Мали Радојица

Мили Боже, чуда големога, ја ли грми, ја л’ се земља тресе, ја се бије море о мраморје, ја се бију на Попина виле? Нити грми, нит се земља тресе, ни се бије море о мраморје, ни се бију на Попина виле; већ пуцају на Задру топови, шенлук чини ага Бећир-ага, уватио Малог Радојицу, па га меће на дно у тавницу. У тавници двадесет сужања, а сви плачу, један попијева, те остало друштво разговара: „Не бојте се, браћо моја драга, еда Бог да каква гођ јунака који ће нас јунак избавити!” сви у једно грло заплакаше, Радојицу љуто проклињаху: „Радојица, допаднуо мука! И ми смо се и уздали у те да ћеш ти нас кадгођ избавити, ето и ти саде к нама дође - ко ли ће нас јунак избавити?” Вели њима Мали Радојица: „Не бојте се, браћо моја драга, већ ујутру кад данак осване, ви дозов’те агу Бећир-агу, па му каж’те да ј’ умро Раде не би ли ме ага закопао!” Кад свануло и сунце грануло, а повика двадесет сужања: „Бог т’ убио, ага Бећир-ага, што доведе к нама Радојицу? Јер га синоћ објесио ниси, већ се код нас ноћас преставио - хоће ли нас поморити смрадом?” Отворише на тавници врата, изнесоше пред тавницу Рада. Онда вели ага Бећир-ага: „Нос’те, сужња, те га закопајте!” Ал’ говори Бећир-агиница: „Ев’, богами, ниј’ умро Раде, ниј’ умро већ се ућутио - налож’те му ватру на прсима, хоће ли се помакнути, курва!” Ложе њему ватру на прсима, ал’ је Раде срца јуначкога - ни се миче, ни помиче Раде. Опет вели Бећир-агиница: „А, богами, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио - већ уват’те змију присојкињу, те турајте Раду у њедарца, хоће ли се од ње уплашити, хоће ли се, курва, помакнути!” Уватише змију присојкињу, па турају Раду у њедарца, ал’ је Раде срца јуначкога - ни се миче, ни се од ње плаши! Опет вели Бећир-агиница: „А, богами, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио - већ узмите двадесет клинаца, удрите их под ноктове Раду, хоће ли се помакнути, курва!” И узеше двадесет клинаца, ударају под ноктове* Раду; и ту Раде тврда срца био - ни се миче, ни душицом дише. Опет вели Бећир-агиница: „А, богами, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио - сакупите кола ђевојака и пред њима лијепу Хајкуну, хоће ли се насмијати на њу!” Сакупише коло ђевојака и пред њима лијепу Хајкуну. На Рада је коло наводила, преко Рада ногама играла. А каква је, да је Бог убије, од свију је и већа и љепша, љепотом је коло зачинила, а висином коло надвисила - стоји звека на врату ђердана, стоји шкрипа гаћа од сандала! Кад је згледа Мали Радојица, лијевијем оком прогледује, деснијем се брком насмијава. А кад вид’ла Хајкуна ђевојка, она сними свилена јаглука, њиме покри Рада по очима а да друге не виде ђевојке; па је своме баби говорила: „Јадан бабо, не гријеши душе, већ носите сужња, закопајте!” Онда вели Бећир-агиница: „Бре, немојте закопати курве, већ га бац’те у дебело море те наран’те рибе приморкиње лијепијем хајдучкијем месом!” Узе њега ага Бећир-ага, па га баци у дебело море. Ал’ је Раде чудан пливач био! Далеко је Раде отпливао, пак изиђе на бријегу мора, па повика из грла бијела: „Јао, моји б’јели ситни зуби, повад’те ми клинце из ноката!” И он сједе и ноге прекрсти, и повади двадесет клинаца, па их метну себи у њедарца. Опет неће да мирује Раде. Кад је тавна ноћца настанула, иде двору аге Бећир-аге, па постаја мало код пенџера. Истом ага за вечеру сио, па с кадуном својом бесједио: „Моја кадо, моја вјерна љубо, ево има девет годин’ дана као ј’ отишо Раде у хајдуке, да не могох сербес вечерати све од страха Малог Радојице - Богу вала кад га данас нема, и кад њему хака главе дођох! И оно ћу двадес’т објесити док ујутру бијел дан осване!” А то Раде и слуша и гледа, па у собу к њему улетио, за вечером агу ухватио, ухвати га за врат до рамена, истрже му главу из рамена. Па увати Бећир-агиницу, па потеже клинце из њедара, удара их под ноктове кади; док је пола клина ударио, и душу је, кучка, испустила. Њој говори Мали Радојица: „Нека знадеш, Бећир-агинице, да каква је мука од клинаца!” Па ухвати Хајкуну ђевојку: „О Хајкуна, срце из њедара, дај ми нађи од тавнице кључе да испустим двадесет сужања.” Нађе Хајка од тавнице кључе, он испусти двадесет сужања. Опет јој је Раде говорио: „О Хајкуна, душо моја драга, дај ми нађи од ризнице кључе да што мало од ашлука тражим - далеко ми ј’ дому путовати, треба ми се путем понапити!” Отвори му сандук од тал’јера; онда јој је Раде бесједио: „О Хајкуна, срце моје драго, што ће мени таке плочетине - коња немам да с њима поткивам? Отвори ми сандук од дуката!" Он на друштво дукате дијели. Па увати Хајкуну ђевојку, одведе је у земљу Србију, Доведе је у бијелу цркву, Од Хајкуне гради Анђелију, па је узе за вјерну љубовцу.