дивљани! - и баба оде бобоњећи.

До мало измигољи из крајње собе Марта носећи каве.

- Кажи нам, Марто, како је име попадији?

- Душо, мојој госпођи име је Лела, - тако треба да је зовете: госпођа Лела, а не попадија!

Ми одосмо к вратима откуда бјеше слушкиња изашла, те их отшкринусмо. Поглед нам срете високо огњиште и на њему се скркло њеколико лонаца; на зиду, у полици, два низа кругова и здјела; под тијем, о конопцу, тава, кутлача и цједило; у нуглу један креветић. Све то бјеше ново и сиромашно, а у кујини једва би могло стати петоро чељади.

Брзо отворисмо друга врата и одмах се досјетисмо да ће то бити наша соба. На даскама двије постељице; међу њима сто и на њему земљана рукомија; пред њим клупа.

У трећој собици бјеше широки супружански кревет, покривен бијелим платном. Он се толико разбанио у оној тјескоби, да једва остави мјеста једном дивану, једном столу и трима столицама. На стијени, над узглављем, вишаше слика Богородичина, израђена до паса на платну.

Живо се сјећам како ме гушаше та варошка тјескоба, какво ми презирање изазва та надута и углачана сиромаштина.

Ми се вратисмо на крај "апартамента", пред пријемну собу, гдје се бјеше заметнуо жив разговор. Чусмо ове ријечи госпође Леле: - "Истина је, мој господине, дјеца хоће да једу, а опет добро је све с мјером, ради њихова здравља. Ја мислим оволико је доста: ујутро по чашу млијека, у подне, кад је мрс, по мало супице и меса, а кад је пост биће и онда супе и смока, увече што бог да." Ђедо рече: - "Они су навикли да једу хљеба кад год хоће, зато, поврх наше погодбе, ја ћу вам шиљати домаћег хљеба, па им дајите међу оброцима". - "Ето тако, баш добро, врло паметно!" викну поп Јовица. Шпиро дође у тај мах. Поп Јовица, држећи међу прстићима сребрн новац, рече му:

Ти знаш гдје је Коста берберин? Ондје, знаш, према латинској цркви. Дакле, поведи дјецу к њему и реци му да их ошиша до главе, онако баш по ђачку. Ево ти вијорин, па подај Кости полак а за осталијех шест либара купи печу сапуна у моје таште, - ти већ знаш гдје је њезин дућан. Можете до ужине натраг!

Владо бризну плакати. Жао му мрких завијенијех солувића и перчинчића, што му у ходу куцкаше по плећима. Ја сам био тврђег срца, премда не жаљах мање моје плаве пелеше. Шпиро разјапио уста - мисли се и мисли, па рече:

- Отприлике руле, знаћу ја све то учинити, него ево ти јада: цркосмо од глади, вранац и ја.

Ђедо му даде трошак, те пођосмо.

Сад тек напарисмо очи, гледајући низове високих кућа и дућанске излоге пуне "блага божјег"; па сељаке приморце и "влахе"; па шарене опћинске стражаре са сабљом о бедри; па њеке људе обријанијех бркова и са ћуповима на глави; па њеке жене у сукњама, које се при дну надуле као изврнуте капе; па... бог зна што још. Гледајући све то, у један мах, а први пут, Владо и ја не знасмо чему да се прије начудимо. Али ја се највише дивљах Шпиру, који је, ходећи, гледао преда се и пљуцкао свакога часа. "Вај, колико си пута ти био овђенак!" рекох.-"Вај, не зна се ни броја!" - "Ама, по богу брате, је ли могуће да је Задар већи!?" - "Валај, отприлике руле, све би се ово могло обрнути у Задру, као јаје у решету!" - "О, побогу брате, а баба Симуна причаше да овђенак живи двадесет и пет стотина душа!" - "Е, отприлике руле, а у Задру ће бити више и од хиљаде!"...

Он нас предаде у берберницу, пак отиде да "заложи" вранца и себе.

Мајстор Коста бијаше омален, црвена носа и бажђаше ракијом. Његов шегрт бјеше млада њека мрцина, ћос и без крви у лицу. Ја допадох овога. Не знам шта нам више досади, или њихове тупе ножице, или њихова безбројна питања, докле Владу не преври, те рече: "Дед' баталите, лацмани! Нијесте ви плаћени да вас исповиједате, него да нас ошурите".

Из бербернице сврнусмо у један шарени дућанић, гдје за тезгом сједијаше њека жена, надута и црвена као тенац. Коњушар јој каза ко смо, а она удари хвалити своју Лелу, "која је вина госпођа, коју треба да слушате више него мајку, и да јој никада не изгубите "ришпет", јер је ваша мајка сељанка, од које нијесте могли примити воспитаније..."

Одатле брзијем корацима врнусмо се кући наших "воспитатеља", гдје нас Шпиро остави, предавши нам сапун.

Подне бијаше превалило.

На врху степеница запахну нас "благовоније" од врућа јела из средње собе. Тада тек осјетисмо да смо мртви гладни, те Владо нагло отвори и уђосмо. Ђедо сједијаше леђима уза широки кревет, пушећи из чибука; њих двоје према њему, каљкаху зубе. Поп Јовица, чим уђосмо, рашири руке, као од чуда, и завика:

- Зар тако да се улази!? Аааа, то не ваља, то не смије бити! Треба да закуцате на вратима, па пошто одговоримо: "Слободно", уђете лијепо и лијепо се поклоните и сваки рече; "Моје почитаније", па у руку пољубите.

Лела је придушивала смијех мотрећи нас онако шишкавијех глава. Она нас поведе у нашу собу и полијеваше водом. У повратку Владо рече плачнијем гласом: "Ја, бога ми, не знам изговорити све оне ријечи, а цркох од глади! Дај ми, попадијо, тако ти небеса, дај ми комад круха!"... "Како ти то мени говориш?" рече невјеста, милујући га по глави. "Нијесам ја теби попадија, него госпођа Лела и говори ми "ви", а не "ти". Засад нећете говорити: никаквијех ријечи, но сједите и једите!"

Они наставише разговор, а ми у трен смазасмо по тањир "супице", по комадић варена и печена меса. Јовица нам је бројао залогаје. Тада видјех да му је тешко саставити усне, стога се непрестано ћерезуба. - "Гадни Кезо!" рекох му у себи. Он наточи двије чаше воде и поучи нас како је вино и кава отров за дјецу. "Је ли тако, у Христу брате?" прекиде ђеда. Овај махну главом да јесте. Мени би наврх језика да поврнем ђеду како сам стотине пута од њега слушао да вино "држи" човјека, да се вином и дјеца лијече и да смо ми, најпослије, навикли на вино. Тај је мој одговор, ваљда, Лела прочитала на мом лицу, те нам са њеколико капаља зарумени воду. Ђедо настави причање како је у Задру прошао због скорашње парбе. Ја сам толико пута слушао како он то прича {у онијем годинама када се све добро запамти, као што видите), да се и сад спомињем како је он то разређивао: - "Ја владици: "Ваше високопреосвјашченство, углед и достојанство Цркве и свјашченика"... А владика мени: "Оче Стеване, не подобајет свјашченику прјати сја!"... "Јест, ваше високопреосвјашченство, то је било во времја оно кад је свјашченик од народа поштован био, али се данас народ преобразио". Поп Кезо изнесе своју чегрст на учитеља, зато што је овај преговорио бабу Мичића да своју кућу остави школи. Додаде и ове ријечи - које су ми доцније често ка ум падале: "Чудим се како не преслови бабу да остави кућу његовој сестри, која и тако нема прћије."

У њеке поп Кезо скупи уста, колико их је могао скупити, затрепта очима и кихну.

- Штааа!? Зар ни то не знате шта треба чинити кад старији кихне? - пита нас он.

Владо и ја згледасмо се.

- Треба устати, поклонити се, рећи "на здравље", а у исто вријеме стругнути ногом ев' овако, разумијете ли? Немојте да вам други пут то понављам! А и све остало што сам вам казао запамтите, јер би ви већ морали знати благе обичаје. А сад још њешто. Мени је једна птица казала што сте говорили у ходнику са оном женом озго. Питали сте је ко обитава горе, колико кирије плаћају, колико ја плаћам - и таке ствари, за које... - Сад опет кихну.

Владо и ја устадосмо, те кад ћасмо да превијемо шије и да стругнемо ногама, спопаде нас неодољиви смијех. Попића мало не удари капља, а ђедо сврну чибук. Срећом нашом у тај мах закуца њеко на вратима, те уђе висок, риђ човјек. Понудише га вином, а нас послаше у нашу собу. Ми ту одахнемо, кад али ето их свијех за нама.

- Сазујте опанчине и свуците гуњеве! - нареди ђедо.

Пошто то учинисмо, онај човјек њеком траком измјери ме преко плећа, око паса, око стегна, од препоне до кољена, од кољена до пете, пак стопало измјери унакрст, и све то записа. Ја сам дрхтао као прут. Па онда то учини Владу. Кад пођоше, ђедо затварајући викну: "Буквар у шаке, бештије, и да мрднули нијесте!" Ја приклоних ухо на кључаоницу и чух гдје дугоња говори: "Најбоље ће бити да их узмете готове! Ја их имам готовијех, те по овијем мјерама лако ће их бити скратити, а, дјеца се могу преобући још данас!" ... "Дакле, говор је о хаљинама, а бог зна што сам помишљао!" рекох весео. "Нека их ђаво носи! Може им бити да ми натакну и рогове, а не само лацманске одоре, пошто су ме већ онако накрасили!" викну Владо па леже, а ја за њим...

Марта нас је, не знам у које доба, дрмусала вичући: "Устаните брзо да се преобучете, е ће сад попови по вас доћи!" Ми онако дремежљиви свукосмо назупке, беневреке, кружате и гуњеве, што је све било од лијепе домаће вуне, а натрпасмо бјечве, пантале, прслук и јакету од штофа кавене боје. Мени се учини да сам го, а никако да што могу стегнути око себе. Затијем, на силу угнах моје сељачке широке стопе у чизмице, пак још натакох "печурку" на главу и - прво преображење бјеше свршено!

Пошто Марта згужва наше личинке у бисаге, дођоше ђедо, Кезо и Лела. Она запљеска рукама дивећи се Влади. "Прави господичић!", вели, "а и овоме не иде лоше! Сад ћете лијепо за нама у шетњу, и пазите кога год ми поздравимо, поздрављајте и ви са шкрљаком у руци!"

Лела иђаше међу поповима. За њима ми се гегасмо као гуске, као ненавикли потпетицама. Лацманија се ниже мимо нас и све се једно другом клања и довикује: "Моје почитаније!" "Бона сера!" "Слуга сам!" "Службеница ваша!" итд. Ми непрестано скидамо и натичемо наше ојађеле печурке. Један пут заори се грохотан смијех иза нас. Познадох Шпиров глас. Мени крв појури у мозак, помисливши како ће он причати сеоској дјеци нашу бруку...

Ђедо нас допрати до врата, пак оде у крчму на ноћиште. Ми поједосмо по комадић студена меса и хљеба. Док је то трајало њих двоје чеврљаху талијански. Он се наједи на њу што даде Владу кришчицу јабуке, пак зовну Марту, која понесе свијећу пред нама, те одмах заспасмо.

Пробудих се гладан, и баш да зовнем бабу Симуну, кад ли чух јецање. Сједнем на кревет и гледам у чуду око себе, а то мој Владо шчућурио се под суканцем, па грца. Тада се освијестих, те бризнух и ја у плач. Крмељуша донесе нам по чашу млијека и по кришку хљеба. Пошто једосмо. Владу се отвори шала, те стаде подражавати попа "Кеза". То изазива све остало што видјесмо и чусмо од јуче, те све почесмо исмијавати. Али у јеку нашег весеља створи се ђедо међу нама, те нам одалами по њеколико чибука и заповиједи да идемо за њим у школу.

- То је морало бити! - шапну ми Владо, кад бијасмо низа степенице. - Требало је да нам крсти нови тур!

С краја главне улице свратисмо у споредну, па уђосмо кроза једну велику сведену капију, пак уза стрме камене степенице, пак кроза дугачак мрачан ходник, најпослије стигосмо пред једна врата, више којих писаше на црној таблици: "Србска фондационална школа". Кад уђосмо, устаде око двадесет ђачића поређанијех у четири клупе и устаде иза катедре човјечуљак један, погнутијех леђа, блијед, дугачка, црна брка. Видјело се да нам се учитељ надао, јер, без ријечи, намјести нас с краја прве клупе и стаде нас преслушавати из буквара. Ја се зачудих његовом дебелом гласу. Како смо лако читали из првијех листова, он листаше даље и даље докле не почесмо запињати. Тада нас изазва пред таблу и замаха незадовољан главом на моја незграпна слова. С Владом би још горе. Учитељ се обрну к попу и рече: "Сасвим је могуће, господине, али до њих ће бити!" Ђедо му поврну: "Само ви њих не штедите, господине, него удрите, посветила вам се!" По томе обрну се пут нас намргођен: "А ви добро запамтите што ћу вам ево рећи пред господином и пред вашим друговима. Ако до Божића не пређете у втору класу, ја ћу вас дићи из школе, пак ћу, тебе, Владо, дати ујаку да му пасеш козе, а тебе ћу намјестити на очинство, код тетка Мила, да му измећариш и да те он исправља, како буде умио. Вјерујте да ће поп Стеван одржати ријеч. Збогом!"

Учитељ упрепашћен крочи натрашке од мене.

- Шта је теби дијете? ... Држите га! Сва се школа узбуни, Владо ме стиште за руку. Казивали су ми доцније да су ми очи биле закрвављене и да ми се сваки мишић тресао. Пошто једва разглавих вилице, изговорих на претрг:

- Господине, бите ме колико хоћете, али немојте ме изагнати, јер ћу се радије утопити, него ли служити тетка Мила.

Учитељ ми наслони руке на рамена. Његове узане груди, под пепељастијем прслуком, надимаху се преко мјере. Подуго је тако потрајало у највећој тишини, док се ја усудих подићи очи, а кад нам се погледи сукобише, тад ми се учини да се његово лице преобразило и да ме њеко други - њеко с онога свијета - кроз његове очи гледа, те ме трнци подиђоше и ја бризнух у плач љубећи му руке. Он ми се оте, давећи се од кашља, па њешто рече ђачићу до мене, а овај ме узе за руку и поведе кроза ходник, у друго крило куће, која бијаше на П. Тамо су била троја врата, најдаља од нас отворена. Друг ме уведе у малу собу, гдје се димило швапско огњиште, од гвожђа. Из те кујнице пролазило се кроз врата унутра; она бијаху притворена. Мали их турну, те угледах бијелу, готово празну собу са једним креветом и најпотребнијим намјештајем, а на прозору мноштво лонаца са цвијећем и једну птичицу у крлеци. Кроза ту, у трећој соби, виђех шарен дувар, комад једне слике, комад ћилима на поду, па онда зашушта њешто, пак изађе висока танковијаста женска намјештајући руком косу.

- Шта је дјечице? - запита умиљатим гласом смијући се, те два низа бисернијех зуба синуше, а двије рупице утонуше на бијелим обра зима; црне јој очи под савијеним трепавицама чудно сијеваху, али опет благо. Мени се учини да само царица тако може бити, и тога часа пожељех да ми се претворити у мравка, да ме она згази својом ножицом.

Ђачић исприча што је са мном било, а ја слушах оборене главе. Она ми даде чашу воде, опружи ми хаљине, па, милујући ме по глави, рече: "Ти си мала звијерка, али ћеш се, мало по мало, упитомити и постати добар ђак, је ли?" - "Хоћу!" рекох искрено и пољубих ону њежну руку, за коју одмах помислих да би својом тајном силом укротила и страшнију звијер. Пошто се одмакосмо, ја навалих питањима, те дознадох да је она дјевојка сестра учитељева, да јој је име Милица, да готово никуд не излази и да ће наскоро поћи "у њихову земљу". - "А гдје је та њихова земља?" запитах. "Богме, ја не знам, тамо негдје далеко. Моја мама каже да је госпођица навикла живјети у љепшем мјесту нето што је наше." - "Богме, то је мени жао, јер ми се чини добра!" - Ђачић ме косо погледа - чисто му би криво што нијесам прекоувјерен да је она добра.

Ја скрушен сједох до Влада и почех преписивати из буквара на таблицу; то чињаше сав први ред. Други је преписивао њешто са велике табле на артију. У трећем и четвртом мрмољаху из књига. И господин, јако озбиљан, њешто читаше. у њеко доба тресну он палицом о сто, те свак ућута. Ја наперих уши, не дижући главе. "Милане говори лекцију!" Њеки иза мојих леђа поче говорити у њеком страшном језику, али је јако запињао. Запамтио сам једну ријеч "мјестоименија", коју често понављаше, те се домишљах шта то може бити. Господин му просто рече: "Сједи. Видиш да не знаш! Срами се!" па прозва другога, који је чеврљао готово да не предуши, докле га господин не прекиде: "Врло добро, дијете моје, сједи!" И тако је то трајало. Господин је кудио и хвалио на измјену, истијем ријечима, истијем гласом, пак им приђе и поче даље објашњавати. Ја сам се чудио великом његову стрпљењу, а и жао ми га бјеше, јер од силнога напрезања једва могаше изговарати. Затијем прегледа и исправи сваку писмену радњу, па онда изнемогао сједе на своје мјесто.

Већ се примицаше и подне, те дјецу обузе обичан немир пред распустом. У томе се ненадно отворише врата и уђе поносита госпођица. Сви устадосмо. Ја примијетих како се једанак сва лица разведрише и сви се погледи весело стекоше на красно божије створење и ја први пут осјетих нов осјећај - дјетињу суревњивост. Она приступи к брату, узе га за руку и рече: "Ти си се опет уморио! Сједите, дјецо. Који је од вас опет господина наљутио, а?" ... Погледах Влада, да ми је познати шта он мисли. Он се сав зајаприо и исколачио очи од велика чуда. То ми бјеше мило. Госпођица прошапта њешто брату, пак пође натраг, опет онако лако, као да не додирује земљу. Двојица кренуше за њом. "Станите!" рече им господин. - "Али, господине, наш је ред!" одговори један од њих. "Добро, али причекајте да свршимо молитву!" рече он крстећи се.

По томе отрчаше она двојица, а ми изађосмо мирни кроза ходник, мало живљи низа степенице а већ у тријему и на улици дадосмо маха срцу, заграјасмо, мотамо се један око другога, пак се збише сви око мене и Влада, питајући нас и помало задиркујући. Један ми рече: "А што? Ти си се хтио убити?" Ја се постиђех. - Први ме пут у мом кратком вијеку обузе стид пред једnим дјететом. Владо хтеде да насрне на њега, али ја стадох међу њих преклињући га да не замеће кавге првога дана. Већина се дјеце препаде од Влада. Он се стаде кочоперити: "Знате ли, ви ситнежи, да ми се по четири нећете згријати у шакама! Знате ли ви да смо ми са Тромеђе, гдје су људи змајеви!" ... "А знаш ли ти да ћу те ја јавити господину, ако ћеш ти тако!" повиках ја, али чим то изустих, зачудих се веома сам себи. Да забашурим ствар, пришаптах му да сам ја то навлаш рекао да га спасем, јер сам тобож увјерен да то ћаше који од другова учинити. Трећаши и четврташи смијаху се тој комендији, и њеки чикаху мога страшног ујака. У томе, крене нас већина ка главној улици, а остали другијем правцем. Гредом дознам да су она наша два друга отишла да црпају воду из авлије за госпођицу; да то редом чине и да једва чекају.

Кад изађосмо на главну улицу сукобисмо се с гомилом дјеце у свакојакој ношњи. "Ево ти лацманчића", рече један постарији наш друг "па ако си змај, дед окушај се с којим од овијех!" Мој Владо смјеста плану, та хоће да јуриша на лацманчиће, али га ја опет умирих. Бијаху то католичка дјеца из основне школе. Како их је било два-три пута више него нас, не бојаху се, него изазиваху; њеки се очеша о којега нашега, њеки викну: "Ркаћи", али и они примише уздарје, јер их звасмо буњевци, лопаташи итд.

Ручасмо - то толико да се броји е ручасмо - њеколико ожица супице, меса и хљеба, као да бјеху пресвлаке, или као да ми бијасмо мачке, а не здрави сељачићи. Кезо је непрестано говорио талијански са женом. Она га једном прекиде да нас подругљиво запита јесмо ли видјели високородну госпођицу? Мени би теже него да ме је ћушила али се брзо сагнух, као да ми је што пануло. Лела опет даде Владу њешто испред себе, па онда и Кезо понуди мене њечим, питајући ме јесам ли сит. Ја не хтједох примити, него му се заклех да сам пун до грла, па га пољубих у руку и пођох да учим. То му се јако допаде, те ме чак и помилова. Владо просу на мене сваку бруку у нашој собици. "Ти се", каже, "улизујеш Кезу и лажеш му, али ја ћу њој насамо рећи да ја не могу живјети о ономе".

Првога часа послије подне бијаше рачунање млађим разредима, а старији писаху. Владо и ја знадијасмо бројати докле хоћеш, па и збрајати и одузимати., онако помало "од наравске". Како ли се ја зачудих кад један мој вршњачић изговори напамет "таблицу" множења: два пута два, четири; два пута три, шест итд. све до десет пута десет, сто. Па још је знао и на прескок. Како су то говорили редом њих десетак, ја сам добро пазио, понављајући у себи њихове ријечи, те се на крају јавим господину да ме преслуша. Он се не мало зачуди и ја започех, али се већ побрках у четири пута четири, на велико задовољство свијех ђака, а највише мога ујака. Поред свега, учитељ ме похвали и објасни ми да ће се то од мене тражити у "второј класи".

Другога часа настаде "пјеније". Учитељ замаха прутићем, а сви млађи, осим мене и Влада, запојаше сложно мало "Господи помилуј". Затијем окуша Влада, који је гакао као врана. А кад чу мене, опет се изненади, јер сам имао јасан и умиљат глас. Он ме маличак исправи, пак ме смјеста придружи к осталијема. Тако је било и са "Тебје господи", "Подај господи"" и "Амин". Владу, послије узалудног понављања, би наређено да мучи.

Па онда старији, гледајући у кретања палице и учитељу у уста, запјеваше велико "Слава оцу". Кад се разиђосмо господин је кашљао јаче него пред подне.

Ето тако се, малом измјеном, понављало у школи, а тако и кући, те нам се низаше дан за даном.

Шпиро и други сељаци доношаху погаче од бабе Симуне, те Кезо већ не куповаше хљеба ни за се, а нама се резаше по кришка, пред вечеру. Ђедо је долазио бар једном у мјесецу, а никад празнијех руку, нити се икад врнуо кући, а да не остави на Владу трага од свога чибука. Мене није имао зашто бити. Свак ме хваљаше као добра ђачића, а највише госпођица Милица, око које сам непрестано облијетао, нудећи јој своје услуге. Само је Лела друкчије мислила о мени. Она једном рече ђеду преда мном: "Видите шта ја мислим о Вашем унуку. Он се умије претварати као змија и заметати трагове својим "галијоствима", па зато пролази добро, и зато га свак хвали. А ваш Владо, он је сувише отворен, он призна кад што и натајно учини. Вјерујте, попе Стеване, да ће из Влада изаћи човјек, а за овога не знам!" ... Божићњега поста протурисмо се оба у "втору класу". Учитељ је готово половину зиме одлежао, те га замјењивао поп Кезо. Разумије се да су батине цвјетале на сав мах. На прољеће учитељ се појми, те је, јадник, удвојеним радом накнађивао пропуштени посао. На васкршњој летурђији ја сам читао апостол. Сав православни народ окружне варошице (јер се сав могаше смјестити у цркви), сав, рекох, осим једне једине душе, бијаше занешен мојим појањем. А та једна једина душа, којој бијаше одвратан мој глас, бјеше шјора Лела, која по служби, пред црквом рече другама: "Ја, бога ми не знам чему се чудите! Зар је оно лијеп глас?" али јој госпођица Милица смјеста одговори: "Немојте тако! Ја вам кажем да би се маломе усред Карловаца дивили!" - Те разговоре ја нијесам чуо него су ми их причали другови.

Брзо протекоше још три мјесеца, пак стиже и страшни дан испита. Ђедо дође нарочито. Школа је била пуна. Мучење је трајало од свијета до мрака, - то толико што се предушило о ручку. - Поп Кезо је свакога часа незадовољно махао главом, учитеља је давио кашаљ, родитељи су се црвенели како који чује да је прозван његов син, ми смо дрхтали и бркали се и на најобичнија питања, Кад бог хтједе дође крај и томе, пак настаде свечано "читаније класификација православних ученика србске фондационалне школе у..." које започе поп Кезо са катедре. "Аћим Јовичић, син Петра земљотјажатеља из Х из науке хришћанске: слабо, из србског језика: добро итд." Сви, родитељи и дјеца, ударише кашљати пошто чуше пресуду првоме ђаку. Па опет настаде тајац. Владимиру Д.... ћу, сину свјашченика Стефана, прочита: добро - добро - добро, све до краја. Ђедо љутит замаха главом. Кад чух своје име, ја се поносито укрутих - знао сам да сам први у разреду, а кад чуше сви да имам у сваком предмету "с превасхоством" и да ми је главна биљешка "прва класа с превасхоством" и да ми је за награду одређена књижица, тада наста жамор, опће одобравање, те и ђедо ми пријатељски "верма" главом...

Ми смо са Шпиром ходили пречацима, те стигосмо до на помол села, а ђедо далеко изостаде иза нас. Кад угледасмо нашу кућу, видјесмо гомилицу чељади пред обором. До мало познадосмо да су то баба Симуна, Анђа, Ћиридон и њеколико жена са дјецом Д... ића. Тада Влада и ја потекосмо у све махове, те без даха допадосмо међу њих. Грљењу и љубљењу не бјеше краја. Чујаху се испрекидани узвици! "Убила их школа, душо! ... Преобразили се, срећо моја!... Гледај само како су блеђани и танушни у овијем хаљинама!" Разумије се да је баба плакала, како одавно не бјеше, да нас је смјеста накљукала и преобукла у наше рухо.

Углавноме не бјеше велике промјене на Тромеђи. Анђа бијаше порасла и утањила се, те је сад ноћивала уз матер; Ћиридон је био глупљи и радишнији него прије; стари црквењак умро; један пристав покрао тетка Мила, понио му њешто око осамдесет цванцика; нови кнез тобож помирио зета са ђедом, те сад називаху бога један другом кад би се срели; бијесни Димитрије Д... ић допао тамнице стога што је ранио ножем човјека њеког; Смиљана се облизнила, једној жени Д... ића узеле се ноге, те ни да мрдне собом - и још штошта.

Опет почесмо по старој навици, те је вазда било комендије са Ђиридоном, и досаде сусједима, и чибук је ђедов имао посла, и баба је једнако имала узрока да се сита исплаче и - све на длаку као и прије до сјутрадан по малом Госпођину дне, кад нам би наређено да се спремамо. Владо и ја покуњени у бабиној соби облачимо лацманске хаљине; она, шапћући молитве, слаже нам рубље у бисаге; Анђа наслонила чело на стакло од прозора, па чупка ресе на свом садаку. Кад бисмо готови, ја дршћући рекох на претрг: "Чујеш, бако,... ја код попа Јовице нећу, нећу! Реци ђеди да ја код попа Јовице нећу, па ако ће ме сад убити, него нека ме стави код учитеља. А, бога ми, ако ме намјести код учитеља, свршићу оба разреда за годину". Кад то рекох, побјегох из куће, па преко винограда, па чак у гај, гдје сједох на тратину, мислећи о злу. Не знам колико сам ту чајао, док ме тргне Анђино дозивање. "Хајде", вели, "ђедо је попустио". Ја у кућу с малом душом. Он ме дочека својим најгорим погледом. Ја понових истовјетне ријечи као и баби, и на моје велико чудо, он сам замаха главом па рече: "А јеси ли ти сигуран да ће те учитељ примити у кућу?" - "Јесам сигуран да ће му још мило бити!" поврнух. - "Добро, ако је тако, виђећемо. Готово је боље да се ова два ђавола раздвоје!" заврши ђедо, гледајући бабу.

Не само да пођох весео, него као да ми крила бјеху порасла. Ни Владу не бијаше жао што ће сам остати код Леле, - то сам му читао у очима, премда он тврђаше противно. Чим стигосмо у варош, ја отрчах к учитељу и кажем му да је ђедо вољан дати ме њему. Он се томе зачуди, али га госпођица узе на страну, те шапут, шапут с њим, а утолико и ђедо дође, те се све троје затворише. Ја се укочањих у ходнику, молећи бога да ме услиши. Најпослије изађоше. Учитељ смигну раменима и вели: "Па, ето, нека буде, али, знади, спаваћеш у кујни и мораћеш одржати ријеч да свршиш трећу и четврту класу ове године. А мислиш да је то лако? Мој синак, требаће да дан и ноћ пиљиш у књигу" ... Ја обрекох да ћу, тијем више што се и Владо бјеше подухватио да ће исто испунити што и ја, а поп Кезо се подјемчио за њ.

И школа започе. Ја сам био најсретнији и највреднији од свијех ђака. Није више требало да се обређују на воду, нити је госпођици требало да се праши метући собе, нити да мрчи своје лијепе руке чистећи обућу. Ја сам допирао на свашто, а имао сам и времена да их проглушим чеврљајући из катихизиса, граматике, читанке и талијанске почетнице. За столом непрекидно сам досађивао господину различитијем питањима. И Владо својски бјеше прионуо, те послије три мјесеца ми сједисмо у четвртој клупи. Ја далеко бијах одвојио од њега, али опет ни он не бијаше пошљедњи. Ми смо се лијепо пазили, иако смо се изван школе ређе састајали, али о Кезу и Лели не говорасмо никад. Господин је боловао мање него ли прошле године. Ја сам га уз госпођицу дворио, а и иначе погађах му сваку жељу. Поп Кезо покуша у два маха да ме обори у катихизису, али кад видје да му је узалуд, окану ме се. С почетка по Спасову дне вјери се госпођица за једнога трговца из вароши. Био је тај младић љепотом према њој, али памећу ни слуга јој. Откад вјереник поче долазити свакога дана пред вече, отада ја бјежах у авлију, гдје сам претјерано напрезао мозак, тако да ме господин одвраћаше од тога. И опет дође ђачки судњи дан и опет ја понесох свједоџбу са "превасхоством", а Владо остаде у вароши још двадесет дана, јер се бјеше "провалио" у талијанскоме. Најпослије дође и он кући. Пропустише га са "добро".

Сад нам већ не бјеше до унцутарије, јер се бијасмо навикли варошком животу, а обузело нас частољубље да постанемо сјеменарци, те по вас дан, клонећи се од Анђе лутасмо по гају, "пркелајући" ријечи из талијанске граматике. Сви су се клели да смо се Владо и ја до краја преобразили и да ћемо постати дика куће Д .... ића и цијеле Тромеђе. Чак као да је и ђедо помало у то вјеровао, па чак и ми. Анђа нас је малко гледала преко рамена, због те наше надутости, али кад кренусмо пут Задра, њој се ражали више него икоме.

Владо и ја узјахасмо на двије најмљене кљусине, а на трећу Руле бјеше натоварио наша два шарена ковчежића и међу њих ставио печени овнујски бут, погачу и мјешчић вина. "Збогом остајте" - "Збогом пошли!" - Јест, али кад ђедо откаса на дорату, баба Симуна, Ћиридон, деца, жене и дјеца Д-ића опколише нас поново и заграјаше. И Руле је био дирнут, али му најпослије досади толико пренемагање, те се издера: - "Та пуштајте нас већ једном, ето ће сунце да искочи, а поп одмак'о... А, отприлике руле, к'о не ваља што толико плачете, јер... Богородице ми... кобите ђецу!" - Та ријеч препаде бабу, те се измаче крстећи се. И остали се сви склонише, осим Анђе, која отрча пред нама.

Из крчме изађе тетка Ружа, носећи у руци двије јабуке. Угледах и Мила, који се на прагу протезао и зијехао. Кад нам се она примаче, ја обрнем главу и ошинем свог путаља. Анђа, трчећи сад поред мене, говораше на претрг: - "Добро си урадио. Право имаш. Јутрос ми се женица преподабља, јутрос је болећа срца, а онамо!... Е, сад стани, де! Не могу даље! Дед' да се још једном ћукимо!" - Ја се превих на седлу, а она се пропињаше, али како нам се усне не могоше састати, ја скочим с коња, загрлим је жестоко и уста нам се стопише у дуг пољубац. У то и Владо стиже, те се Анђа и с њим поздрави тако, па нам помога узјахати, трзајући се од силнога плача. Ми, не обзирући се, погнасмо коње и претекосмо слугу...

Владо и ја први пут прелажасмо границу нашега села од западне стране. Уђосмо у густу дубраву, путањом до зла бога кршевитом и неједнаком. Мој путаљ и његов вранац почеше ходати опрезно, често се устављајући и домишљајући како ће напријед гдје ли ће копита стављати. Морадосмо сјахати. Дуго смо ћутке ишли, па одједном ја узвикнух: - "Бого мој, шта ли ће с нама бити!" - "А сам бог зна!" поврну мој ујак и уздахну. - "Чујеш, Владо, све ће се лијепо свршити!..." и ја стадох нагађати ово, оно, а све на добро. Владо настави гдје је остадох, те до мало почесмо "булазнити". Он је замијенио попа Стевана на старини, а ја сам примио нурију до његове, те се често полазимо, и Анђа нам често долази у походе. Разумије се да имамо лијепе попадије, дјечицу као јабуке, добре коње, слуге паметније од Рула итд... Разговор нам прекиде баш он, дерући се да га чекамо. Ми, већ знојави, посједасмо на камење.

- А зашто пјешке, ви двије задрте делије? Што не поиграте ваше коњице од мегдана по овој красној равници? - пита Шпиро.

- А, бога ти, отприлике руле, како је ђедо минуо овијем ђаволскијем путем!?

- А, бога ми, отприлике руле, к'о витез на притезу, ја што! Нашем дору свуд је равно! Нашем Дору пара нема ни у царевој ергели, руле! - па раздражен тијем мислима о свом дору, о своме најбољем другу, стаде окати по буковику, пак запјева: - "Касај, доре, далеко је мо-о-оре!"

- Брзо ли се опио, ако бога знаш! - шапну Владо.

- Зар? - рекох... - А имаш ли, Руле, ракије?

- Имам, валај, има још по пљоске.

Другим падежем бријега, пут бијаше равнији, те појахасмо пропустивши напријед натоварену бедевију, која сва бјеше замазана глибом, те се није могло познати какве је длаке. До мало сиђосмо у једну пространу долину и видјесмо у даљини гдје народ жње кукуруз. По брдима, и при дну њих, црне се кућице, покривене понајвише шеваром. Црква се бјеласаше у пољу, осамљена. Шпиро нам каза да је село "чисто наше" (православно) и да је ту нурија онога попа Аћима, који се са ђедом судио због дјетета Милова и тетке Руже. На наше питање какав је то човјек, Руле одговори: - "Попина к'о и сви остали! Изјеша и глобаџија, али не умије к'о онај наш, к'о што ћете ви умјети кад изучите ту пусту сјеменарију!..."

На крају равнице наиђосмо на извор. Шпиро добро исплака главу и уста, пак стаде дувати у рукав.

- Дакле си мало ћукнут? - вели Владо.

- Оно, јес', руле, маличак ми се замаглила глава, пак се бојим кад припече звијездан, ху-ху-ху! да ми не узаври, телиш сад између Госпојина, али ће сад одма' ово извјетрити, па ево види: х-х-х-хха-ху! А нећу је отровнице виш' окушати јутрос, аја!...

У тај мах грану сунце. Шпиро брзо скиде капу и прекрсти се говорећи: "Сунашце на исток, а господ бог на помоћ! Помагај, боже, грешнику! Ва име оца и сина и светога духа, амин!"

Одатле обрнусмо опет кроза врлет, путем мало бољим од пређашњега, те, након још толико времена, угледамо с лијеве стране растркане гомиле кућа. Земље је било више него ли у поп-Аћимову селу, али бијаше пораздвајана кршевитијем гомилама и главицама. "И ово је чисто наше село", вели. "Овђенак су ти пријатељи, Владо", додаде он повлачећи очима. - "А које је кућа Смиљина?" запитах. - "Богме, не мо'ш је одавде распознати, У ономе буљуку, на ..." - "А како живи Смиља?" Шпиро узви обрвама, па поче пјевати кроз нос:

"У име божје, у час добар, Поведоше јеее Из Зузука у Тандрк, Са зла на гореее..."

Владо се наједи. Ја, да забашурим ствар, питам за попа. - "Овђенак је поп Петар. О, бога ми, човјек и поп, каковије' мало! Он ти, руле, живи у задрузи са њеколико браће и стричевића, и свјема је старјешина, и ради све послове као и остали и предобар је селу, а, руле мој, кад дође у варош клањају му се највинија господа, јер је паметан, а. веле, владика с њим шета под руку кад дође у Задар..." - "Дакле, видиш да нијесу сви попови изјеше, као што рече попријед!" прекидох га. - "Оно, помало и' је, к'о поп Петар!...

Сад смо ходили опет по стрмени, кроз грабову гору. Шпиро њеколико пута погледа нада се и вели да није вруће, да се нада е неће припећи, па нагну пљоском и отпи, ваљда, половину у душак.

Овдје ми је с руке да напоменем њешто о томе Шпиру. Пред попом Стеваном и пред виђенијим људима нашега села, Шпиро заиста бјеше будала и до краја сметен, али иначе, на махове, како кад, био је домишљан и шаљивац. Мени се чини као да је он имао двије свијести, једну јачу, другу слабију; а чини ми се и да се Шпиро држао оне поуке: "Кад ти двојица реку да си пијан, лези ако и нијеси!" Доцније сам познао њеколико сељака, који му у томе наликоваху. Уосталом Шпиро бјеше издржљив, облапоран на пиће, човјечан према дјеци, кавгаџија жестоки, "приватљив" (лупеж) и страшно мржаше "Буњевце" - еле прави горњи Далматинац.

Једва прегазисмо ту гору и опет наиђосмо на врело. Руле се опет прао и дувао, али да се брзо растријезнио, свједочи ова његова поука. - "Сад ћемо кроза сред сриједе њихова села. Немојте чељади називати бога, но ред је рећи "ваљен Исус!", ако ћеш да ти прихвате... Оно, ђаво би га зна: мене вавијек 'вата мала јежња кад пролазим кроза њи', јер сам им, руле, једном засмрдио, па, знаш, бојим се да ме не познаду, те да ми, козе, не исправе леђа!...

Куће бијаху уредније и поближе једна другој, земље боље разрађене, стока товнија. Чељади је било крај пута, а на коњски бат излажаху из кућа. Женске бијаху једре и веома чисте, људи крупни као и "наши". Ношња по кроју не разликоваше се од наше, али боје и шаре на опрегљачама, хаљетцима, зубунима, назупцима бијаху друкчије. Шпиро бјеше заостао иза нас. Ми, из шале, јављасмо се и по нашку, а то збиља на "помоз' бог" нико ни ћуш! а на "хваљен Исус!" свако најљубазније одговараше: "Вазда био, дичице!" или: "Вазда 'ваљен Исус и Марија."

Село бијаше доста дуго, и ми већ изашли, а Шпира нема! Крај пута сједијаше једно чобанче. Владо се издере: "Помоз' бог, Буњевче!" а малиша на то ђипи. Владо му исплази језик и показа рогушу, а "дите" даде маха ногама уза страну.

Док смо се ми од свега срца смијали, угледамо странпутицом погурена човјека, чалмом обавио образе и чело. Он је ишао право к нама, а кад се примаче, исправи се и скиде шал, под којим киптијаше зној.

- О, страшљиви, руле! Ти си то! Па још велиш не бојиш се њи', а? - викнух ја кроза смијех.

Дуго смо га тијем задијевали, па онда рече Владо:

- Видиш, како је уређеније и богатије њи'ово село! Бога ми, што је наше, то је лоше!

- Оно, јес' к'о да рекнемо, они су к'о питомији, и побоље живе, али која вајда кад су козе!... Ето, к'о да речеш ви сте клапчићи, али опет сте Србљи, те, Богородице ми, да се загнате ножевима или пушкама на њи' десет оружаније, сви би испред вас побјегли!... А ја, отприлике руле, вољелији сам бити и гладан и го и бос, него да будем плашљива женетина. Ама, је ли тако?

- Јес', - потврдисмо у глас, јер и у нама тињаше тај јуначки понос. Сад га наведосмо да нам прича о јунаштву "нашије", или правије: о насиљу наших над "њиховима" у ове двије пошљедње године, јер за пређашње покоре знадијасмо потанко. Руле се радо одазва, те дознадосмо "опет то, али мало друкчије", - похаране цркве, одјављена стока, отимане дјевојке, исјечени чокоти, спаљени стогови, рањивани и поубијани људи... и остале витешке работе.

Како међуднички "звјездан" бјеше добро припекао, већ нам није било до разговора. Руле се склони у коњски сјен, те оборене главе гажаше поред кобиле. Доста је времена прошло док минусмо опет једно "њи'ово" село, опет уредније од наших. Ту почеше виногради. Пудари вираху испод пударица и међа. Једноме понудисмо новаца за грожђе, али нам он поклони њеколико грозда.

Па онда стигосмо под једно на очи веома богато село, за које нам Руле рече да је помијешано, Под путем удесисмо прућена човјека, који се уморио копајући јажу како ће му се с њиве слијевати вода, а ништа зато ако она подлоче пут. Како сам ја први јахао, назвах му Исуса. Човјек, крупан и просијед, подиже главу са земље, па заклони руком очи и гледаше нас. Ја, помишљајући да је глух, понових гласније: "'Ваљен Исус, стрико! - "Ваљај се, синовче, ако ти је мило, а код мене је: помози бог!" одговори он дебелијем гласом, па одмах додаде: "Јесте ли ви чељад попа Стевана из 3.? Е, хај'те збогом, хај'те! Поручио вам је да ће вас чекати под Отресом, да не чамате! Сретан вам пут!"

Кад он изрече "под Отресом", у мени срце заигра од радости, те заокупих Шпира питањима: "Је ли то онај славни Отрес, што се у пјесмама спомиње? Је ли то "оно", гдје су котарски сердари дочекивали Турке? Гдје су гомиле турскијех костију? Гдје је и данас страшно проћи, особиту ноћу по причању бабе Симуне?...

Руле је очима мјерио даљину од сунца до запада, пак уздахну и одби ме опрхо! - "Батали, бога ти, као да је мени до пјесама и лакрдија!! Лако је теби јашући, али мени знаде бог у утроби, и сви свеци у цјеваницама знају како ми је!! .. . Дееее! де! де!" - издере се и стаде шибати вранца, путаља и бедевију, док их натјера у кас, те и он трчаше. Владо и ја, прикуцкујући дебљим крајевима клопава седла, смијасмо се као луди помишљајући који је начин наш Шпиро изабрао да се одмори. Али што се ми већма спрдасмо, то је он јаче млатио кљусине, те у њеко доба почеше "кулачки" играти. Бога ми, то је дуго трајало. Руле пође лакше за један пушкомет, па опет загон! И све тако на измјену. Вјере ми, ко нас је издаље гледао морао је свашто сумњати, у најмању морао је сумњати јесмо ли при свијести да по оној омарини кињимо животиње и себе!

Најпослије дође и томе крај. Бијасмо у њекој долини, по дну које низаху се заобљене главице, те се завршаваху повећим голим брдељком. Угодно ме изненади широки колски пут, који је сјекао раван при рубу и лазио у брда. Но, хвала богу, већ једном да се дохватим правога пута! Руле пође спорије, дишући као цигански мјехови. У то за'рза негдје коњ, а наше сејсане сложно и својски одмах му се одазваше. Ја баш да погледам откуда глас, а Владо узвикну: "А, ено тате!"

Под једним стаблом, подаље од цесте, лежаше поп Стеван, а дорат привезан, смакао зобницу и одигао главу.

Ђедо кад нас виђе, устаде. Очи му бијаху избуљене и крваве - знак да бјеше јако гладан и мало уморан. Он, не рекавши ни ријечи, узе таин из антрешеља и откиде за себе. Нас три смазасмо у трен остатак. Пошто се обредисмо вином, ђедо погледа на сахат и вели: - "Бога ми сте добро касали довде. Има још пет ура виђела. Сад почините док сунце не мине за по копља, па онда живните!" Руле му помога да узјаше, и опет откаса "витез на притезу."

Сад се ја присјетих гдје смо, те запитах Рула које је Отрес? - "Ето тај чир надесно!" рече он сисајући из мијеха. - "Није, ако бога знаш!" - "Ама, јес', кад ти вељу! Прош'о сам ја овуђе ако ће и петнаест пута, рулићу мој! А ова цеста иде право. Њом ћемо ми све до града, убио је бог, јер мени цеста одбије ноге, сто пута горе него ли наши путови...

- Ама, Шпираче, и по богу брате, није могуће да је ово Отрес!? Та у пјесмама, на стотину се мјеста каже: "Под Отресом, високом планином", а ово је...

- Ама у пјесми к'о у пјесми, а сад да се иде, - рече он и пође да приведе коње.

Владо је куњао, али мени тешко би на срцу, дознавши да и у пјесмама има лажи. Пошто узјах, ја издрељио очи у брдашце и размишљам, може бити е се мени само чини да је Отрес мали, јер је ово видовито мјесто!

Пођосмо цестом. Кад се примакосмо брду, Шпиро махну руком да уставимо коње, па нагну мијехом и пошто једва предуши, стаде и нас нудити:

- На, пијте! Ево нас у Котарима! Овђенак се дијели Буковица од Котара ... Држ', пиј!...

- Шта? Ово су зар Котари равни? - повиках гледајући под собом једно пољице.

Шпиро заклима главом једнако нудећи ме пићем, те ја, разумјевши да је то народни обичај, сркнух и чеках одговора.

- Ово је, чоче, почетак, а подалеко су још дубоки Котари. Чекај, дијете, имаћеш се чему чудити. А, ви'ш, и овај Отресић губав је с наше стране, а да ви'ш оздо од равнице количак се чини...

Заиста, како се цеста спуштала, тако је Отрес с друге стране растао, али ја сам још по мало сумњао да се мени причиња да он мора бити виши. Земља бијаше још неравна и кршевита, али њезини рубови бијаху даљи, и од њих као да је земља тонула у бестрв. Небеска капа бијаше пространија и сунце даље.

Шпира већ не требаше молити да говори. Сунце с неба, а вино из утробе радили су своје. Његов је мозак био између двије ватре. Каза нам тачно мјесто гдје је Смиљанић затекао рањена Јанковић Стојана, гдје су по сто пута биле засједе, гдје су гробови чувених Удбињана само на томе окрајку, итд. Шпиро нам исприча све потанкости, ама баш као да је главом ту био, пак заврши: "Хеј, руле, какви бјеху стари Србљи".

То, занаго, мора свак рећи кад помисли да су Котари били јуначко поприште за четири стотине година, гдје се разбијала турска сила, као таласи о кршне обале! Зато и васколики наш народ најрадије пјева пјесме о котарским јунацима.

Послије тога, Шпиро удари у помамне работе. Између осталога исприча нам како са Отреса пастири, свакога петка, могу видјети гомиле обезглављених трупова турскијех, који устају да се клањају и авдес узимљу.

Уз таке разговоре стигосмо у дубоке Котаре.

Ми се заиста имасмо чему чудити.

Пукла пучина равнице око нас, капа се небеска већма раширила, села се просула као пјеге по Равни, крстови на звонарима блистају, негдје опет црни се гај, негдје кривудају потоци, -еле за нас мале брђане: прави рај!

Ја запјевах једну народну пјесму, коју сам цијелу знао напамет и која се овако почињаше:

"Пала магла од неба до земље, Кроз ту маглу турска војска прође, Преко Крке, преко воде 'ладне, Војска оде у Котаре равне..."

Војска ће та изгинути сва, а у пјесми се спомињу: Јанковић, Смиљанић, Мочивуна, од Задра Тодор, Тале Будалина, Танковић Осман, и многи други.

Послије мене, Шпиро отпјева комад дивне пјесме "Женидба од Задра Тодора", па онда настависмо причање и нагађање.

Стигосмо у прво котарско село. Куће су куд и камо веће од наших, обори пространи, стоке и коња изобила.

Сретајући Котаране на коњима, са широким везеним рукавима, многе са кићенкама на глави, у црвенијем копоранима и са токама на јечерми, мени се чињаше да сам посред њих у оно јуначко доба, да се ђетићи прикупљају ка њекоме од славнијех сердара. Једноме повиках:- "Бог ти - помогао, Котаранине, соколе!" а њему се учини да се спрдам. Разумије се да смо сретали и дроњаве сиротиње, али то, ваљда, бијаху они који нису кадри да се наките турским плијеном!

Владо рече да су наши људи крупнији.

- Оно, јес', к'о да речемо, али су ови жива ватра, - убиће те за ријеч, - поче Шпиро. - Ето баш лани шта се догодило овђе неђе. Један ти Котаранин био у сватовима другоме, па био прикумак, шта ли, а стари сват кад је наздрављао, прескочи га у здравици једном, па га прескочи другом, а мој ти прикумак у потоњу изазове старог свата пред кућу, истргне кубур, па вели му: "Држ' се, де! јарче!" И онај извади пушку, и у трен обје: ду! ду! а оба њих легоше ...

- Мртви!?

- Јакако, руле!

Сунце већ бјеше нагло ка западу, те кроза силну прашину чињаше се крваво. Сјен се прелијевао са крајева ка средини. Поче се хватати чајина. Ватре и свијеће плануше. У томе пријелазу из видјела у мрак, из топлине у хладноћу, мени играху чудне утваре пред очима. Идући кроза сутон, стигосмо пред једну крчму, гдје се чула ђаволска граја. Пред кућом је било кола и привезанијех седланика. Кроз прозорак видјех ђеда за столом са другим њеким попом и са десетак Котарана.

Шпиро га зовну, те одмах кренусмо даље. Већ је била густа помрчина. Пречесто сретамо се с колима, коњицама и пјешацима који се враћаху из града. Шпиро би повикао: "Држ' се налијево, брате, е је дјеце ситне с нама!" па би се и ми склонили к первазу. Често смо се с намјерницима здравили: "Добро вече! Дао бог добро!" а не видимо једно другога.

Не знам колико то трајаше, али се мени учини дуго док угледасмо свијеће варошке. Тада побрже погнасмо и стигосмо у котарску варошицу, која је повећа и љепша од наше окружне вароши, али се мени оне ноћи приказа као мјесто, које се ни чим не може надмашити.

Мртви гладни и уморни, нас два вечерасмо и смјеста легосмо.

Зором нас ђедо разбуди, те онако траповијесни иђасмо за њим.

На нашу велику радост сједосмо на кола која бјеше најмио до града.

Опет се простираше равница недогледна, опет гледасмо села налик на она као јуче, али народа мало сретосмо. Сунце је јаче пекло. У њеко доба угледасмо дугачку пругу, као да земља бјеше оперважена. Затијем, иза тога перваза видјесмо велику маглу.

- Ето вам мора! - вели ђедо.

- Бого мој! Бого мој! - чуђасмо се једнако.

Тако је трајало до подне и онда минусмо једно велико и лијепо гробље, пак се ређаху баштице са гдјекојом кућом, пак почесмо сретати варошки народ, и најпослије ето нас тик до мора, па под велике бедеме градске, гдје је народ врио.

Кочијаш устави.

Ђедо се обазирао и зовну:

- Камо те, Шпиро?

А гле! наш Руле, сав поцрнио у лицу и држи за оглав несретну бедевију. Он узе од попа кључиће од наших ковчега, па их отвори. Неки стражари дођоше и све испреметаше. Ми то ништа не разумијасмо. Одатле упутимо се пјешке преко моста и уђосмо кроза градска врата у улицу, гдје нас запахну смрад.

Мене јежња обузе.

Збогом, мајко Симуно! збогом, мајко природо! Вашу дјецу поново отргоше од вас!

По дугој улици, коју готово послије сваких десет корака пресијецају друге, поуже, сретасмо Котарана, примораца, острвљана, пуљишких рибара и пречесто латинских попова. Наша чељад грајаху, ка' оно идући с пазара, те уз крупни говор "горњих људи", слушасмо чеврљање чакаваца.

- Чудне мјешавине, Владо брате! - рекох.

- Чудне, богме, и просторије! - додаде он обзирући се пут Рула, који стењаше под теретом наших двају сандука... - Сјећаш ли се, Руле, како си нам говорио: да би се наша варош у овоме граду обрнула као јаје у решету!

- К врагу јаје и решето!... Не устављајте се, тако вам Богородице, јер ми није до причања.

Најпослије поп Стеван сврну њекуд налијево. Како бјесмо изостали, нама се учини као да он уђе кроза зид, али кад притрчасмо видјесмо да одмиче једном стазицом, гдје би се два плећата човјека једва могла разминути.

Сад, по тој тјескоби, а кроза воњ од људске рђе, чепукасмо један за другим. Владо и ја погледујемо уза зидине лијево и десно, те видимо и чујемо свачега по мало. На прозорима бијаше лонаца са цвијећем, опрана и прљава рубља, птичица у крлеткама итд., а проглушује нас лупатања, цвркут, пјевање и, мимо све, дерњава ђечурлије. Прегнувши врат на плећи, могох угледати два руба од кровова и међу њима уско платно жаркога неба, са кога је сипала цмарина. Њеко викну са једнога прозора: "Гварда ун прете грего ун каврон, беееее, бе-ке-ке-кеее, бе!" - а на то промолише свакојаке главе, понајвише чупаве, те их стаде грохотан смијех, па онда узеше сви векати, као да се збиља ту створио чопор коза...

- Пи, гада! - пљуну ђедо и похита напријед. Али им се Руле снажно одазва на свој начин... онако како је Сатана у паклу учинио пред великим талијанским пјесником.

Срећом бијасмо при крају уличице, те изађосмо на један тржић, пред њеку двокатницу, црвено омашћену. Над вратима је висила штица, а на њој незграпан лик сељака зачалмљене главе, који наздрављаше букаром вина. Под његовим опанцима писаше у једној врсти: "Код веселог Далматинца". Кроз врата широм отворена, запахну мирис од пржене рибе, од печена овнујскога меса, од вина и ракије, а и погдјекоји млаз дима са огњишта.

Ђедо пред нама прође кроз ниску и мрачну трпезарију, гдје још не бијаше никога, те залупа дланом на пошљедњем столу.

На ту треску изађе из кујне њека гојазна жена, бришући руке о бијелу опрегљачу. Кад је виђех изближе, мину ме жеља госпође Паве, славне пунице попа Кеза. Крчмарица се поклони и рече:

- Добро досли, постовани!... Заповидате ли камару?...

- Хоћемо то, па и да нам одмах даш што имаш готова, - прекиде ју ђедо и пође уза мрачне степенице, које се пењаху према огњишту, те нам јара удари у плећа.

Руле, пипљући ногом први степен, присјети се да треба поздравити, те ће:

- Ваљен ти Исус, стрина Вилипа!

- Вазда бија Исус и Марија, - прихвати она, па, крачући навише, настави предушујући: - А који си ти? ... Аа, ти си то!... цекај, цекај, како ти је оно име? А, а, Спиро, је-је-је, Спиро! О, мој липи Спиро, па како си!... О-о-о Мирјана! Дојди горика, Мирјана, и донеси цисте бјанкарије!... Па јеси ли се уморија, јеси ли огладнија?

- Богме, стрина, липсак ... хууу, липсак!...

Нас двојицу уведе у једну собу, а ђеда напосе њекуд. Дотрча једна цурица у котарској ношњи, опуначка и прикладна, те поможе растоварити Рула, па стаде крпом млатати по нашим ковчезима. Вилипа се врати к нама сва зајапрена. Па њих двије сипаху нам воду над рукомијама, пак разастријеше, бијеле као снијег, плаштине на два кревета. Све је у соби било у реду и веома чисто.

Ми посједасмо у прикрајку крчме, нас три за једним столом, а Руле обашка, те сви навалисмо као гладни вуци.

Домало поче придолазити чељад, те у трен напунисмо крчму. Осим сељака било је и занатлија, факина, трговачких шегрта, жандара, погдјекоја жена и један поп латински. Баш за Шпировим столом сједе један забријани дебељко са три чакавца, те одмах узаврјеше. Он је завршио: "Нисам вам взел велик добит, и, братјо моја, није трибало да се дојде до сега пута, до суда! Али, јопет, хвајен буд бог, кад смо се акомодали как јуди!" Док је тако бесједио, она три његова сељака оборили очи, па вермају главом. Шпиро разјапио уста, као да их мишљаше прогутати, а ђедо наперио уши да похвата сваку ријеч свога друга по занату. На другом столу до нас посједала гомила "горњих" људи, који бјеху дошли у Задар да пру кнеза. Понајстарији од њих говораше сам преко залогаја: "Зна сам ја, бр'те, да ће јарац наћи добри вокат! А добр вокат, бр'те, рецимо - (дохвата чашу пред собом) - ово је твоје, а 'но ће пунтима казати: брве, ово није твоје! И тако је! Чаша већ није твоја, па тик!" - Једноме младићу у отрцаним лацманским одорама, њеки стар приморац казиваше њешто у перо. Пискарало је пушио, јео писао, све то једанак. - Али највише нас забављаше њеки дежмекасти младић, који је према нама безобразно грлио једну невјесту и дражио нашега попа Стевана. Шишко јој тури руку у њедра и говори: "Кец! кец! ацо мој, ацо мој!" (тобож мами јарца на со).

То је с почетка потихо ишло, али кад "винце удари у лице", тада настаде свакојаки говор, пјевање, псовке, смијех, дозивање. Вилипа и слушкиња доносе јело и пиће, односе празно посуђе, срачунавају, наздрављају кад их ко понуди пићем, а богме, Мирјана се и стане дерати кад ко јако уштине.

Усред те ларме ђедо устаде и нареди нама да се одморимо у соби, а слуга да га чека гдје је засио.

Али чим он изађе, Руле се стаде шуњати за нама. Мирјана га дочека пред кујном, па рече:

- Кудје ћеш ти, одрпане? Зар да макнеш озго што, к'о што си ту скоро мак'о ону торбу?

- Ко? је ли ја, ђевојко? Шалиш ли се, ђевојко, Богородице ти?

У то допаде и Вилипа, пак засу:

- Ти-ти-ти, а да ко? Сто се притварас и цудис, ка' да није ствар оцита, оцигледна, ка' да смо ми бестије! Украја си цовику нову новисату торбу, а ја сам му морала платити девет плета за њу. Па ето, дај ми сто сам дала, па нека те бис носи, а друкције ћу, криза ми, казати попу...

- Тако ми бога, сад се сјећам да сам видио нову кличану торбу, повише главе му, у сионици! - шапну ми Владо кроза смијех.

Руле плану:

- Е, чујте, ви женетине! Ја, к'о видим како треба с вама, а знајте кад ми дирате у образ да ћу вам ја сасути зубе у гркљан! А ти, Вилипа, немој ме повлачити за језик, јер... јер, знаш, ако си и стрина, покриј се!

Богме, та пријетња поможе, те обје утолише. Владо и ја, изваљени на креветима, почесмо га дирати:

- Човјек "приватио" пусту ствар, као своју!

- Ама, нијесам, - одговара Руле сједнувши на голе даске... - Нијесам, рулићи, него ето напас' женска! Право вели ванђеље... како оно? А ја: "Напас' те чека на путу, напас' у гори, напас' на води"... и то рекавши пружи се наузнак, па заспа, као човјек праведник.

Доље бјеше већ така граја, као да се, што 'но кажу, ђаволи жене, али, мало по мало, мени се чињаше да се граја удаљује и најпослије ишчезну...

Вилипа нас разбуди за видјела.

- Долазија вам је ћаћа два пута и оба је пута проминуја косују, јер се пот цидија с њега.

Па јосте први пут реце ми: "Вилипа, нека устану дицица, нека уце!" А сад, борме, триба. Дакле устаните и стијте!

Није било друге. Дигосмо се и стадосмо мрмољити и преслишавати се. А како нам Руле сметаше својим ркањем, нагнасмо га да сједне. Он нас је дуго гледао зијехајући и штипљући се за палац од ноге, пак уздахну и проговори:

- Еј, јадни рулићи, на какве ли вас муке мећу! Па све те чудне ријечи напамет. Еј, бого си га самосаздани!

- А што ће се, Руле мој, ред је учити!

- Ама, к'о вељу, ни полак јада за то кад би могли постати што више него попови, кад би могли постати: претури, јали вокати, јали љекари... те јарчине што одиру свијет, и што живе к'о божји синови...

- Е, вријеме је дошло да и попу треба више науке...

- Богме, што више уче, то гори постају. Ето и овај наш учио је доста док бјеше поповска школа у Шибенику, па је гори од свога оца попа Ђерасима, и од ђеда попа Зекана, јер ће овај наш премрсити и петак и... оно... онако знаш.

- Брате, на страну све, а на страну пост, ако смо прави Србљи. Бог ће сва остала сагрешенија лакше опростити, к'о прави бог!... А твој ђед, Владо, поп Ђерасим, учио је књигу у Крупском манастиру свете Богородице, па зар су ти оцу ђеца крштенија? јали младенци боље вјенчани? јали литурђија дужа? Покојни Ђерасим, веле, био је чојек вруће крви, те је у завади ранио свога рођака, али је био чист Срб, јер кад нас оно ћедоше побуњевчити, у доба оног проклетог владике, онда поп Ђерасим бијаше у договору са калуђерима Светог Аранђела, те су купили чете...

Разговор прекиде Мирјана, која јави Рулу да га зове господар.

Након мало, ето га к нама кисела лица.

- Ето, збогом! Ето ме ћера, на, с овије' истије' стопа, па да стигнем на конак ђе стигнем, а он кад дош'о, дош'о! Е, кукав ти сам. Збогом, ђаци!

Ми се ижљубисмо с њим и казасмо му поздраве, баби, Анђи, Ћиридону, пак тужна срца дохватисмо се опет књига.

Сјутрадан зарана дође ђедо у нашу собу, па довукавши столицу на средину пода, измаче се и вели:

- Да видим јесте ли запамтили што сам вам код куће говорио. Замислите, дакле, ово је владика, а ви долазите с врата... дед' изиђите!... па, као што вам говорах, ступите корак напријед, па онда метанију, па онда у руку: цмок! па брзо корак натраг, па другу метанију, па натраг - натраг - натраг, чак до зида. Дед' покушајте!

Ми то учинисмо њеколико пута, љубећи столицу, докле он једва би задовољан, а онда нам заповиједи да узмемо књиге и да идемо за њим.

Опет прођосмо куд и јуче, оном проклетом тјескобом, али нас, срећом, нико не опази с прозора. Одатле изиђосмо на широку улицу, пак с ње кроза друге поуже, па све тако преко раскрсница, докле стигосмо негдје под бедеме градске, пред једну велику кућу на два пода.

У ходнику, одмах с врата на улици, која бјеху отворена, видјесмо гомилу. Бијаше ту њеколико наших вршњака, већином сељачића, уврстано плећима к зиду. Према њима пет свештеника и шест сељака, а међу њима један градски поп, бијеле пути као каква невјестица и црне чудно "умеране" браде. Ђедо се поклони пред њим, а он само што климну главом, па нас намјести до других.

- О, брате, ово не слути на добро! - рече он, и то таким гласом као да бјеше бог зна што пронашао.

- А што? - запита ђедо.

- Па ето што ... пребројте колико их је! Зар их нема тринаест, а?

Сви потврдише то, те нас двојицу погледаху мрко, пак се стадоше домишљати да ли је баш истина е је тај број несрећан, а пошто не могоше размрсити то питање, оста опет ријеч господину лијепе браде, и он настави причање, које ми бјесмо прекинули.

- Е, дакле, гђе оно стадох?... А да. Еле, као што вам већ рекох, послије покушаја владике Краљевића да поунијати православне у Далмацији, нашем народу бијаху зазорне те велике науке те се опет дође на оно прво: четири године мале школе и пет година богословије. Зар је то мало девет година учења, а? Што фали нама који смо тако свршили, а?

- Ништа, богме! - повикаше у глас собратија.

- Еле, ствар леже, али се опет потргну у даба владиковања Мутибарићева. Муке је било, него покојни Мутибарић, који је знао латински ка'но попа, одговори (баш латински на то потраживање владино. То је њешто што би требало научити напамет! Ја имам пријевод. Само слушајте ову точку, коју знам наизуст: "Истина је, Ваше Превосходство" - пише он министру - "да свјашченство католическо-западног вјероисповједанија первјеје совершајет латинскија школи, хуманост и философију, а по том вручаетсја к богословским предметом, али нужно пријети в обозрјеније что латински јазик, јазик обрјада западног, и по том им нужно знат јего.. ")

- То је рек'о као из јеванђеља! - прекиде га други поп. - Што ће, брате, нама латински!

Господин с лијепом брадом није умио даље наводити у класичном српско-славјанском језику, него заврши у нашем говедарском, сву историју тога рата између владика и министра црквенијех послова. Најјачи разлози за кратке науке бијаху ови: Далмација је сиромашна земља, гдје православни попови живе од мало бира. И овако је тешко младиће навести да уче богословију. Поповство је понајвише нашљедно итд. "Али ево сад нема се куд. Наредба је најстрожа", доврши он.

- И лани је то почело? - запита њеки.

- Лани. Има их седам што већ свршише први разред гимназије, бога ми не лоше. А четири се затекоше по старом, и ти ће добро.

- Четири а осам дванаест а четири шеснаест - шеснаест година, није то лако! - вели ђедо. - Да ако буду плаћени, а не као ми, да живе од несретног бира!

Господин махну руком и насмија се горко.

- Плаћени! Плаћени! Ето ја сам економ семинарије, дакле, у рангу, ако ћеш, са којим вишим чиновником, а плаћен сам као писарчић какав, 500 форината.

- Да вас бог поживи, лако је за вас, таки људи избију на вр', кад ли, тад ли, - рече један постарији сељак, привезујући сарук око чела. - Него, реците ми, по богу, честити господине, да ли ће баш тако бити, да ли ће све то ђаци морати издурати?

Економ постоја неколико тренутака оборене главе, замишљено куцајући штапићем. Ми дјеца, гледасмо му освјетлане чизмице. Најпослије он диже главу, зажмирка, те ће:

- Његово Високопреосвјашченство не мисли... и оно баш не мисли да ће тако бити. Из шесте године... из пете... из четврте... а, може бити из треће, моћи ће ђеца у богословију...

У тај мах затандрка звонце, те стаде тутањ поврху нас, пак низа степенице слети гомила ђачића у плавијем хаљинама, а за њима четари младића у мантијама. Сви уђоше у једну приземну собу, а за њима двије слуге унесоше на штицама здјелице каве и гомилу крижака хљеба. Ми се згледасмо, чудећи се како то они поштују господина економа, а он се насмије преко воље и рече: "Шта ћеш им! Сад су као пси из вежња! Тек дошли од кућа, а школа почиње тек у четвртак!" Па оде и он у трпезарију, оставивши отворена врата.

Наши старији збише се пред тијем вратима, а ми за њима, па, видећи да нико не брани, уђосмо.

Бјеше то дуга и уска соба, са два прозора к улици. На стијени у зачељу, икона св. Саве. Од ње до окана протегао се сто, а са стране му, клупе.

Пошто један мршави богослов очати молитву, посједаше сви, те се за њеколико чујаше жвакање, али до мало опет се диже граја, коју господин економ својим непрестаним пскањем није могао утолити, али коју посјече слуга са три ријечи:

- Долази господин ректор!

Уђе свештеник средњега раста, сух, риђе прогрушене браде, која му покриваше и јагодице. Он тисну палац иза новог црвеног појаса, пак својим оштрим погледом премјери свијех, од економа до једнога ђачића, што се једва видио иза стола, па онда снажним гласом искара их и заповједи им: "Одмах горе! Књиге у шаке и да се живи нијесте чули, срам вас било!" - Као утваре изађоше један за другим, то толико што се зачу мало тутња уза степенице. Сад се ректор поздрави са људима, пак стаде распитивати за свакојега од нас, како му који приступасмо окоштој и рутавој руци. Пошто се још напосе поразговори с поповима о њиховијем работама, извади испод појаса златан часовник гледнувши на њ, затијем из шпага горње свилене мантије сребрну бурмутицу, те шмрчући изађе.

У ходнику економ уреди нас кандидате два и два, а како Владо оста предњак и самосам, поручи по једнога ђачића озго, те му га прида.

- Сад идите, али као што треба, и одмах у почетку покажите да сте послужни и да вам је мио ред! - рече г. ректор... - А ви, браћо, можете се навратити овдје око подне, па ћете дознати шта је с дјецом.

По улицама чељад се устављаше да нас гледа. Говораху: "Гле, ономе тура!.." "Погле у онога опанчине!..." Мангупи су и звиждукали. Економ свакога часа довикиваше: "Не осврћите се, него право хајдете!" Једном је факинићу запријетио полицијом, другога је њекога изгрдио, - и све тако, докле не уђосмо у једну велику кућу, гдје над вратима двоглави црни орао бјеше раширио крила.

На првоме поду, у једној пространој дворници, поплочана пода, гдје дувари бијаху покривени земљописним картама и свакојаким сликама, фамулус је брисао прашину са клупа, које, прислоњене уза зид, раздвајаху многобројна врата. Ту, мало даље од уласка, економ нас уврста, пак стаде шетукати.

Богме смо дуго чекали докле зачусмо кораке уза камене стене. "Поклоните се!" шапну економ и ми преклонисмо главе пред тројицом господе. Предњи бјеше њеки шишкасти латински поп, са великим наочалима на закучасту носу, за њим неки постар дугоња, сасвим ћелаве главе, па једно момче у претијесним хаљинама, налицкан и гладак. Док је слуга отварао средња врата, два старија посматраху нас, а млади господин се церио, сучући брчиће. Кад они уђоше, економ и фамулус спратише и нас, те посједасмо у двије предње клупе.

Поп директор узе попа економа списак, гиздави професор преврташе листове њеке књиге, а ћелоња зинуо и загледао се кроз прозор. Усред велике тишине директор женским гласом прочита име Б-ића, Овај устаде дршћући као прут. Бјеше и он поповски син, одњекуд из книнске крајине, дијете здраво као дреновина, али тога тренутка не оста му капи крви у образима. Гладац му рече нешто, али малиша не разумједе - Онај залуду понови, те економ дошапта: "Отвори талијанску читанку на страни тој и тој!" Ми сви то учинисмо. Б-ић поче... муца, запиње. Директор узе књигу од гладуна и вели јаднику: "Мој мали, ситај, знас, рић по рић, а се кола полагана!" Те племените ријечи - а, може бити и дошаптавање економово - посоколише Б-ића, те читаше боље, али опет тако да се гладун подругљиво смјешкао. А кад наш друг поче да говори наизуст из граматике, тада ни директорове обријане усне не могоше на миру остати, јер је Б-ић изговарао (као и ми сви остали) "ијо шоно, ту шеј, ијо 6, ај..." Послије тога ћелоња се промешкољи и рече: "Од' амо пред таблу, дијете, да виђу што знаш из рачунице!" - Можете мислити како се зачудисмо и обрадовасмо чувши како ћело лијепо говори нашки! Наш "човјек", брате! Он зададе лак рачун Б-ћу, па га још похвали шиљући на мјесто. Сад сва тројица саставише главе око књиге матице да у њој напишу усуду нашем првом другу. Ми прекидосмо дах. Наш господин мигну обрвом и рече: "Примљен је". Б-ић се зарумени. Нас дванаест не само дахнусмо душом, но бисмо запјевали да смијемо - та то је само "коже ле ге ваго", што реку наши сељаци кад виде да ће олако добити парбу у суду.

Изређасмо се сви за један сахат. Гладун бјеше омекшао, а већ староме бијасмо сви по вољи. Владо пошљедњи изради потежи рачун, а он га запита гдје се учио, па дознавши, рече: "Ја сам нагађао да би то могло бити, јер сам и прошле године имао вриједна ђака из његове школе. То је, заиста, красан учитељ!" Мени срце играше, слушајући како усред Задра, усред велике гимназије, тако хвале мог доброг господина! Послије тијех ријечи, директор устаде и изговори кратко словопоученије, показујући често руком на ћесареву слику. Иако бијах напрегао сву пажњу, опет из цијелог низа меких ријечи лијепог талијанског језика разабрах само да треба да будемо вазда захвални ћесару и да се молимо богу за његово здравље.

Без реда, стрчасмо на улицу, гдје весело заграјасмо, јер нас изненадише родитељи. Они се бијаху наврстали на другом крају улице, буљећи пут прозора гимназије. Настаде гужвање и граја. Сви говоримо у један мах, сви се хвалимо. Нас двојица узесмо руке ђедове, па их љубимо. Економ рече:

- Ето, прођоше сви! Чудновато, сви тринаест! Сад, ето, водите их са собом, а сјутра пренесите њихове ствари у сјеменарију... будите тамо послије јутрење!... Збогом!

А ми са нашима мотасмо се још дуго по улицама, докле око подне разметнусмо трагове.

Рано сјутрадан, нас тринаест знаменоватијех "сјеменариста" стојасмо пред затвореном кућом, а двадесет отаца наших, њеки сједијаху на пртљагу, њеки чучаху под зидом. Стакленце ракије додавало се међу њима од руке до руке. Водарице, пролазећи том улицом, чуђаху се тој "турми" на одмору. Ђедо сио на наш шарени ковчег и прича како је било кад се он учио у Шибенику.

- Није ту било ситнежи, к'о ово сад, но, богме, све момци - и те какви још! Царевало се, брате! Не бјеше таде економа, ректора, ни осталијех потркушица, него ђаци по два, по три понамјештани по најбољим вамилијама, а из куће нам доносе шеницу, суво месо, бијели смок и друго. Увече, брате, сијела до поноћи, а дању, кад нема школе, мотамо се кроз улице, те ђевојке да се поломе, трчећи на прозоре да виде богослове. Јакако!...

Млађи њеки поп стаде казивати како је у његово доба ђаковања, за вријеме владике Мутибарића, букнула страшна буна, због рђаве хране, те су богослови испребивали кувара, а њеког старјешину бацили у бунар, у коме, срећом, не бијаше воде.

Један сељак, слушајући то, махао је главом: и њеколико пута узвикну: "Е ђаволи! е ђаци!" а сад прекиде:

- Ама, виђесте ли како су испијена ова ђечурлија у сјеменарији? Бого мој, што ли им је? Је ли и' притисла тешка наука, ја ли...

- Није, роде, него их ђаволише унцутарије, - рече ђедо. - Бију се као мазге међу собом. Ја сам овијем мојим ишчатио буквицу, а богме, нијесу јуче из љуске, да се не умију чувати. Је ли тако?

- Тако је! - потврдише сви и ударише да свјетују. У тај мах отвори се прозор, те промоли глава економова. На "добро јутро", које му сви као из једнога назваше, он срдито затвори стакло и одмаче се.

- Е, губа надута, што му се чини да је! - шапну онај поп, који му се јуче највише улагивао... - Отац му је био вакин, и он је купио кости по граду докле га... због... (њешто прошапта) узеше у школу.

- Подругачији је чово онај... како га оно зову?... Ректор. Он је...

Звоно затандрка, те се врата отворише и изађоше седам "испијених" гимназијалаца и четири богослова. Економ је ишао за њима. Одоше на јутрењу.

Ми унијесмо пртљаг у ходник. Старији шетаху по улици. Кад се ђаци вратише, посједасмо и ми новаци, те сркасмо киселу каву. Стотине мисли тога часа пролијетаху ми кроз главу, али ми је један осјећај ширио груди: "Ја сам, дакле, сад већ крштен сјеменарац! Ево царске хране, ево ме под звонцем, под економом и ректором!..."

Владо и ја понијесмо наше ковчеге уза степенице. Пред нама се пењао "наш богослов", крупан и здепан ђаво; за нама. ђедо, за њим читава поворка. Настаде тутањ и диже се граја, те је овога пута залуду и ректор викао.

На првом поду ходник бијаше узак и искривудан, многа стакла поразбијана, зидови брљави, по даскама крмаче од мастила и друге разнобојне пјеге, а осим свега струјао је смрад са свију страна.

Ми пођосмо уз друге степенице и затекосмо све тако, само је ваздух био чистији. Наш вођ прође кроза једну већ заузету собу и уведе нас у другу, те нам показа сто и два кревета до прозора, који је био над улицом. Његова постеља и пртљаг бијаху при самоме уласку, у сумраку.

- Видите, попе Стеване, ја уступам ђеци боље мјесто, јер... најпослије... ја, мени је свеједно, - рече богослов Крсто.

- Е, 'вала ти, дијете, само их пази к'о да су ти браћа, а од мене ти неће валити јабука, - рече ђедо и даде Крсту њеколико цванцика, па одмах изиђе.

- Е, сад да будемо начисто! - рече нама Крсто, вукући свој сто, који с боком прислони уз дувар... - У памет се, ђечице. Довде је моја граница, а тамо је ваша. У моје ствари не дирајте за бога, јер... (он одиже душек, испод кога извади дуг чибук, па дуну кроза њ, па замаха њим пут нас...) јер ја за безобразлук хоћу, богме, да одаламим. А, будете ли као што треба, бићу вам више него брат. А сад хајдемо опет даље!

У ходнику г. ректор стаде између нас и родитеља, па нас поучи да се сјећамо својих, а сад да се поздравимо. Ђедо замоли да нас он поведе к владици. Ректор му каза да нас не може издвајати, него кад сви примимо државне хаљине, да ћемо сви заједно на благослов, - пак се поизмаче да не гледа дирљиви растанак. Сад наста цмокање, и шапат, и уздисање, па онда зачесташе гласнији узвици и поздравља: "Рано моја миљена, чувај се!"... "Ћаћо мој, добри ћаћо, поздрав' мају!"... "Збогом оставај"... "Не заборави ме"... "Опет збогом!"... "До јесени није далеко!"... "И опет збогом!"... "Не плач', голубе мој... Збогом те!... Хај'те збогом!..."

- Идите у авлију, те проходајте док вам не поручим, а тада донијећете књиге, - рече ректор.

Испред кујиње улазило се у простран обор, ограђен високим зидом. Ми се разиђосмо, а кад сузе пресахнуше, окуписмо се на гомилу. Најпрече је сваком било да каже што мисли о свом другу "старом" сјеменарцу, коме бјеше придат. Владо и ја бјесмо задовољни с богословом Крстом, иако, регби, неће бити с њим шале. Други су се тужили на своје. "Првоиспитани" Б-ић (тако га прозваше) рече: "Брате, мене ето спратише с оном двојицом, што оно онако чудно заносе у говору... Ма одакле су? На први ма' ја помислик е су Бодули, јер говоре исто к'о и они, кажу: "Господине, 'оћу, нећу, вод'е", али опет, знаш, нашега су закона. Онај постарији мирњачина је, али онај мали, блиједи, коврчасте косе и зашиљена носа - име му је Ђорђе - оно је сушти ђаво. Чим остадосмо сами, он се раскорачи преда мном, пак стаде лајати: "Вау, вау", - вели ми: "Ти си вук!" Па онда се поче ругати мојим беневрецима, моме оцу, и ђаво би га зна' шта јоште, те да не би онога другог, 'оћак га замлатити...

То, што Б-ић причаше, ситница је, али је напомињем стога, што тај Ђорђе мени би одвратан на први поглед, прије него и једне ријечи проговорисмо међу собом. Ја сам се чудио томе, јер Ђорђе бјеше прикладно и живолазно дијете, од онијех, уз које сам ја лако пријањао.

Ми новаци ухватисмо вјеру да ћемо се међу собом сваким начином бранити и један другога помагати у невољи, и баш кад ћасмо кренути у најдаљи закутак авлије да се о томе потање договоримо, слута нас зовну с врата да идемо у "шиленцију".

- Ама шта је то шиленција, Лазо? - питамо га.

- Па шиленција је... шиленција. Сад ћете одмах виђети шта је, - одговори крупно Лазо.

И видјесмо шта је... Велика соба. Насред ње дуг сто, око којега посједали ђаци, те читају и пишу. Наоколо, уз дуваре, ормани пуни пунцати књига. Међу орманима слике ћесара, патрика, и владика и других великаша. У прочељу округао сат. С једне стране два прозора, пред којима споља, ваљда на два сежња даљине, - испријечила се сива зидина, без и једнога отвора, те у тој соби мораће горјети свијећа зими, усред дана.

Г. ректор устаде одњекуд из прикрајка, те нас понамјешта, препоручив да се живи не чујемо. И он се опет извали на пространу столицу, те разви новине.

Ми расклописмо наше књиге, пак стадосмо преко њих звјерати по нашим друговима. Они се разговараху покретима прста, лица и очима. Њеки притајаваху смијех, њеки срџбу. Наш Крсто направи страшно љутито лице, стога што један малиша исплази пут њега језик. Па онда Крсто написа њешто на листићу артије и тури то малиши, а овај поцрвење. То је био почетак тајног дописивања, јер одмах почеше се укрштати развијени листићи и кокице згучене артије. Једна така паде преда ме. Страшљиво погледам откуда то, али Ђорђе маше ми руком да је развијем. У мени срце узлепета кад прочитах ове ријечи: "Је ли истина да се ти презивљеш као и ја?" Мозак ми узаврје, мисли ми се разлетјеше као никада дотада. Та, је ли могуће ово, зашто ме пита? Та стотине пута слушао сам од ђеде да мога презимена нема нигђе у Далмацији, јер је он дуго о томе распитивао. (Не знам како, али артије пок. оца бјеху пропале.) Ђорђе, помишљајући да се ја шчињам од страха ректорова, сокољаше ме, машући руком, али на његовом блиједом лицу читао сам презирање и руг. Рука ми је дрхтала, али ипак читко написах своје име и презиме, те му повратих кокицу, мотрећи ја сад њега. Он се малко угризе за усне и узви обрвама, па показа своме најближем другу писмо, па се оштро загледа у мене, па опет стаде писати на другом парчету, погледајући ме, као да ме сликаше.

У тај мах г. ректор баци љутито новине и стаде ходати горе доле, мрмољећи њешто у себи... То је трајало док сат на дувару поче промукло избијати једанаест пред подне. Ректор погледа на свој, пак викну: "Опет га је њеко турио напријед! Ко је то учинио? Ко је чредни данас?" - "Ја сам," одазва се мршави богослов устајући. "Ја сам, али вјерујте да не знам ко је дирнуо сат." Било је још вике и пријетње, те се сврши тијем да се стрјелица макну натраг за десет минута, па кад "стара клокотуша" поново закуца, ректор отиде из куће, а ми у авлију.

То нам бјеше први слободни састанак. Залуду се нас тринаест хтједосмо одвојити, - "старији" се помијешаше међу нас, па запиткују ово, оно. Ја сам оком пратио Ђорђа, који се церио, причајући њешто гомилици другова. Влада нијесам могао повести насамо. Запитах Крста како се презива Ђорђе, и од њега чух - своје презиме. У то и Ђорђе се примаче, па ме пита силеџијски:

- А ђе ти се отац родио?

- Па, не знам, - рекох опоро.

- А како ћеш знат' кад си копилан.

Чим то изусти, ја га објема песницама ударих у груди, те се изврати наузнак. Настаде метеж и граја. Његов друг и један богослов загнаше се к: мени. Овај пошљедњи говораше:

- Погански сине, казаћу ти ја како се Бокељи ударају.

- Стан' полако! - рече Крсто. - Да је крив дао бих му ја, али је имао стотину разлога! - И он исприча све како је било. Ђорђе плачући признаде својим земљацима што је рекао. Смјеста се удеси "суд добријех људи", и ови одредише да се то не износи старјешинама, него да се заборави. Ја се снужден удаљих с Б-ићем и с ујаком.

Ручак бјеше мршав. Да је у ону водену супу било удробити ону кришчицу говеђине и комад хљеба, па онда опет појести толико меса и хљеба, могло би поднијети. Према томе код попа Кеза бјеше на обиље. Богослови. имађаху појаче оброке.

Послије ручка опет се скуписмо у библиотеци, али како је сад "шиленцију" надгледао чредни, њеки су куњали, њеки спавали челом на прекрштеним рукама, други се потихо разговарали. Крсто је читао новине, чредни је почесто излазио на врата да припази, па једном и викну: "Ето економа!" На тај поклич не препадоше се бог зна како, али се свак поисправи.

Из "шиленције" поведе нас економ на вечерњу. У цркви затекосмо једног личног старца под вишњикастом камилавком и са златним крстом на трбуху. Ја помислих да то бјеше владика, а то је био - рекоше ми - архимандрит консисторијални. Било је још пет-шест свећеника, па и наш ректор.

Из цркве вратисмо се пред кућу, где нас нове економ спрати, а с осталима оде "у чреду", то ће рећи у шетњу ван града. Ми се забављасмо у обору. Б-ић је одметао рамењаком свакојему, Владо је најдаље скакао, ја сам, осим њих двојице, обаљивао свакога другога, те тек се упознамо с те стране. Вечера је била јаднија но ручак. Пошто се разиђосмо по собама" економ нас обиђе, обричући да ће се повратити. Крсто ме намјести да стражим на вратима, докле он испуши једну лулу. Вршећи ту дужност, опазих да и у сусједној соби свјетлуцају кроз мрак жишке, и дим од дувана гушаше са сваке стране. Па онда се прозори из" отвараше и свијеће запалише, па опет наста мрак и тишина...

Четири дана ходило је све тако, истијем редом, а петога јутра донесоше слуге у библиотеку тринаест потпунијех преобука, хаљина од плаве чоје, и толико шешира. Свима нам одијела бијаху пространа, али мањи морадоше завртати ногавице, рукави им покриваху прсте, а шешири "ушеса". Тако гиздави пођосмо с економом "на благослов" к владици. Лијепо се сјећам што сам мислио кад стигосмо на Трг светога Илије, гдје је двор. Мислио сам да владика сједи на златном пријестолу, у златотканима одјећама, у позлаћеној големој соби, а ђакони да га каде. Пењући се наврх прста уз једне, па друге, па треће степенице, бијасмо сви потресени. Најпослије нас економ устави пред једним вратима, пак закуца и уђе први, а ми за њим. Један калуђер висок, лијепе црне браде, сједијаше на обичној столици крај прозора и читаше новине.

- Јесу ли све то нови ђаци? - запита он.

- Јесу, високопреосвештени! Дед'те метанишите, пак приступајте, - рече наш економ.

Ми попадасмо на кољена у највећем нереду, па гурајући се приступасмо му руци, дотле се он све разговарао с економом. И опет затутњисмо, а он прекрсти руком.

- Е, брате, зар је то владика!? - рекох Владу у повратку. Познао сам и на осталима да су изненађени. Али мени уз то сјекну и сва друга зловоља, те се искалих, јадајући се шапатом ујаку. - Ето, Владо брате, све је ситније сад пред мојим очима, него што сам замишљао. Ето Отрес, па и Котари, па и Задар, па сјеменарија, па ето сад и владика, брате, као прости калуђер...

- Па и море! - додаде Владо смијући се.

- Море, бога ми, не! Њему част, брате, али... али узми сад друго њешто. Ето налазим овђе рођака... може бити да ми је баш рођак, па ето како ми је мио, како се с њим поздравих...

Владо се намрачи.

- Не говориш више с њим?

- Не ја. Нити он то жели, нити ја. А и боље ће бити да се не састајемо, јер би могло бити бруке!

Тога дана пред вече и ми новаци отидосмо с другима у чреду. Споредним улицама изађосмо из града на котарска врата, па преко моста, па широком цестом дуж мора, те изађосмо на њеку ливаду, одатле даље кроза вртове, и сад разбисмо ред, те смо по вољи ходили и трчали. У повратку сретосмо се са дугачком чредом католичких богослова. Све одрасли момци, стасити и лијепи - јер се и данас по Далмацији бирају младићи за свећенички сталеж. Мало даље попријечи нам пут друга чета чврљака у грађанској ношњи. То бијаху питомци језујитског колегијума. Једна жена, затекавши се у тој живој рачви, повика талијански:

- Вране отуда, вране одовуд, биће зла времена.

Сјутрадан отидосмо у гимназију. У тијесној улици пред њом, у тријему и ходницима морадосмо се провлачити кроза гомиле младежи. Како су досјетке са свију страна сипале на нас, наши "двисци" (тако прозвасмо сјеменарце другога разреда) поизосташе, па се помијешаше међу њих. Права љествица младости бијаше ту, од homunculus-а растом нама до рамена до момака којих се наусница хватила, а све једро и живолазно, али махом све отуђено, те се само чујаше талијанска ријеч. У њеко доба звоно огласи, те се разиђосмо по собама.

У првоме разреду бијаше нас око шездесет. Гладун је заводио ред, те нас "Влахе" поређа у двије клупе посред собе, како ћемо мање издржати поплаву, која ће се ширити с плећи и с груди. При прозивању готово сва презимена свршаваху на "ић". Послије тога преписасмо распоред: латинског језика у неђељи осам часова, талијанскога шест, српскога два, математике три итд. Пошто се и то сврши, гладун нас уврста пред кућом два и два, за. нама се придаде други разред, такође дуга врста, трећи краћа, и све то мање, док осми поста кусаст репић. У тој прилици виђесмо све професоре. Од њих бијаше, ваљда, десет попова, па онда четири-пет средовјечних људи, којима по лицу и понашању ћаше боље доликовати да су жандари, па два-три као наш гладунић. Дугачки низ помиље, пак се усука у цркву св. Кршевена, која је сад придана гимназији, те ту преслуша мису и тедеум.

Отада је живот нас сјеменараца извијао се и савијао са њеким редом, као гвоздена цријева у утроби старе "клокотуше", која показиваше часове у нашој библиотеци. Ево како. Раднијем даном: јутрења, кава, школа, кратки одмор у обору, ручак, шиленција, школа, вечерња, чреда, вечера, спавање. Од тога узети школу, па додати летурђију и још комад шиленције, тада имаш ред по коме се живјело свечаником.

Видећи колико се тражи из латинскога, колико ли се он препоручује, како се хвале ђаци; који су у њему напредни, ми се одмах увјерисмо да је латински језик наука над наукама. И ми у нашим главама дијелисмо људе на двије велике гомиле, - на оне који знаду тај језик, и оне који га не знају. Међу ове пошљедње спадаху: економ, кувар, двије слуге, четири богослова, сви наши сеоски попови, трговци: итд., а међу прве: владика, архимандрит конзисторијални (родом Сријемац), два професора богословије и наш господин учитељ (у нашој окружној варошици), јер се сјећасмо да га је католички пoп хвалио као латинисту. За г. ректора сумњасмо, иако је он у свакој прилици настојао да нам се прикаже као вјешт класицима. Знао је њеколике изрике, које је наводио пречесто, тако да их ми запамтисмо и не разумјевајући их. Једну је особито потрзао, те би се сви ми кидали од смијеха кад би га Владо подражавао. Владо се укрути, натмури у лицу, глади тобож браду, пружи руку и изговори: "Запамти, Младене, ово: stultum est dicere putabant!" Међу нама највише смо цијенили једнога "двисца" Бокеља, Ђурђева друга, који је знао наизуст оно мноштво именица, са свима изузецима треће деклинације.

Разумије се по себи да је послије латинскога у највећем поштовању био талијански језик. Међу нама била је утакмица ко ће што љепше казати талијански. Двисци пркелаху на сав мах (та српској дјеци тако лако пријања туђинштина!), те се и за столом, под иконом св. Саве, међу њима није другачије говорило. Кад се, мало по мало, и ми нови ослободисмо, те пођосмо за њиховим стопама, тада сјеменарија ћаше пожељети српске ријечи, да не би богослова.

"Илирски" (српски) предаваше у гимназији један поп старкеља, окошт и наглух, који, канда, сам не држаше много од тога. Кад прозове кога од "њиховијех", овај прочита једну реченицу из читанке, често навлаш изговарајући смијешно, те преведе на талијански. Толико бјеше доста. Ми, "Власи", већ првога мјесеца у "илирском бијасмо "еминенташи". Честити ћелоња бијаше једини међу својим друговима, који је, у свакој прилици, настојао да подигне углед "матерњем" језику, али му, као математичару, у туђем забрану не би честа приступа.

У два часа науке хришћанске, која нам се казивала у перо, да је предајемо наизуст, требало нам је на наше говедарске ријечи навратити господске репове "аније" и"еније", па мијењати старе словенске ријечи, те је настајала чудна смјеса, то више неразумљива. Ми смо баш мислили да тако треба, да је наука уопште њешто налик на тајну Свете тројице, о којој се много може говорити, али је разумјети није могуће.

Видећи да се у сјеменарији кажњавају само они који не умију своје грјешке скрити, или безочно занијекати, ми новаци брзо постадосмо што и двисци, наиме: дрски, притворице и себични. Како је г. ректор чуднијем начином често дознавао шта се говори и ради, то нијесмо сумњали да то њеки проказује, те је стога бивало омразе, те се стога њеколицина тјешње прибисмо један уз другога. Уз Крста приснији бјесмо ја, Владо и Б-ић. Економ је по дужности морао спавати у заводу, али како је био ожењен, а насташе дуже и хладније ноћи, он поче зарана кришом излазити. С почетка Крсто ћаше нагонити нас да лијежемо раније, али доцније није се много крио, него ишуњај се и он, чим мрак загусти.

Докле трајаху лијепи јесенски дани, све се могло њекако подносити, али кад ударише бескрајне приморске кише и наста божићни пост, тада тек догрђе зло свакоје. Од силне влаге, плаштине и покривачи на нашим креветима могаху се циједити, а пећи нема. У подне редовно готове нам пирмич, јали резанце са бакаларом (штокфишом), а увече "панаду" (варен хљеб са уљем). Та јела постадоше нам тако одвратна да десетога дана храњасмо се сухим хљебом.

Божићни празници окријепише нас поново. У месојеђе поста и вријеме љепше, те таман да дахнемо душом, али надође велики пост и донесе сухи грах, боб и гадну панаду (и сад ми се стужи кад на њу помислим). Болест нас зарази. Особито ми нови платисмо, њеки од грознице, њеки од срдобоље. Владу пријеђе у маниту огњуштину (тифус), те љекар диже руке с њега. Кад је ђедо на врат на нос, с Тромеђе дошао, Владу вишаше живот о кончићу. Срећом младост над'рва бољетицу, те прекужи. Крсто је био нашем Владу права мајка. Та болест приону ономе Бокељу латинисти, те, јадник, заглави.

Владо, што у болести, што у опорављењу, изостаде из школе седам-осам недјеља, те га не пустише на испит. Нас дванаест прођосмо сви, и сви готово добро. По свјету професора, ђедо узе гладуна да уз распуст поучава Влада. Због њега не могох ни ја у село, него нас ђедо намјести код њеке удовице, добре једне жене. Док је сиромах Владо по цио дан ломио главу са substantiva, adjectiva, numeralia и verba, дотле сам ја са јединком сином удовичиним по вас дан купао се у мору. Заиста једина ми истинска корист те године бијаше што научих - добро пливати.

Почетком нове године вратише се сви, осим Ђорђа, а од новака дођоше само два варошанина. Тек након двије-три неђеље стиже и Ђорђе и предаде ректору писмено оправдање. На наша питања, он одговараше да није био болестан, него да му се није хитало, а кад га неки хтједе застрашити да је могао изгубити "благодјејање", он се насмија и слегну раменима. Па онда поче да се горе влада него ли прошле године: дана не прође а да се с њеким не завади; учио није ништа, а у школи толико се обезобразио да није хтио одастати њеколика часа затвора, на што га осудише због неуљудна одговора њеком наставнику. Ректор је био на чуду с тога; жао му бјеше истјерати га, те се домишљаше шта ће с њим. А Ђорђу ни бриге, био је једнако весео и једнако шапуташе насамо са својим земљаком богословом Пипом.

Уосталом у сјеменарији све је ходило као и прошлијех година. Оно двоје "одојчади" бијаше на мукама са нас тринаест "двизаца", а ми опет са "трећашњима", а ови са "богословима", а сви скупа са економом и ректором. Владо и ја бијасмо опет у соби са Крстом, који нас је пазио да не може бити љепше, а ми стражили његове ноћне излете, да не може бити боље.

Једне недјеље, отприлике два мјесеца послије почетка учења, дођосмо с литурђије, те се, по обичају, скуписмо у шиленцији пред ручак. Баш кад "клокотуша" на зиду хоћаше да зарежи (ми говорасмо да она режи као псето), јави Лазо да њеки господин тражи Ђорђа и Пипа. Економ погледа ту двојицу, они се значајно погледаше и ђипише, а ми за њима, чисто гурајући пред собом млитава попа.

У ручаоници гдје сто већ. бијаше постављен, ходаше горе - доље њеки црномањасти господин, омален, ама жива ватра. Он се ижљуби са Ђорђем и Пипом, па их одведе у закутак и прошапута с њима, пак угледавши економа приказа му се и дода њешто, а на то економ сав усплахирен искочи вичући:

- Камо Лазо?... о, Лазо! Брзо по г. ректора!... Брзо!

Па онда се врати ка странцу и ширећи руке вели му:

- Ама то не може бити! То, баш по закону...

- Умирите се, господине попе, - рече странац мирно и смијући се.

Ђорђе повуче Пипа за мантију, те оба изађоше и упутише се на горњи под. Ми кренусмо за њима, вичући што који: "Шта је с вама? Куд сте нагли?" - "Идемо!" одговори Ђорђе, пак настави грабећи по два степена једним кораком: "Идемо у свијет! Ја ћу са стрицем на брод, а Пипа ћемо искрцати у Александрији, код његова старијег брата... Ето то је... Ми смо се надали, али не знађасмо почисто. Сад збогом! Ено вам пак царујте и попујте!"

Пипо је уза степенице свлачио мантије говорећи: "Ето вам сукње! Ко је жена нека их носи!"

Чим уђе у собу Ђорђе дочепа латински ријечник и баци га вичући: - "Ето вам проклети латинаус!" Остале књиге и хаљине на брзу руку сложи у свој ковчег. То је исто чинио и Пипо.

Ми сиђосмо, јер нас звоно позиваше. Затекосмо странца са ректором. Овај ћуташе намргођен. Пошто се у тишини наврстасмо испред врата, рече ректор:

- Али, промислите, капетане Иво, ми имамо писмене обавезе њиховијех родитеља да ће им дјеца бити свештеници!

- Ја то знам, господине, али немам шта друго казати осим онога што рекох. Ако гуверан устражи намиру трошкова, моћи ће се судом наплатити, али ја не могу с тога дангубити. Мени је вјетар у крму, сад ако ви ђецу задржите, против воље њиховијех родитеља, ја ћу чекати, али ћу, жими-очи, тражити дангубу, а та ће, жими-очи, бити повелика, јер, није шала, брод крцат и петнаест главах војске. А, к'о што рекох, даћу ви написмено све како ви речете.

- Добро, најпослије хајд'мо у моју канцеларију да свршим то, - рече ректор и одведе га.

Ми посједасмо. - Ђорђе и Пипо јеђаху стојећке. Економу се свиђе да изговори "словопоученије" о ненадном растанку и о судбини бокељских мрнара. На наше чудо Ђорђе га је пажљиво саслушао.

Чим се капетан поврати, оба ђака стадоше се љубити са својим друговима. Кад редом дођоше до мене, Ђорђе застаде, те ће капетану:

- Донде Иво, овај се презивље к'о и ми, а не зна ђе му се отац родио.

Капетан ми пружи руку, те ме привуче к себи гледајући ме пажљиво.

- А како ти се зваше отац? - запита ме.

- Иван, - рекох.

- Е... жив био? Учи се добро! - То је изрекао застајући и омјерајући ме са стране. Кад пођоше, јави ми се руком, смијући се чудно.

И данас ми је то загонетка.

Догађај бјеше узнемирио сјеменарију за њеколико дана. Непрестано се говорило о Ђорђу и Пипу. Сваки од нас завиђаше им, и у својој узаврелој машти праћаше их по широкоме мору и нагађаше о њиховој будућности, разумије се онако дјетињски, гледајући све љепше но што је.

Њеколико дана послије тога пљуштила је киша на сав мах. Владо и ја, пред вечером, снуждени сједијасмо у нашој соби. Крсто дође са поља сав мокар. Пошто објеси горњу хаљину о клинац, извади из ње новине и рече:

- Умр'о вам је учитељ. Мени се прекиде дихање.

- Да, - настави Крсто, - ево овђе пише какав му је био погреб и многе друге ствари о њему. Ево да вам прочитам. - И Крсто стаде читати, устављајући се често, док нас мине силније јецање.

Писало је: "Господин бјеше родом из Сријемских Карловаца. Због болести у грудима дође у Приморје као свршени богослов, тражећи учитељску службу. Он, сиромах, не знађаше да православнијех школа нема уз море, те би принуђен склонити се у нашу окружну варошицу, гђе проживје осам година, вршећи савјесно своју дужност."

Ја сам дуго и јако тужио за њим. Привиђао ми се у сну, падао ми је на ум усред учења или игре. Тога се ипак радо сјећам, јер та измјена у оном пустом и себичном живовању буђаше у мени заспале човјечне осјећаје.

Али тај догађај бјеше ситница према другоме, » који нам усуд дохрани.

На уставке месојеђа било је весело у сјеменарији. Јело се и пило више и боље него обично, не би шиленција, нити каква запта. По вечерњи кренемо у чреду, као и сваки дан, али без реда. Вријеме је било дивно, какво само у Приморју може бити у половини фебруара, ако нема кише ни буре. Кад минусмо равници под градом, угледасмо под једним стаблом неког високог сељака. Човјек накукуљио хаљак, па вири испод њега једним оком, као да је мећава ударила. Владо и ја с Крстом и са још њеколико их, бијасмо предњи.

Као да ме нож у срце удари кад познах нашега Рула.

- Шта је, Шпиро, ако бога знаш? Зар ти к нама? Или си њеким другим послом? - викнух ја.

- Богме, руле, зло... Ја к вама... Зло, да се нема куд горе ... Носим вам црне гласе...

- Куку тата, куку мени! - врисну одмах Владо.

Руле сједе и бризну у плач говорећи:

- Ето ми сузе не пресишу, ето три дана. А зна' сам да ће ме црњи јад покосити кад видим ово дијете. Ао, бого наш... - И узе Влада око паса, па га привуче на земљу и сједе до себе, и наслони му главу на кољено. - Не коби тату, Владо дијете, он је у животу, а док ти је њега...

- Па што је, дакле? - викнух и сједох му с друге стране. Сви се наши другови и економ начеташе око нас.

- А ето кога није, није, али опет велико је зло. Полак села помрије. Па онда леже логом попадија и умрије трећи дан. Па и Анђа паде још прије матере, а премину сјутрадан. У два дана два гроба... а све од оспица.

Нас двојице стаде кукњава, а у исти мах сви се другови одмакоше. Мени криво би што нас у невољи тако напуштају, те скочих, али ме економ устави руком. Он поблиједи и дршћући изговори.

- Не примичи се!... А ти, несретниче, још додирујеш ту дјецу, још хоћеш да ми предаш писмо! - говораше слузи.

- А, јадан. Ја сам Шпиро, попов слуга, нијесам ја морија...

- Знам, знам, али ти долазиш из заражена мјеста. Велиш да су та чељад помрла од црнијех оспица, а то прионе.

- Е, бого мој, чуда с вама новијем поповима! К'о да штогод може бити без божје. Та ето ја сам једнако био око боника, па...

- Сад већ. нема друге до води ту дјецу гдје знаш, - прекиде га поп. - А ја ћу их примити пошто их љекар прегледа. Хајдете ви остали!

И сви пођоше са економом натраг, а нас двојица остадосмо са слугом. Владу, од силне трзавице, удари пјена на уста, а мени се чинило да ће ми се откинути срце. Руле нас тјешаше све једним те истим ријечима: да захвалимо богу што поп оста жив; да не срдимо бога, јер би могао и попа узети. Болест је, вели, тргла на се откад је дохватила попову кућу. Тако да је морало бити. - Најпослије видећи да од његовијех ријечи нама не бива ништа боље, а да ће нас ноћ. затећи насред пута, Руле устаде дрмусајући нас.

- Хајдемоте - вели - јер ће се град затворити, а може вријеме ударити, па ето нам готове погибије, и то не од божје, него од наше.

Пођосмо, посрћући као пијани. Ја се мало прибрах те рекох Шпири да сврнемо у крчму, гдје смо првом починули, али да не казује ништа. Тако и би. Газдарица "Код веселог Далматинца" смјести нас у собу, не питајући ни за што, осим за ђедово здравље. Руле је вечерао, а ми непрестано пијасмо воду. Ђедово писмо прочитасмо небројено пута, залијевајући га сузама. Спомињем се да ме највише дирнуше ове ријечи из њега: "Ето, под старост остадох као окресано стабло, а сад немојте ви да ми испресијецате жиле, ради вас..." Једва пред зору савлада нас сан, а пробудисмо се усред дана. Чим очи отворисмо те се опоменусмо рашта смо ту, спопаде нас жалост, горе него синоћ. Владо није хтио ни да чује о сјеменарији. Пошто виђех да сви моји разлози не помажу, отидем сам. Али ме слуга врати с уласка.

- Амо не можеш што нећеш отићи најприје у болницу да те прокаде и прегледају и да узмеш свједоџбу, - вели Лазо.

Ја се отшуњам за ћошак, чекајући докле Крсто не изађе. Срећом, ухватих га насамо, те кроза сузе, потражих његова свјета. Добри Крсто пође са мном у крчму. Сјећам се између осталога да је и ово говорио: "Несретном нашем народу нема ниоткуда помоћи. Те проклете црне красте тамане горњу Далмацију готово сваке друге, треће године, а нико на то ни да главе обрне!"

Све лијепе ријечи Крстове не склонише мог упорног ујака да се врати у сјеменарију. "Нећу, па нећу! Даље ми наука не треба, па ето." То му бјеше сав одговор. Богослов се наврати истога дана послије подне, па сјутрадан два пута, па видећи да све грђе бива с дјететом, он написа дугачко писмо ђеду, које нам прочита. Главно је у њему било да он свјетује попа нека задржи Влада недјељу, двије, докле се разабере, јер би торе било да остане у Задру.

И тако Владо отиде на Тромеђу.

Ја, мало по мало, стадох долазити к себи. Напрезао сам се учењем и ходао сам много по обору сјеменаријском, да забашурим свој јад. И то поможе.

Око Ускрса примих писмо од Влада. Имао сам се чему чудити. Отац га је намјестио у трговини код госпође Паве, у нашој варошици, гдје ће - вели - пробавити двије-три године, па онда ће у село и преузета радњу од зета Мила. Јављаше ми и новости из варошице: поп Кезо је на умору од сухе болести, а гђа Милица, сестра учитељева, такође лежи од исте болести, која је нагло на њу напала, чим се ослободила првог дјетета.

Ја му нијесам ни одговорио, јер ми жао бјеше што не спомену своје мртве. То тако примих к срцу да ми се за њеколико дана ране повриједише.

О Петрову дне владика зађакони сва три богослова.

Тешко ми падаше растати се са Крстом, али друге није било. По испиту, кроз два-три дана, сви се разиђоше. Што ћу сад ја, кукав ти сам? Мислим и размишљам свакојако, па најпослије отидем к ректору.

- Господине, - рекох, - да ми дате препоруку на којега игумана од наша три манастира, да тамо проведем ова два мјесеца.

- А што нећеш ка ђеду?

- Не могу, господине. Ђедо је готово самохран, јер нема до једнога сулудастог сина, а осим тога срце ме тамо не вуче откад нестаде моје добре бабе и тетке...

- Добро, дијете, ево ја ћу ти одмах написати. А како знам да немаш трошка, даћу ти њешто из закладе за сиромашне ђаке.

И он узе перо, али се одмах предомисли.

- Е, гле! Има и други начин да ти се помогне. Би ли ти остао овђе у Задру овога распуста, кад би се нашло посла?

- А какав бих посао могао ја вршити? - |запитах у чуду.

- Врло лак, - поврну он смијући се. - Твој друг, мали М-ић, пропао је на испиту из два предмета. Његов отац, баш јуче, молио ме да му нађем кога ко би му дијете поучавао до отвора школе. Ја сам помишљао на њеког нашег младића који није у сјеменарији, али ето можеш и ти. Неће се ту много знања, а ти си имао добре биљешке. Хајде смјеста са мном, не треба ти се предомишљати.

Идући улицом, пошто ме мину чуђење, обузе ме велико задовољство. Најпослије ја, у овијем годинама, с ово мало науке, могу њешто зарадити и могу бити потребан њекоме!? Међер није све онако црно како дотле замишљах.

Госп. М-ић бијаше богат трговац, дућаном у "широкој улици". Ја сам га често виђао у цркви, и много слушао о његовом богатству.

Бијаше висок, личан човјек, просиједа брка. Син му је био у истом разреду са мном, размажено и тупо дијете.

Госп. М-ић зачуди се видећи кога му ректор доведе, али то не рече, јер је имао велику вјеру у нашег старјешину. Након мало ријечи између њих двојице, заповиједи он шегрту да ме поведе ка кући.

- Иди, - вели - па га учи, уру, двије, три на дан, колико видиш да устреба, а код мене ћеш јести, и што ти ја дам плаће, биће ти право. Иди, синко.

Ко сретнији од мене! Чисто ми се чинило да не стајем ногама по калдрми. Шегртић, постарији од мене, гледаше ме са њешто поштовања, - бар тако ми се видјело.

Кад стигосмо у кућу, ја се збуних. Већ с уласка газило се по поњавама, којима застрте бјеху и степенице и слареви. Свуд по стијенама слике и огледала, тамо амо завјесе и врата без броја, а хладовина пири одасвуд, а мирис њекакав да загуши. Ни у владичину двору не бјеше тако!

Госпођа, набијељена и румена, извалила се на широкој столици, па чита њеку књигу. Кад јој слуга каза зашто ме довео, стаде ме жена омјерати од пете до главе.

Она зазвони. Дође једна пристара собарица, сва нађинђерена, као какво страшило, те се начеврљаше гледајући мене. Најпослије слушкиња доведе Емила. Он је повлачио очима пут мене, пак се приви уз мајку, као цурица. Пошто му раздијели косицу на блеђаној глави, поведе нас у другу собу и ту нас остави.

Емил не знађаше ни бекнути српски, те се разумијасмо како тако. Послије мало разговора, дохватисмо граматике, па опет разговор, па мало рачуна, и све тако на измјену, докле нас не позваше на ручик.

Богме за столом накнадих и дуго гладовање у сјеменарији и сву досаду са малим Емилом. Какво ли то изобиље бјеше! Момак доноси јело за јелом, све љепше од љепшега, а у потоњу преслачке и воће. Домаћин сјеђаше према мени у зачељу, а мати према јединцу. Ово двоје само лискају, а стари вук и ја баш вучји напали. Још то њему мило, те ме нагони. "Е сам, дијете, жељан да виђу кога е у мојој кући слатко једе" вели господар. Говорио је крупно, - прави горњак. Ја сам се покорно смијао његовим шалама, али у себи помишљах: "Е, црна ти памет, газда! што се не ожени - каквом крупном Далматинком према себи, па да узимаш и срчана порода и пуну кућу здравља и весеља! Него ли нађе њекакву мачку из бијела свијета, с које ће ти се истражити кољено, као што ти се из куће истражило све што је нашко!"

По ручку отпустише ме, рекавши да дођем пред вечеру ка своме питомцу. Ја, весео, шврљах цијело послије подне, пак се још окупах у мору како ћу боље огладњети. Ноћих сам у пустој сјеменарији.

Тај срећни живот трајаше пуних педесет дана. Емил се провуче на испиту, па га отац одведе њекуд, у Трст или у Љубљану, не знам, у некакву трговачку академију, а мени даде 50 форинти.

Почетком треће године било је добре принове у сјеменарији; дође десетак "одојчади" са свијех крајева Далмације, највише с југа. Економ рече да су се тијем бројем попунила сва благодјејања, те ако који кроз годину не отпадне, да се дуго неће ни примати ђаци.

Моји стари другови једва ме познаше, тако се бијах угојио и раскрупњао за два мјесеца. Па онда имао сам двадесет франака што их добих од г. М-ића; па онда имао сам силесију познаника мојих вршњака и постаријих по цијелом Задру, с којима се пријатељих; па знао сам град боље од икојег сјеменарца; па и талијански сам говорио правилније него иједан од њих. Све то скупа учини да ја одмах с почетка треће године узех превласт међу сјеменарцима. Ја почех друговати само са четврташима; с двојицом њих дијељах и собу. Нађох опет двије кондиције, истина обје заједно не онако масне као Емилова, али тек тек падала је нека цркавица. За ручком, за вечером, ја увијек извадим из шпага или слаткиш, или јабуку, крушку, неранџу, па густирам. Кад насташе постови, ја кришом ка стрини Вилипи и ту се затворим у собу, пак, за плету, сит се набубам печења. Моји другови не могу да се начуде како не мршам и не постајем мрзовољан, као и они. Тако сам вјешто заметао своје трагове.

Прозваше ме игуманом. С прва сам се једио на тај надимак, али кад ми он тако приону, да ме чак и економ њим звао, тада огуглах.

Те године не деси се ништа знатна у сјеменарији. Четврташи су били цијелога љета узбуђени, очекујући одговор од владе хоће ли им допустити да се на годину упишу у богословију. Бјеше се заподјела стара парба између владике и министарства око тога. Владика је тражио да се преполове године учења за "свјашченике бити имајуће". У томе сав је народ био уза њ. Та кога ђавола да се момчад провлачи шеснаест година кроза школе, па да научи кршћавати, вјенчавати, и остале работе поповског заната!? А да је бар за што, него најбоље нурије не доносе више од 300 талијера, итд. Али испит се примицао, а то се не ријеши. Ја опет бијах у мисли куда ћу најесен, - некако манастир ме те године није привлачио.

Али срећа опет се јави, и то у каквом облику, Господе! Јоште да ми је ко рекао да ће та "прилика" моје тадашње среће бити и ковач моје цијеле будућности, не бих, заиста, ни у шали примио.

Да причам редом.

Сједимо ми у шиленцији као обично. Надгледа нас, тобож, економ, који од силне цмарине бјеше - био је илиштак мјесец - малко закуњао на широкој столици. У њеко доба зачусмо како се Лазо с њеким препире на степеницама. Као да се и погураше.

- Не мо'ш горе, - викну Лазо, па онда бррр, стаде тутањ.

- Могу к'о у своју кућу. Ово је царска кућа. Па ја се познајем и са попом. Пусти, - чула се њека гласина, а одмах затијем уђе к нама човјек, дуга трупа, кратких ногу, велике главурде, сијеријех очију, у сивасту одијелу.

- Помоз' бог, господине! Помоз' бог, дјецо! Учите, а? Јакако! Шта радите, ви попо? Ми прснусмо у смијех.

- О шјор, Кирјаче! А ви сте то? Па, од куд? Тражите мене? Само лакше. Овђе није слободно... ходите у моју собу, - започе економ.

- Јок, ја не тражим вас, него, него, један од овијех ђачића ако може да ми њешто препише, разумије се за паре, за готове паре... Де'те, који лијепо пише, разумије се талијански, ево видиш нема но три документа, али, богме, треба чувати да не кане из пера, а осим тога...

- Само тише, господине Кирјаче, и да видимо шта хоћете.

Ми се сви начетасмо око њега, а он поче вадити из дубоких шпагова мноштво хартија, хватајући их у своје канџе, - јер заиста му руке наликоваху на канџе. - Ево само ова три "документа" да се препишу, лијепо, на чисто. Ово је погодба једна, а ово је признаница, а ово је завјештај. Три тврде плете, ко ће да добије? Разумије се, попе, на вашу одговорност, јер ако пропану, пропало је... (завитла руком и звиждну)... Ја сам и прије то чинио кад сам долазио у Задар, ако се сјећате, господине. Дођем лијепо у сјеменарију... а што да плаћам лацманима. Него онда бијаху подрукчији момци овђе, све у мантијама. Сад свеједно. Дакле, ко ће да добије три плете? Алабандала!

- Ја ћу! - рекох.

- А, игуман! Да ко него он? - рече њеко.

- Дакле ти ћеш? Па добро. Алабандала! Зашто те зову игуманом?

- А зашто ви говорите сваки час "алабандала"? Шта то значи? - рекох.

- Ја! Ја сам друго њешто, а ти си... али сад свеједно. Дакле, сјутра у девет ура ујутру да буде готово. Алабандала. Збогом!

Настаде права комедија, сви повикасмо једногрлице: "Алабандала!" Економ се хваташе за трбух од смијеха, али како се бојао да не наиђе ректор, стаде нас преклињати да се утишамо.

- Хоћемо, али да нам испричате ко је тај алабандала? - рече њеки.

- То је чувени шјор-Кирјак из X, абокат из буџака. Он заступа парничаре на судовима, пише молбе, писма, продаје савјете - еле абокат своје руке, с којим и прави адвокати имају главобоље. Кирјак је познат по свим крајевима горње Далмације. Сељаци га зову и шјор Курјак, а њеки опет и "Алабандала" због те његове узречице.

Ја се дадох на посао. Много сам се знојио и много листова хартије потроших, док преписах исправе, али Кирјак их затече готове у уречено вријеме.

Пошто је помњиво сравнио пријеписе с матицом, одмаче их од носа, па посматраше час њих, час мене.

- Јеси ли баш ти преписао ово?

- Јесам, - одговорих.

- Е, алабандала, ево ти четири плете кад си тако ваљан. Па опет знам да си сирота и да се добро учиш... Ти си унук поп Стевана Д-ића, са Тромеђе? Знам ја сву историју, а дознаћеш наскоро колико ти добра жели стрико Кирјак, као што жели свијем сиротама. Засад ти кажем да добро размислиш кад примио будеш црно на бијелу. Разумијеш ли: црно на бијелу! Немој да те залуду зову игуманом. Е, алабандала, збогом, и запамти све!

Иако ми тај "Алабандала" бјеше смијешан од главе до пете, опет ме неки страх хватао; чинило ми се да сам са нечастивим склопио уговор. Тај ме осјећај бјеше обузео, поред свега тога што ми испит бијаше за вратом.

И баш уочи судног нашега ђачкога дана примих писмо од ђеда. Оно је почињало овако:

"Драти мој унуче! Много љубими"

Ни у једном његову писму дотле не бјеше те друге врсте: "Мње љубими." Па онда ово бјеше написано новим гушчим пером, - што се познало. Па онда бјеше препуно ковча и снопа, као: "аки", "обаче", "понеже", сирач". Па онда кипташе звучним ријечима: "благобразие, добродетел, благодарност," итд. Бићу прочитао најмање десет пута докле јасно разумјех све, а пошто разумјех, запламтише ми образи од стида.

Ђедо ми причаше све шта је учинио за мога оца и за мене, па онда ме кораше што сам незахвалан, што се јадам туђим људима да ме је он напустио; а он да штеди оно моје сиромаштине да се умножи, докле се не запопим.

Не знам на кога сам се већма срдио: или на Кирјака, који је слагао, или на ђеда који је то повјеровао, те ме тијем вријеђа, који, без невоље, потрза мртва мога оца. Тада првом наслутих какав је одиста свијет. Глава ми бучаше. Цијеле ноћи снијевах страшне снове. Видио сам бабу и Анђу, а као знао сам и у сну да су мртве. Баба сједећи једнако плаче, а Анђа у свијетлом руху облијеће око мене. Ја их мољах да ме приме к себи, а баба ми одговори: "Чекај да зовнем оца ти Ивана, па како он рече." И дозваше неку магловиту прилику, пред којом ме обузе јежња. Прилика јасно рече: "Не! Слушај ти Алабандалу, и учини све како ти он заповиједи!"

Уставши рано, започех једно њежно писмо ђеду, али сјетивши се да ме и не позива к себи на јесењски одмор, искомадах његово писмо и свој одговор.

На испиту учитељи се чуђаху мојим сметеним одговорима; један рече надзорнику да не разумије што је мени, јер ме знађаше као слободна. И други су поштогод додавали око мојих одговора, тако да се у њеко доба сви погледи стекоше на мене. Најзад математичар ћелоња викну:

- Та видите да је дијете болесно! Изиђи, пак се расхлади на улици, па ако доцније узмогнеш, поврати се!

То ме је спасло.

Док су се моји другови разилазили, ја сам као бјесомучан ходао по улицама. Једна ми се мисао бјеше укопала у мозак: поп нећу да будем! Ама радије бићу слута, али поп нипошто!

Другог јутра Лазо ми предаде једно писмо.

Гледам натпис а не могу да познам руку. Од ђеда није, ни од Влада, а јест из горње Далмације.

Зинух кад по дну прочитах: "Твој доброжелатељ Кирјак Р... ић."

Писаше ми:

"Драги младићу, ако желиш провести ферије у мојој кући, примићу те драге воље, јер ја радо чиним добра сиротама. Дакле ако си вољан, отиди у Улицу св. Вране, код г. Папареле и покажи му ово писмо. Он ће ти извадити билету до Ш. а даће ти и новаца колико устреба за кола од Ш. до мене. - Мени ћеш радити помало, али ћеш имати и слободе доста."

Отидох к томе Папарели. Знао сам да је по занату што и Кирјак, али кад га видјех, зачудих се. Бијаше то врло угледан човјек, висок, средовјечан, питома лица и понашања - прави господин.

Он ме прими љубазно у својој лијепо намјештеној писарници, брзо прочита писмо, па такође хитно скупи сноп артија, обмота их траком, и смјеста изађе са мном. Успут - онако, чисто као мимогретке - исповиједи ме, али све до ситнице, тако да је у десетак минута знао и сву моју прошлост, и све што ми се мијешало у глави.

Зачудих се кад г. Папарела уђе у агенцију Лојдову и узе билету трећега мјеста, па ми даде пет форината и рече:

- Ево вам билета, а ево вам новци. У Ш. ноћите у крчми "Код мрнара", ту је јевтино. Замолите крчмара да вас препоручи ком кочијашу, - кола сваког дана полазе за X. Ове артије предајте у руке г. Кирјаку; чувајте их као своје очи, не шалите се тијем. Е, збогом! - и пружи ми руку.

- Тако! Зар... баш... - почех.

- Да, њему у руке. Ала имате дивно вријеме! Пазите лађа полази до полак уре. Срећан пут, младићу!

И он отиде.

- Па зар збиља тако то бива, тако просто, с руке? - питах се гледајући за њим. Свему сам се дивио при томе човјеку: његову ходу, погледу, збору, прегнућу. Ах, та то је њеко више створење, које ја ево први пут у свом животу удесих! о, да ми је и издалека њему наликовати! А, најпослије, зашто ја не бих могао постати као и Папарела? Па и Кирјак неће бити мачји кашаљ, кад он има овакових пријатеља.

Узех носача да ми пренесе ковчег из сјеменарије на обалу. Слузи рекох да идем у манастир.

То ми бјеше први пут да се возим по мору, али ја немадох кад да се чудим ни парном строју, ни путницима, ни острвима, што ми се низаху пред очима, - ничему, јер у мојој машти бијаше њешто претежније од свега тога.

У мрак стигосмо под Ш. И ја одмах уђем "Код мрнара", гдје је, заиста, јевтино и добро јело.

А сјутрадан, зором кренух на товарним колима пут X, гдје стигох иза подне.

Носач ме два-три пута припита хоћу ли баш ка Кирјаку. Чинило му се као да то није могуће. Најзад ја се издерах:

- Носи код г. Кирјака Р... ића, кад ти кажем! Ја сам његов писар!

Доведе ме човјек пред кућицу са три прозора на лицу. Озго је проглушивала силна граја.

Пошто залуду куцах на отвореним вратима, попех се уза степенице, које ме доведоше опет пред отворену собу, која бјеше пуна сељака.

Ја се прогурах викнувши:

- Помози бот, господине Кирјаче!

Срце ми је било да искочи.

Он жмирну, пак тури перо за ухо (за другијем ухом бијаше му већ једно перо), па скочи, дочепа ме за рамена и пољуби се са мном.

- Бог ти помог'о, синовче! И дош'о си! Е, жив био, жив био!... Перкааа! Ооо, Перка, амо де амо, брзо! Дође оно дијете о ком сам ти говорио. Ево га!

Уђе њека гојна, црвена баба, плосната носа и необично широке главе. И она ме избали и миловаше по глави, говорећи: "О, сирота моја, мајо моје, јеси ли уморан, јес' огладнио, а?"

- А ко ти је ово? - запита њеки сељак. Кирјак рашири руке, зину и узви обрвама да привуче пажњу.

- Сирота, брате, без оца и мајке, а ђак. Сад: им је одмор, знаш, два мјесеца, па ја оно кад бијах ту скоро у Задру познадох га, па му рекох: дођи дијете к мени. Што бог да и кућа биће ти, а богме, да нијеси залуду, помо'ћеш ми што можеш да за биљежиш. Ето тако, браћо, ред се сјећати и душе! Алабандала!

Сељаци се смијаху кад он помену душевност,. а онај први настави:

- Е, ваљаће ти пред богом, шјор-Кирјаче. А умије ли што ово? Ти рече да ће ти ово помагати!

- Ово? - викну Кирјак, хватајући ме за рамена. - Брацо си га мој, ово је изучило осам школа. Јес', бога ми! Четири мале и четири велике, латинске, оне што се у Задру уче. Ја, ја, чудите се, мјерите га, али је тако. Он умије три језика. Ето, па ви сељаци, још говорите: "Одиру нас господа!" Мој роде, колико се за осам година само мозга потроши!... Е, сад води га Перка да се мало одмори.

Перка ме поведе у кујину, гдје ми накрижа суха меса, пак стаде причати. Дознадох да је она куварица Кирјакова, да је код њега има осамнаест година; да је Кирјак добар, само ваља с њим "низ длаку", а "уз длаку" кад ко хоће с њим, онда је, богме, бијесан; да је родом из једнога села близу Х гдје има доста својих, али их неће на очи, јер они би ради још за живота његова да разграбе све његово; да је доскора имао једнога писара, кога је отјерао, јер је почео био кришом за свој рачун да "пише карте".

Пошто се намирих, повратих се у писарницу, гдје бјеше настао пређашњи метеж. Кирјак ме намјести за други празан сто и даде ми одмах да преписујем. Два сељака казиваху му њешто у перо, а остали, њих седам-осам, сједијаху на дугачкој клупи, лицем према Кирјаку. Свуд наоколо бијаху полице пуне артија. Часком би се утишала граја, тако да се чујаше како перо шкрипи, час опет дигне се вика:

- Нећеш, валај, но како ја прије реко'?... "Ама, треба по закону, алабандала!" ... "Имаш ли душе, Јоване, и по богу брате, да ти приновиш добит за по године, колико и за годину"... "Не петљај се, ти шјор-Кирјаче, е..." "За ваше писмо, ви двојица, тражим два талијера"... "Није, ни дао бог"...

Кад пошљедњи сељак изађе, бјеше сунце на смирају. Кирјак се изми водом, пак пођосмо у шетњу. Проведе ме најприје кроза све три улице вароши Х а узгред каза, ваљда, педесетини што-шта за мене. Па онда ударисмо цестом у поље и онда ми исприча своје "житије". То је трајало више од сахата. Кирјак је у дјетињству служио код једног "абоката" у Х и он се тако допаде господару да га од слуге начини писаром.

Вечера бјеше обилата. Перка је с нама сједјела. Обоје се шаљаху са мном како ће ме оженити, ако останем уза њих.

Сјутрадан, од свијета па до мрака, исти вашар у писарници, то толико што се предушило о ручку. Мене рука забоље од писања, али се не потужих, јер ме он није нагонио. Додуше, устајао је свако по сахата и надгледао колико сам свршио, говорећи: "Само полако, али у реду, алабандала!"

Тога дана по вечери завади се он с Перком, не сјећам се око чега, али жестоко. С почетка је грдио куварицу, па како му она не остајаше дужна, удари је по глави. Она врисну. Ја одох у своју собицу. Грдње сипаху с обје стране још задуго, пак настаде тиши разговор, па Перка удари у плач, а он поче да је тјеши. Чух гдје јој говори: "Немој, Перка, немој да прегониш, а ти знаш моју ћуд, а опет знаш да сам повратљив. Дед', умири се, добро моје! Та нијесам те убио, алабандала!"

С малом измјеном тако потраја два мјесеца. Ја бијах познао све варошане и стекао прилично "благовољење" њихово, особито попово, јер сам њеколико пута пјевао у цркви.

Најзад стиже дан одласка. Перка ми уреди и сложи хаљине. Кирјак је био замишљен. Послије вечере није ни ријечи проговорио, него легосмо зарана.

Сјутрадан, око девет часова, требало је да пођем. Све је било наредно, само још да се рече "збогом".

- Дакле, оде ти, а? - рећи ће Кирјак наврх степеница, прије него што ћемо се пољубити.

- Ја одох кад нећете да ме уставите, - одговорих.

- Шта? Зар би ти остао?

- Ја бих остао с вама, стрико. Он ме шчепа за рамена гледајући ме својим орлујским очима.

- Дакле, алабандала, и ти би био вољан? А ђедо?

- Ђедо не би, валај, ни прстом мрднуо да ме у школу поврати.

- Перка! - викну Кирјак - унеси ковчег у собу... али не, не, ствар није промишљена. Ко зна какве би главобоље с тога имао. Иди, дијете!

- Добро, ја идем.

- А опет није хитно. Шта мари да и задоцниш пет-шест дана, док се размислим.

Али већ трећега дана не бјеше спомена о мом поласку. Ја написах писмо ректору, јављајући му моју одлуку. Кирјак није знао за то. Кад ме већ ни осмога дана не запита ништа, ја му казах за писмо.

Ја се навикох уз Кирјака. С почетка се одирах пишући али доцније утврдисмо часове. Кад би га хтио застрашити, ја само реци да ћу у манастир, да ће ме калуђери радо примити, пошто сам свршио три латинске школе.

Око Ускрса, Кирјак, не питајући мене, заподједе парбу са ђедом, ради моје очевине. Ђедо ради тога дође у X. Ја га нећах познати, тако бјеше грохнуо, згурио се и посиједио. Они су се прогонили читаву годину по судовима, а најпослије Кирјак доби парницу и постаде мојим тутором.

Друге године умрије Перка од капље на срцу. Кирјак тада узе у најам једног кувара који је дуго времена служио код фратара...

Нећу да причам како ми је било докле се не замомчих. Ђедо умрије кад ја напуних деветнаесту. Кирјак је чиљио и рашчињао се с дана на дан. Пошљедњи му ударац бјеше кад се један чувени адвокат настани у X. Кирјак се надаше да ћу га ја потпуно одмијенити и наставити рад, и у томе надању он ме посини, оставивши ми све своје.

Али, пошто се он растане са свијетом, ја с готовином која ми остаде (дванаест хиљада талијера) покуповах земље, те почех живјети од дохотка.

Годину послије тога ожених се једном удовицом из Х аши након њеколико мјесеца она мене остави удовцем и нашљедником својих двију кућа.

Женити се већ нијесам хтио, иако сам имао лијепијех прилика.

На Тромеђу ходио сам само једном, биће десетак година.

Ево што тамо затекох:

Попује син Димитрија Д .... ића. Ћиридон је црквењак. Он се оженио и има пуну кућу дјеце. Узео је њеку суклату, према себи, и једнако снијева како ће он запопити свога сина. Ради тога је у завади са цијелим браством, а с попом највише.

Владо је узео Лелу, те се настанили у некадашњој кући мога оца. Лела се јако угојила, те је сељани зову "Бавицом". Дјеце немају. Владо је сасвим под њезином влашћу, али се не јада, него је задовољан.

Мило са тетком живи у својој кући; он једнако ради против Влада. али држи странку Ћиридону, против попа.

Еле, историја се понавља и на Тромеђи као и свуда.