Мезијске легије до год. 68. по Хр.

Додај везе
Извор: Викизворник


У Бугарској, недалеко од Плевне, нађен је овај натпис[1]: L. Plinius Sex(ti) f(ilius) | Fab(ia) domo | Trumplia, | mil(es) | leg(ionis) XX, | annorum XLV, | stipendiorum XVII, hic situs est, | testamento fieri | fussit, | Secundus | L. Plin(ii) et P. Mestri | libertus fecit.

Из овог натписа закључио је v. Premerstein[2] да је legio XX (доцније назвата Valeria Victrix) била једно време, 6-7. год. по Хр., у Мезији. С њим се слаже B. Filow,[3] но он помишља да је можда само један део њен био ту.

Могло би се помислити да тај натпис не доказује то. У Костоцу је нађен један натпис који је подигао један официр легије III галске у 3. веку по Хр., а онда та легија није била у Мезији (натпис гласи: Valeriae Hilarae | M. Aurel(ius) Timon (centurio) | leg(ionis) III Gall(icae) S(everianae) A(lexandrianae) contiugi pissimila je posuit).[4] Али ми ћемо видети ниже да за натпис из Плевне не вреди оно што вреди за овај наш.

Исто тако могло би се помислити да је он из доцнијег доба. То у толико пре, што је легија XX основана (гл. ниже), вероватно, од прилике 6. год. по Хр., а Плиније има 6 — 9. год. читавих седамнаест година војне службе. Али натпис је без икакве сумње из врло раног времена, као што нам казује то што Плиније нема когномена. Његових седамнаест година војне службе не морају нас бунити: он је могао служити, пре него што ће бити увршћен у XX легију, у којој другој легији.

У то да је легија XX била једно време у Мезији, као што ће се доцније видети, не треба сумњати. Али она није чинила никада сталну посаду те провинције. Марободуо, краљ маркомански, каже у Тас. Ann. II 46 да је он, кад га је Тиберије напао с дванаест легија, очувао славу Германаца неокрњену и да је успео да заврши рат под погодбама једнаким за Римљане и Германце (At se duodecim legionibus petitum duce Tiberio inlibatam Germanorum gloriam servavisse, mox condicionibus aequis discessum). То несумњиво значи да је Тиберије имао 6. год. по Хр., кад је хтео да поће на Марободуа, дванаест легија. Знајући то, ми можемо израчунати, колико је легија било тада у Мезији.[5] Velleius II 109,3 каже да је Тиберијева војска била састављена из германских и илирских легија (Hunc virum — Марободуа — et hanc regionem proximo anno deversis e partibus Ti. Caesar adgredi statuit. Sentio Saturnino mandatum, ut per Саtos ... legiones ..., iрsе а Сагnumbo ... exercitum, qui in Illyrico merebat, ducere in Marcomamnos orsus est). Од тих дванаест легија свакојако пет су биле германске, јер доцније у Германији има их толико. Остало су дакле легије које ге налазе у Илирику и њих према томе има седам. Како су распоређене те легије по областима илирским? После устанка панонског ми имамо у Панонији три, а у Далмацији две. Немамо разлога сумњати да је тако било и 6. год. по Хр. Тако долазимо до закључка да је у то доба и Мезија имала посаду од две легије.

Али које су те две легије? Сигурно је да су 33/34 год. по Хр. посаду мезијску чиниле легија IV скитска и легија V македонска. На једној стени на српској обали Дунава код Бољетина има један натпис из кога то сазнајемо (Tib(erio) Caesare Aug(usti filo) | Augusto imperator(e) | pont(ifice) max(imo) tr(ibuinicia) pot(estate) ХХХV (год. 33/34). Leg(io) IIII Scуt(hica) et leg(io) V Macedonica)[6]. Тацит нам каже да је Мезија и 23. год. имала две легије: Ann. IV 5 ripamquе Danubii legionum ... duae in Moesia attinebant. Али да ли су то биле такођер legio IV Scythiса и legio V Macedonica? To је врло вероватно. Legiо ХХ Valeria Victrix зацело није била тада у Мезији, јер она је од 9. год. по Хр. у Германији.

Што се тиче 6. год., тада легија ХХ по свој прилици није спадала у сталну посаду Мезије. Та легија је, како су доказивали Момзен, Res gestae divi Aug.² 70 sq. и Хиршфелд, Hermes XXV (1890), вероватно Формирана услед панонско-илирског устанка 6. год. по Хр. Како су онда устале биле Панонија и Далмација, то је она несумњиво била не у Мезији него у побуњеној земљи. Велеј каже (II 112,2) да је с њоме Валерије Месалин, који је по Дијону Касију (LV 29,1) био τησ Δελματιας και της Παννονιας αρχων, однео прве године устанка једну (јамачно прву) знатну победу: Qui vir..., praepositus Illyrico, sudita rebellione cum semiplena legione vicesima circumdatus hostili exercitu, amplius viginti milia hostium fudit...

Што Филов каже да је она »док се бавима у Илирику, била у Далмацији« и да се »цело време борила против устаника,« то није тачно. Филов се позива на Тацита и неке натписе нађене у Далмацији. Али из Тас. Ann. I 42: primane et vicesima legiones, illa signis a Tiberio acceptis, tu tot praeliorum socia, tot praemiis aucta, tam egregiam duci vestro gratiam refertis? то не излази. Ту нам се само каже да се она у илирском устанку у многим бојевима храбро борила. Али легија ХХ могла је узети учешћа у многобројним биткама, и ако је ишла против Дачана, кад су они, на глас о панонском устанку упали у Мезију (гл. ниже); јер победилац Дачана, Цецина, дефинитивно је свршио с њима 6/7 год. у зиму и 7. год. враћа се на панонско-илирске устанике, а ови се боре с Римљанима још све до 9. год. Још мање нам то кажу натписи на које се позива Филов. CIL III 2030. 2911 су надгробни споменици ветерана ХХ легије и зато што говоре о ислуженим, не активним, војницима, немају, како признаје и сам Филов, особиту вредност. Само n. 2836 помиње једног hastatus prior исте легије (можда једног активног војника и CIL III 11746). Али, разуме се, на основу тога тврдити да је XX легија била стално за све време панонско-илирског устанка у Далмацији, то није слободно. Узгред можемо приметити да Филов мало после сам себи противуречи у овој тачки, јер он допушта да је ипак легија XX, или један део њен, била у Мезији.

Као што смо мало час напоменули, легија XX послата је у Мезију јамачно поводом једног упада дачко-сарматског у ту провинцију год. 6. по Хр. Кратко време пошто је плануо панонско-илирски устанак, али још исте године, упадну у Мезију Дачани и Сармати. Да то није било одмах у почетку тог устанка, излази из тога што Аула Цецину Севера, тадашњег мезијског наЖесника, видимо где у почетку устанка доводи из преко мора, из Азије, неке легије (Vellei 112,4: At ea pars, quae obviam se effuderat exercitui, quem A. Caecina et Silvanus Plautius consulares ex transmarinis adducebant provinciis). Да је тада извршен упад дачко-сарматски, Цецина би био у Мезији, куда је на глас о упаду одмах и послат (Dio Cass. LV 30,4 Σευηρου ες την Μυσιαν, δια τε τους Δακους και τους Σαυροματας πορθουντας αυτην απαραντος). Премерштајн помишља да је легија XX том приликом дошла у Мезију. Да је тада у ту провинцију послата њена стална посада и уз њу легија XX, то се, изгледа, може доказати у неколико. Видели смо мало час да је Тиберије, кад је, махнувши се Маробода, пошао на побуњене Панонце и Илирце, добио још пет легија из преко мора. Како је он имао — такођер смо видели, — код Карнунтума седам легија, то би требало сад да има дванаест легија. Уз то је онда дошла и ХХ легија, јер она не спада у оних пет илирских (то су, по Момзену, VI Сlaudia, VIII Augusta, IX Hispana, ХI Claudia, ХV Apollinaris).[7] Међутим Велеј каже да је Тиберије сад имао свега десет легија (1 13,1 Iunctis exercitibus quique sub Caesare fuerant, quique ad eum venerant, contractisque in una castra decem legionibus итд.). Где су оне остале три легије? Другог објашњења нема, него да су оне отишле у Мезију против Дачана и Сармата. Да су међу њима биле оне две сталне мезијске легије, није потребно ни помињати, јер је најприродније било да се пошљу, кад је већ требало одвојити две легије, оне које су биле из Мезије и које су познавале област у коју их шаљу.[8] На трећу нас упућује натпис из Плевне.

II.

Видели смо напред да је legio IV Scythiса била у Мезији 33/34. год. Она је била ту и после 44. год. То нам каже натпис СПL ХI n. 1835 (из Arretium): L.) Martio L. fillio) Pomptina) ||Macro tribunoj militumi legionis) II, III virtoj viarumjcurlandarum), quaestori), aedili) curjuli), pr(aetori), leg(ato) Tiberii) Claudi Caesaris (Augusti proj praetore) provinciae) Moesiae legionisi IV Scythiciae) et legionis|| V Macedonicae), proconsuli) provinciae) Achailae (citrija sortjem, ех djecurionum) decreto) publice).


С друге стране legio IV Scythiса отишла је из Мезије зацело пре 62. год. Под том годином каже Тацит (Ann. ХV 6): Iamque aderat, copis ita divisis, ut quarta et duodecima legiones addita quinta, quae recens е Моеšis ехcita erat; очевидно је дакле да је legio IV Scythica већ пре 62. год. била дошла у Сирију. Питање је сад, кад је она оставила Мезију.

Филов мисли" да може то време одредити ближе с помоћу натписа које је она оставила у Далмацији. Стога што се она у мало час поменутом устанку, год. 42., вратила к дужности, она је добила од цара Клаудија надимак Сlaudia pia fidelis. Према томе натписи на којима се она зове само Пegio VII старији су од год. 42, а они на којима носи име Перio VII Сlaudia pia fidelis млађи су. Број ових последњих натписа, каже Филов, износи двадесет и два и он је тако велики, да ти натписи не могу бити сви из времена од 42. до 46., нити од 42. до 50. год., него су подигнути између 42. и 62. год. " Али све ово

Год 68. по Хр. у Мезији има зацело три легије. Кад је римска војска потукла Роксолане који су били упали у Мезију, њих девет хиљада коњаника, у зиму 68/69, онда цар Отон, и ако је ту победу однела сама legio III Gallica са својим auxilia, одликује три легијска легата: M. Aponius Moesiam optinens triumphali statua, Fulvus Aurelius et Iulianus Tettius ac Nimisius Lupus, legati legionum, consularibus ornamentis donantur.[9] То значи да је Мезија онда имала три легије. Ми знамо тачно и које су оне; то су legio III Gallica, legio VII Claudia и legio VIII Augusta (упор. Tac. Hist. II 85: Adcelerata interim Vespasiani coepta Illyrici exercitus studio transgressi in partes: tertia legio exemplum ceteris Moesiae legionibus praebuit; octava erat ac septima Claudiana, inbutae favore Othonis).

За legio III. Galica тврди Филов[10] да је дошла у Мезију год. 67, позивајући се на Suet. Vesр. 6 (legione tertia, quae sub exitu Neronis translata ех Syria in Moesiam fuerat) и Тас. Hist. I 74 (tertiam legionem, quod e Suria in Moesiam transisset, suam numerabat, то јест Муцијан). Затим он истражује узрок овоме премештају и налази да legiо III Galica зацело није послата у Мезију зато што је ту била потребна, и тако долази до закључка, да се њеним премештајем хтело управо само да васпостави нормалан број мезијских легија, који је раније, одласком legio V Маcedoniса, био смањен од три на два. Какве потребе за појачање мезијске војске, по Филову, 67. год. никако нема, тадашње прилике чак се директно противе мишљењу да је legio III Саliса дошла у Мезију зато што је била ту потребна. Јер о каквим немирима у Мезији у то доба ништа се не помиње, напротив у Јудеји баш тада бесни устанак, а Нерон је сам заузет својим походом на Алане, те је пре очекивати да се на Исток пошљу европске легије, него ли обрнуто. Лако је досетити се да и ово треба да буде један доказ да је Мезија имала од 46. год. стално три легије.

Ова аргументација је већ у својој полазној тачки нетачна, и можда је то узрок што је она и даље неоснована. Из наведеног места Веспазијанове биографије од Светонија и Тацитових „Хисторија“ нипошто не излази да је legio III. Galica дошла у Мезију год. 67. Светоније нам на том месту каже да је она дошла ту „пред Неронову смрт,“ а познато је да је Неpoн умро тек 68. ... 73: nam etsi vagis adhuc et incertis auctoribus erat tamen in ore famaque Vespasianus ac plerumque ad nomen eius Vitelius excitabatur). Као што се види, сасвим се може узети да је тај премештај био год. 68. У том случају пак лако би се нашао узрок његов. Пре свега у зиму 67/68 год. десио се већ поменути, онај први, сарматски упад у Мезију.[11] Из тога се види да тадашња мезијска војска није била у стању да заштити Мезију.[12] То нам казују и доцнији сарматски упади, онај што се десио зими 68/69 год., кад су посаду мезијскучиниле три легије и кад је цела посада била у својој провинцији, даље онај при ком је погинуо Фонтеј Агрипа. Зашто, дакле, да није због тога legio III Gallica премештена у Мезију, дакле услед једне потребе, на коју је могао скренути пажњу први сарматски упад?[13] А могла је бити она доведена и због немира који су настали пред Неронову смрт и који су изазвали промену на престолу. Јудеју пак и поход на Алане који је спремао Нерон доиста не треба ни помињати у овом разговору, јер зацело да је тој провинцији или за тај поход требала legio III. Galica, она не би била премештена у Мезију — само да би посада мезијска била доведена на свој нормални број.

  1. ↑ CIL III 7452. »Gefunden in Dorfe Reseletz, am linken Uter des Isker, zwischen Vratza und Pleven, von јenseitigen rechten Ufer aus einer Monastir genannten Ruine herbeigeschaft.«
  2. ↑ Osterr. Jahreshefte I (1898) 167,1.
  3. ↑ Die Legionen der Provinz Moesia etc. 1906. Стр. 7.
  4. ↑ Спом. Срп. Краљ. Акад. Наука 42 n. 18 a.
  5. ↑ Упор. Premerstein н. н. м. стр. 164–5.
  6. ↑ CIL III n. 1698.
  7. ↑ CIL III р. 280.
  8. ↑ Момзен Rom. Gesch. V 37, 1 мисли да тих десет легија чине седам илирских, две мезијске и једна која је доведена из Италије. Које су то седам илирских без мезијских, то он не каже. Треба још приметити да су по Момзену оних пет прекоморских легија дошле тек доцније.
  9. ↑ Tac. Hist. I 79
  10. ↑ Стр. 11.
  11. ↑ Tac. Hist. I 79.
  12. ↑ Упор. Filow 24.
  13. ↑ Шта више, могло би се узети чак да је због тога доведена у Мезију legiо III Gallica, баш и кад би било поуздано да је то било 67 (не 68) године.
Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Мезијске_легије_до_год._68._по_Хр.&oldid=64848”