Поноћи је...

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Поноћи је мирно доба, свако спава,
Ја будан, свијећа ми собу освјетљава.

За асталом на староме стоцу сједим,
Растворио књиге многе, па их гледим.

Ево једне почетак јој: "Поштен буди,
Без порока мирне ће ти бити груди."

Друга књига дивно учи: "Врлина је
Сунцу сестра, па и она вјечно сјаје!"

Трећа опет говори ми: "Роду служи!
То си дужан, па се, брате, и одужи."

А четврте слова веле: "Учи с', труди,
У старости да т' спокојства зора руди."

А сад пету књигу читам, ох милина!
У њојзи су пјесме саме српског сина.

Ал' вас волим, пјесме драге, као цв'јеће!
Та пуне сте свјеже снаге, пуне среће.

Ја вас носим на срдашцу, ви сте моћи,
Што тјешите српског сина усред ноћи.

Али ево у чираку свијеће нема,
Изгорела, а и мени већ се дрема.

И у пећи жеравице нестало је,
Ал' је топло за спавање мјесто моје!

Лаку ноћ вам, пјесме моје, света моћи!
Сад ћу спават', Боже, буд ми у помоћи!