Правила Другог помесног сабора

ПРАВИЛА СВЕТОГ, ПОМЕСНОГ НЕОКЕСАРИЈСКОГ САБОРА

1. правило: Свештеник који се ожени, нека буде низвргнут са свог чина. Ако учини блуд или прељубу, нека буде сасвим изгнан из црквене заједнице и низведен међу оне који се кају.

2. правило: Жена која се уда за два брата нека буде одлучена од црквене заједнице све до смрти. Уколико када је близу смрти, обећа да ће (ако оздрави) прекинути поменути брак нека јој човекољубиво буде допуштено покајање. Ако умре жена или муж из таквога брака, ономе ко је остао (жив) биће тешко покајање.

3. правило: Време покајања које је одређено за оне који упадају у многобрачје, већ је познато; али њихово обраћење и њихова вера, могу да скрате одређено време.

4. правило: Ако неко, пожелевши жену, реши да ступи у полне односе са њом, а та му се намера не оствари, види се да је благодаћу избављен.

5. правило: Оглашени, који је ушао у цркву и стоји међу оглашенима, и изобличене је неким грехом, ако је био међу онима који клече, нека буде низведен у ред оних који слушају Писмо, тек пошто напусти свој грех. Уколико згреши и када је међу онима који слушају, нека буде изгнан из Цркве.

6. правило: Жену која је трудна потребно је просветити крштењем када она пожели јер која рађа нема никакву заједницу са рођеним, пошто свако за себе има да покаже вољу за исповедањем (вере).

7. правило: Свештеник нека не буде на свадби другобрачних пошто другобрачни има потребу за покајањем. И какав би био свештеник који, кроз учешће на свадби, одобрава такав поступак?

8. правило: Ако жена неког лаика чини прељубу, и јавно у томе буде изобличена, тај лаик не може бити примљен у служење Цркве. Ако после рукоположења мужа падне у прељубу, он је дужан да се разведе од ње. Ако то не жели, тада не може да обавља службу која му је поверена.

9. правило: Свештеник који је телесно сагрешио пре него што је рукоположен, и исповеди свој грех, нека не свештенодејствује, али нека му остану остала преимућства ради других добродетељи. Јер, како многи казују, остали греси разрешавају и рукоположењем. Ако он то сам не исповеди, а не може бити јавно изобличен, нека сам просуди како да поступи.

10. правило: Такође и ђакон, ако се затекне у том греху, нека буде низведен у чин обичног служитеља Цркве.

11. правило: Свештеника не постављати пре тридесете године, макар да је по свему достојан, него нека се сачека. Јер, и Господ Исус Христос, крстио се у тридесетој години и тада је почео поучавати (народ).

12. правило: Ако је неко током болести био просвећен крштењем, тај не може бити постављен у свешенички чин, јер његова вера није добровољна већ из нужде. Зато, само после мноштва показаних добродетељи и вере, и ако је мањак људи, такав може бити примљен.

13. правило: Сеоски свештеници у градској цркви не могу свештенодејствовати у присуству епископа или свештеника из града; такође, они не могу давати ни хлеб, ни чашу (путир) у време молитве. Уколико су они одсутни, а сеоски (свештеник) једини позван ради молитве, нека тада даје (хлеб и чашу).

14. правило: Хорепископи, који су постављени по примеру седамдесеторице апостола, као саслужитељи епископа, могу свештенодејствовати и у градској цркви, имајући ту част ради бриге (старања) о сиротињи.

15. правило: По првобитном правило, потребно је да буде седам ђакона, ако је и веома велики град. О седморици који су изабрани, уверићеш се из књиге Дела апостолска.

Извори

• Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
• Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.