Убиство није тајанствено
| УБИСТВО НИЈЕ ТАЈАНСТВЕНО Писац: Димитрије Туцовић |
| Утицајан Туцовићев чланак поводом убиства дворског служитеља Стевана Колаковића, који је довео до абдикције престолонаследника Ђорђа Карађорђевића, убице. |
Убиство дворскога служитеља, о коме је опширнију вест донело Звоно у броју од суботе, баца страшну светлост на време и прилике, јавни и приватни морал, државу и људе који власт представљају и вољу закона врше. Злочинаца и злочинстава има и у другим државама, али злочинстава за које се зна па се ипак не кажњавају, злочинаца који се иза државне власти крију не сме и не може да буде у једној у истини правној држави.
Под насловом: „Једно тајанствено убиство" Звоно је ту ствар овако изнело:
„1. марта ове године донет је био у Општу државну болницу, Стеван Колаковић, који је био на служби код престолонаследника Ђорђа. Стеван је био премлаћен, са многим тешким повредама по глави и трбуху. Сви убоји били су, по мишљењу лекара, нанети удардима ноге, те према томе изгледа да је Стеван немилосрдно био од некога тучен и ГАЖЕН. Болнички лекари су указали сву помоћ тешко повређеном момку, али је овај, ипак, издахнуо, не издржав у болници ни пуна четири дана.
Према свима овим околностима, овде је извршено једно страховито убиство. Нама није познато да ли је полиција ма шта предузимала да пронађе УБИЦУ и да са њиме поступи по закону. Напротив, чини нам се да се иде за тим да се све ово затишка и забашури.
Ми мислимо да ни данашња влада, а нарочито ни данашњи министар унутрашњих дела, нису способни за овакве махинације и држимо да је са 29. мајем у Србији сахрањен режим тајанствених убистава. Зато и очекујемо од владе да она неће ни хтети ни смети заташкати једну овакву ствар. Ми ћемо још очекнути да видимо шта ће влада по овом делу предузети, па ћемо после о свему писати опширно. Убицу, ма који то био, ако је луд, треба спровести у болницу на лечење, а ако је при здравој свести, онда мора бити одмах стављен у апс, онако како то закон прописује.
Људски живот и у Србији мора бити заштићен."
Ми тврдимо да убиство није тајанствено. Оно није тајанствено не само за нас који имамо докумената која од самог убијеног Колаковића долазе, већ није тајанствено ни за управника вароши Београда, управника двора и начелника санитета, који су тражили и добили прилике да се са убијеним Колаковићем пре његове смрти разговарају; оно није тајанствено ни за породицу покојникову и масу других људи који су посредно или непосредно о узроцима његове смрти обавештени; оно није тајанствено ни за београдске редакције, које као по команди ћуте ...
О тајанствености овога убиства не може бити ни речи: говорити се само може о покушајима власти да један страшан злочин затишка и уништи трагове, да би злочинац и даље слободно злочинства вршио.
Хоће ли убица остати „непознат"? Сме ли београдска полиција, која је са узроцима смрти пок. Стевана Колаковића упозната, ћутати и ћутањем омогућити да одговориост за једно одвратно и мучко убиство нестане у забораву?
Са своје стране ми изјављујемо да нећемо допустити да се овај злочин затишка све дотле док о њему не буде обавештена цела јавност. То нам налаже дужност једног јавног гласила, а сада смо специјално у положају да говоримо о једној ствари о којој смо добро обавештени.
Све изворе, из којих ми обавештења о овом делу црпемо, предаћемо суду и јавности. За сад тврдимо: да је покојни Стеван Колаковић убијен; тучен је песницама по глави и ударен је ногом у препоне, услед чега је црево повређено. Опериран је, али му операција није могла живот спасти.
Стеван је сахрањен 5. ов. мес. у 5 сати увече, и ако је његовим сродницима и пријатељима речено да ће сахрана бити 6-ога у 9 сати пре подне!
Ми смо свесни одговорности коју имамо за сваку реч у овом чланку, али је ми примамо, и у пркос свима непријатностима којих можемо имати тражићемо и од јавности, и од власти, и од Народне скупштине да стану или на страну правде или на страну злочина, да се солидаришу са злочином, које на жалост није прво, или да устану против привилегија за убијање које неко мисли да има, па ма ко то био.
Ми хоћемо да знамо, хоће ли ова мизерна држава, у лицу својих органа власти, владе и законодавног тела, моћи загарантовати својим грађанима основ на коме и сама постоји, на име: неповредност права на живот.
Извор: „Радничке новине", бр. 30, 10. март 1909.
|