НЕРАНЏЕ
VII
Ал’ си болна, драга моја,
Тек што дође да ми синеш,
А ти хоћеш, пуна туге,
Тако брзо да преминеш!
У твом тихом, плавом оку
Последњи се поглед сија,
Кад усахне престаћемо
Да живимо и ти и ја.
Јер без тебе тужне, бледе
И без твојих меких груди,
Са силнога јада хоће
Моје срце да полуди.
Па да бих се опростио
Облачине такве густе,
Увенућу — да и мене
У гробницу твоју спусте.
Јер у гробу, мислим, биће
Доста места за нас младе,
Кад у свету и онако
Тражисмо га бадаваде.
Опрости ми, драга, што сам
Поч’о теби зборит’ о том,
Веруј не бих — али видим
Где се бориш са животом,
Па се бринем да ти кажем
Пре нег’ што ћеш рају поћи
Да не тужиш, јер ћу брзо
У походе теби доћи.