Мустај бег лички ожени Кумалић Нухана (Травник)

Извор: Викизворник

Двоје с’ мило заашиковало,
У прољеће у најљепша доба,
Кадно цвати јавор и јабука,
А трава им расте на завојке,
Кано дојке у дилбер дјевојке.
Боже мио ко б’ обоје било?
Лако јесте момка погодити,
Од Радуча Кумалић Нухане,
А дјевојка Плочанин Алаге.
Ашикују три пуне године;
Кад настаде четврта година,
Једну ноћцу Нухан подранио.
Па опреми себе и зеленка,
Па окрену на Плочу камену,
Б’јелој кули Плочанин Алаге.
Дође кули Плочанин Алаге,
Па под кулом одјаха зеленка.
Мрачна ноћца, јер мјесеца нема,
Па прислони стублу уза кулу,
Па се хвати до џамли-пенџера!
У одаји гори видјелица,
Код ње Злата Плочанин Алаге,
Пред собом је ђерђеф посадила,
По ђерђефу платно разавила,
Иглом боде а провлачи злато,
А спомиње Кумалић Нухана:
„Гдје с’ Нухане, по св’јету гледање,
Што те нема кули од камена?
Ил’ је тебе глава забољела
Ил’ је тебе уставила мајка?
А све слуша Нухан на пенџеру,
Па се Нухан на пенџеру јави.
Кад је цура момка угледала,
Полетјела, пенџер отворила;
Што јој рече Кумалић Нухане:
„Л’јепа Злато Плочанин Алаге,
Три године ми ашикујемо
Нит’ ја рекох, да ћу те узети,
Ни ти рече, да ћеш поћи за ме,
Ван излази да ми полазимо;
Ако ноћас полазити не ћеш,
Онда теби муштерија н’јесам.” —
Што му рече кићена дјевојка:
„О Нухане, по св’јету гледање,
Причекај ме до у понедјељак,
Па дорени под кулу ђогата,
Сама ћу ти из куле изићи, ” —
Кад је чуо Кумалић Нухане,
Њојзи даде сахат из њедара,
Њему Злата ђердан од дуката.
Три су низа, триста маџарија.
Момак сиђе са џамли-пенџера,
Па ће доћи у оч’ понедјељка.
Они мисле да нико не чује,
Ал’ то чује Грдан Мустафага.
Кад је било у оч’ понедјељка,
Вакат момку на Плочу камену,
Ал’ небахта Кумалић Нухана!
Одвећ га је глава забољела,
Не мож’ сићи момак по дјевојку,
Већ остави другом понедјељку. —
А кад види Грдан Мустафага,
Он опреми себе и ђогата,
Па он оде на Плочу камену
Б’јелој кули Плочанин Алаге,
Па под кулом осједе ђогата,
Па он сиђе кули до пенџера
И говори кићеној дјевојци:
„Хајде Злато да ми полазимо!”
Превари се кићена дјевојка,
Сиђе Злата под камену кулу.
А мрачна се ноћца догодила,
Ага ј’ метну за се на ђогата,
Па окрену са Плоче камене,
Гони ђога, а носи дјевојку.
Ага тежи на Вучјак планину.
Кад изађе на Вучјак планину,
Не окрену Радучу б’јеломе,
Вен окрену ђога низ Бреговац,
Крај долине Сима Радовича.
Што му рече кићена дјевојка:
„О Нухане по св’јету гледање,
Н’јесу ово пути до Радуча;
Ал’ си плахо ти претјеро вином,
Па си своју памет изгубио.”
Говори јој Грдан Мустафага:
„Ово није Кумалић Нухане,
Вен је главом Грдан Мустафага.”
Кад је чула кићена дјевојка,
Она цикну као љута гуја,
А спомиње Кумалић Нухана:
„О Нухане по св’јету гледање,
Да ти сада у Радучу знадеш,
Да ти иде Злата низ пољане!”
Па окрену Грдан Мустафага
Низ пољане Митровића лугу,
Изби ага низ доње котаре,
На чајиру Јанковић Стојана.
Већ се туде сабах прикучио,
Па он Злату скиде са ђогата,
Остави је у зелену чај’ру ;
Па побјеже натраг на Удбину,
А дјевојка оста у чајиру.
Магловито с’ јутро догодило,
Уродила трава дјетелина,
А дјевојка по чајру хода. —
Јанковићу рано подранио,
Појахао дебела путаља,
Лов ловити Митровића лугу.
Вижлови су цуру набасали,
Па насрћу вижлад на дјевојку.
Кад угледа Јанковић Стојане,
Па он паде по путаљу своме,
До дјевојке коња дотјерао,
Па се хвата кратка џефердара,
А дјевојци тихо проговара:
„Ал си вила, ал си утворица?
Кажи ми се јутрос у чајиру.”
Онда цура подигнула главу:
„Ој по Богу брате, момче младо,
Нит’ сам вила, нит’ сам утворица,
Вен сам Злата Плочанин Алаге.”
Када чуо Јанковић Стојане,
Он говори лијепој дјевојци:
„Ја отклен ти овдје у чајиру?”
Њему цура по истини каже:
„Донио ме Грдан Мустафага,
Остави ме јутрос н чајиру.”
Онда Стојан њојзи говорио:
„Мореш знати што је од њег било?” —
,Побјего је натраг на Удбину.”
Стојан цури онда говорио:
„Пружи цуро своју десну руку.”
Па је за се метну на путаља,
И окрене својој б’јелој кули,
Када дође кули у авлију,
Испод куле сестру Анђу виче,
Анђа сиђе под камену кулу,
Говори јој Јанковић Стојане:
„Скини сестру са путаља мога!”
Анђа скиде Злату са путаља,
Уведе је у камену кулу,
Што јој рече Јанковић Стојане:
„И то нам је сестра у оџаку.” —
Како Стојан пази Анђелију,
Тако пази Туркињу дјевојку,
Какво рухо купи сестри Анђи,
Љепше купи својој посестрими, —
Да видимо Кумалић Нухана!
[ * * * ]
Кад је било другом понедјељку,
Нухан појаха свога зеленка,
Па кад био на Плочу камену,
Нухан дође кули Алагиној,
Он прислони стублу јаворову;
У одаји гори видјелица,
Код ње сјеђи остарјела мајка
А спомиње Злату јединицу:
„Шћери моја из очију виду,
Да зна јадна остарјела мајка
Куд си мени шћери окренула!”
А све Нухан слуша на пенџеру,
Он говори остарјелој мајци:
„Гдје ли ти је Златка у оџаку?”
А зацвиље остарјела мајка:
„Ој Нухане д’јете Кумалића,
Зар ми није Злата у Радучу,
Нестало је у оч’ понедељка.”
А кад чуо Кумалић Нухане,
Одмах њему зло на уми било.
Он силази са џамли-пенџера,
Па појаха ђога у авлији,
Оде момак са камене куле,
Дертли момак по Удбини хода,
Пиво пије а јечми ђогата.
Сву обиђе Лику и Удбину
И врхове до Херцеговине,
Тражи Злату Плочанин Алаге,
Нигдје за њу гласа ни хабера.
Он окрену до Радуча б’јелог;
Када дође кули и авлији,
Он је себе тебдил учинио
Па појаха ђога у авлији,
Оде момак низ ћесаровину.
Нигдје града ни паланке нема,
Одје он ђога није догонио,
Пиво пио, гледо дјевојака,
А јечмио дебелог ђогата,
Тражи Злату своју јауклију,
Ал дјевојку није потпазио.
Оде момак до Радуча свога,
И он кули и оџаку сиђе,
Наврши се три пуне године,
Сад одмара себе и ђогата. —
Кад настаде четврта година,
Једно јутро Стојан уранио
У одаји у високој кули,
Па преда се трмпез поставио.
Ја ко двори Јанковић Стојана?
Об’је сестре Јанковић Стојана.
Кад се Стојан понапио вина,
Онда сестри говорио Злати:
,.Сестро Злато у каменој кули,
Ево данас три пуне године
Како сам те нашо у чајиру,
И четврта настала година;
Брат је теби рухо сакупио,
Мени казуј, за кога ћеш поћи.” —
Дјевојка се у раменим сљеже.
Опет Стојан цури говорио,
А дјевојка њему геворила:
Ак’ ме нећеш бити ни карати,
Мене подај Кумалић Нухану,
Јер сам њему тврду вјеру дала,
Бити њему љуба код кољена.” —
Кад је чуо Јанковић Стојане,
Он заиска перо и ћагета.
Дадоше му перо и ћагета,
Б’јелу књигу на кољену пише,
А на име Кумалић Алаге:
„Ето писмо Кумалић Алага,
Јеси л’ рада пријатељству моме,
Ја имадем Богом посестриму
Л’јепу Злату Плочанин Алаге; —
Имаш брата Кумалић Нухана,
Ако б’ радо брата оженити,
Купи свате хајде по дјевојку,
Ашићаре сиђи низ котаре,
Кадар сам ти свате дочекати;
А поведи личког Мустај бега,
И поведи од боја јунака,
Кој’ се баца камена с рамена,
Који скаче скока јуначкога;
Па поведи од боја јунака,
Кој’ се баца од ока нишана;
Поведи ми коња обдуљаша,
Који могу пољем полетјети.
Проводићу свакако весеље,
Замећати игру свакојаку.
Кад поведеш киту и сватове,
Шест јендија сватовим’ нек пође
Овде ћемо окнивати Злату.”
Кад направи књигу на кољену,
Он је посла аги Кумалићу.
Алага је рано подранио
У Радучу у високој кули,
Виш њог стоји млади брат Нухане,
А Алага оком погледао,
На капију момак доходио,
Хити кули Кумалић Алаге,
А Алага брату говорио:
„Спани брате под камену кулу,
Јер ето вам Иван бајрактара
Са котара Јанковић Стојана.”
Нухан спаде под камену кулу,
У том Влашче наскака хајвана,
Шину темре прихвати хајвана,
И Нухану божје јутро викну;
„Је ли кула Кумалић Алаге,
Је ли ага у каменој кули?”
Па окрену уз кулу камену,
Па он аги у одају уђе
И Алаги божју помоћ викну,
Па извади књигу из њедара,
Па је пружи Кумалић Алаги.
Кад је ага књигу угледао,
Узе књигу, па је отворио.
Када видје што му књига каже,
Он подвикну Иван бајрактара,
Код себе му мјесто начинио,
Он отишће под илику руку,
Извади му стотину дуката,
Па их даде Иван бајрактару,
А говори Кумалић Алага:
„Поздравићеш пријатеља мога,
Пријатеља Јанковић Стојана;
Ја ћу свести свате на котаре.”
Оде Иван низ камену кулу,
Па појаха дебела дората;
Иван оде право на котаре,
А Алага брату говорио:
„О Нухане брате од матере,
Хајд’ ми спреми дебела алата,
Да ја бегу на Удбину сиђем,
Ваља књигу на Удбину сн’јети,
Нек је види лички Мустај беже,
Питаћемо хоџа по Удбини,
Да ли фетва повести јенђије.”
Оде Нухан опреми алата,
Алага се у Оџаку спрема.
Кад се ага у оџаку спреми,
Он посједе дебела алата
Па он оде бегу на Удбину.
Када бегу на Удбину сиђе,
Добро га је беже дочекао;
Кад рекоше да су здраво били,
Алага му књигу извадио.
До њег сједи Шувал ефендија,
Па до њега Глумац Осман ага,
А до њега Панџа Мехмед ага,
Даље сједе оба Велагића,
Код њих сио Чејван ага с’једи,
Па до њега Козлић Хурем ага.
Узе књигу беже Мустај беже,
Па је беже књигу отворио.
Књигу гледа беже у беглуку;
Кад је беже књигу прегледао,
Говори му Шувал ефендија:
„Казуј књигу лички Мустај беже.”
А Мустајбег поче казивати:
Ево књига са котара равна,
А од нашег Јанковић Стојана,
Шта је Стојан у њој направио?
Ишће Стојан свате на котаре,
Да водимо кићену дјевојку
Л’јепу Злату Плочанин Алаге.”
Па подвикну, на Алагу викну:
„Хајд’ Алага до Радуча свога
Па ти чекај у Радучу наске.”
А говори Кумалић Алага:
„Стојан ишће још до шест јенђија,
Да ли фетва повести јенђије,” —
А говори Шувал ефендија:
„Имаш фетву повести јенђије,
Вас је седам браће Кумалића,
У шест има сваког вјерна љуба,
Сваки своју нек поведе љубу,
Шест јендија, све шест јетрвица.”
Отлен ага на ноге скочио,
Оде ага до Радуча свога,
А Мустај бег из свег грла виче,
Он подвикну Нухан бајрактара:
„Донеси ми дивит и ћагета.”
Донесе му дивит и ћагета,
Беже књигу на кољену пише,
А на име Книну каменоме,
На кољено паши Атлагићу:
„Ето књига, паша Атлагићу,
Јеси л’ чуо, па хабер узео,
Да ми ваља на котаре сићи,
Порад Златке Плочанин Алаге,
Да оженим д’јете Кумалића;
Вен купи ми киту и сватове,
Јер нам ваља, паша Атлагићу,
Ашићаре сићи низ котаре.
Не остављај аге Мехмед аге
Са Погрда, изнад Книна б’јелог;
Поведи ми Срнчић Алију,
Нека меће мршу у колане” —
Па је књигу паши оправио,
Ту отправи другу направио
До Гламоча паши Радослићу:
„Ето књига паша Радослићу,
Купи мени киту и сватове;
Не остављај Јакирлића Ибра,
Нека вранца метне у колане
Јер аш’ћаре ваља на котаре.” —
Ту отправи, трећу направио,
До крајине Бишћу бијеломе
На кољено Попрженовићу:
„Ето књига Попржен Мујага,
Купи мени киту и сватове,
Јер аш’ћаре ваља на Котаре;
Не остављај седам побратима:
Од Прибића два Шејтановића,
Два Мусића испод Перушића,
Од Мутника Сала Самарџића,
Са Турије Мусић бајрактара
И побра ми од Новог Алију.”
Ту направи а другу отправи
До Новога Зенковић Алаги:
„Ето књига Зенковић Алага,
Купи мени киту и сватове,
Јер аш’ћаре ваља на котаре;
Не остављај Блажевић Омера,
Од Новога Боснић Мехмед агу,
А од Крупе агу Баљевића.” —
Ту направи, још једну отправи
На Кладушу буљук-баши Мују:
„Ето књига, буљук-баша Мујо,
Купи мени киту и сватове,
Јер аш’ћаре ваља на котаре;
Поведи ми свог брата Халила,
И његова Богом побратима,
Испод Гаја Огрешевић Ала,
А од Пећи Мумин бајрактара,
Од Подзвизда оба Хамдагића,
Од Острошца Топал Мустај бега,
А од Ст’јена Шабан агу Краку,
И побра ми Зукан бајрактара.”
Кад је беже књиге отправио,
Онда викну Врсић Ибрахима
„Ви изнесте бајрак на капију,
Нека виде наши Удбињани,
Нек’ драчају ћорде по потоцим’,
Нека коњ’ма потков промијене.” —
Па пошаље по малог Радоју,
Да он пење беглук чадорове.
Изнесоше бајрак на капију,
А пењу се беглук чадорови,
Бег се спреми на оџаку своме,
Па он чека киту и сватове.
Све дан по дан пуних петн’ест дана,
Никог бегу на Удбину нема.
Кад униђе у трећу недјељу,
Једно јутро рано подранио,
Ситан му се огрош оборио,
Па се бегу алај помолио,
Пред алајом дедо на ђогату,
На ђогату као на лабуду
То је главом паша Атлагићу
И за њима кита и сватови;
Бајрак носи Црничић Алија,
А јамак му ага Мехмед ага,
А води се у једеку доро; —
И тај алај на Удбину сађе
Мало вр’јеме за дуго не било,
А други се алај помолио;
Пред алајом Хаџе на дорату,
У руци му темре убодица,
На темрету од злата јабука,
То је главом паша Радослија;
Бајрак носи Ибро Јакирлићу,
А води се гавран у једеку;
Паша бегу на Удбину сиђе.
Ноћ ноћили, рано подранили,
Кад се жарко помолило сунце,
Ситан се је огрош оборио
Од Госпића града бијелога,
Б’јеле куле ајан Реџеп аге.
Иза тог се алај помолио,
Јера дође Попржен Мујага
И за њиме кита и сватови.
Кад Мујага на Рудине сађе,
Мало вр’јерне за дуго не било,
По пољу се огрош оборио,
За огрошом алај искочио.
Пред алајом Зенковић Алага,
Барјак носи Блажевић Омере,
А јамак му Боснић Мехмед ага.
Кад сидоше бегу на Удбину,
Ноћ ноћише, рано подранише.
Кад је сунце на кушлуку било,
Удбини се отворише врата,
Искочише до два ихтијара,
Па за њима седам бајрактара,
И за њима лички Мустај беже,
А за бегом све седам једека,
Покрај бега давулхана тресе,
Искочише личке набодице
Када беже на Рудине сађе,
Добро га је друштво дочекало
Сваком беже хош-ђелдију виче,
Кад рекоше, да су здраво били,
Беже свога осједе голуба,
Па подвикну ускок Радојицу:
„Јесу ли се свати искупили?”—
„Још се свати искупили н’јесу.” —
Искочио момак на ђогату,
За њиме се свати помолили;
Ја што јаче нап’јед на ђогату,
Сјају му се токе кроз бркове,
Кано мјесец кроз јелове гране,
То је главом буљук-баша Мујо;
За њим иде момак на зеленку,
А зелен га барјак поклопио,
Сав му сачак од сухога злата,
На бајраку од злата јабука;
Бајрак носи нејачак Халиле,
А јамак му Огрешевић Але; —
То су свати буљук-баше Муја.
Када бегу на Удбину дође,
Добро га је беже дочекао. —
Кад рекоше, да се искупише,
Онда беже из свег грла викну:
„Хазур ола, кита и сватови.”
Када чули кићени сватови,
Закуцаше јасни давулбази.
Дигоше се зелени барјаци,
Свак се коњу појагмио своме;
Па се диже кита и сватови,
Окренуше до Радуча б’јелог,
Б’јелој кули Кумалић Алаге;
Кад су б’јелој саходили кули,
Добро их је ага дочекао.
Ноћ ноћили, рано подранили,
Дигоше се свати од Радуча,
Шест јенђија иде са сватовим’,
Шест невјеста Кумалић Нухана.
Иду свати право на котаре,
На Вучјаку конак учинили,
Па отален рано подранили,
Низ Беговац свати ударили,
Под Дреновцем конак учинили,
Па отален рано подранили,
Отидоше свати уз Дреновац,
Изидоше на Гробнице равне.
На големо чудо ударише,
Више куле обор капетана,
Јер изишо Јанковић Стојане,
С њиме сишли котарски сердари.
Добро Стојан свате дочекао,
Учинио велико весеље,
Бубњи бију, а тремпета туку,
Разви Стојан крстали бајраке,
Кад се Стојан свима поздравио,
Окренуше право низ котаре,
Б’јелој кули Јанковић Стојана.
Добро Стојан свате дочекао,
Котарани свате појагмише,
По петину и по десетину.
Водају се вранци по сокацим’,
Вијају се зелени барјаци
Испод куле Јанковић Стојана. —
Туј су свати конак учинили.
Кад с’ у јутру рано подранили,
А говори лички Мустај беже:
„Пријатељу, Јанковић Стојане,
Је л’ готова кићена дјевојка?”
Говорио Јанковић Стојане:
„Јутрос, беже, полазити не ћеш,
Још смо овдје пуну хефту дана,
Играћемо игру свакојаку.”
Мустај бег је томе кајил био.
Свати леже пуну хефту дана,
Заметаше игру свакојаку.
Кад је седмо јутро освануло,
А говори Јанковић Стојане:
„Данас вакат крну поставити.”
Све су сишле котарске госпоје,
Па гледају Злату Алагину,
Како книју руке у дјевојке.
Што говоре котарске госпоје:
„Ово лијеп адет у Турака,
Што шарају руке у дјевојке.”
Туј су они окрнали Злату,
Ноћ ноћише, рано подранише,
Лички беже из свег грла викну:
„Подиж’те се дјецо бајрактари!”
Иду свати кули Јанковића,
А дјевојка дарове им д’јели,
Бајрактарим’ бошчалуке даје,
На бубњеве сачмали пешкире,
Давулбазе прекрили јаглуци. —
Отлен беже свате подигнуо,
И поведе кићену дјевојку,
Пред њима је Јанковић Стојане,
А уз њега котарски сердари.
Све изишло мало и големо,
Да испрате кићене сватове.
Свати здраво на Гробницу сишли,
Ондје Стојан свате уставио,
Па се Стојан с њима изгрлио:
„С Богом Турци моји пријатељи!” —
Оде беже сентом до Радуча,
А Стојан се кули повратио.
Здраво беже до Радуча сиђе
И доведе кићену дјевојку,
Па ожени Кумалић Нухана.