Маргита дјевојка и Рајко војвода

Извор: Викизворник

Још зорица не забијелила,
ни Даница лица помолила,
a од дана ни помена нема,
пошетала Mapгитa ђевојка
у Сријему no Сланом Камену.
Рано шета боса no камени.
рано шета, танко попиjeвa,
a y пјесми кунијаше Рајка:
"Бог т ' убио, Рајко војевода!
Чим ти наста на Сријем војвода,
тако нама Турци додијаше,
a док бјеше војевода Мирко,
ми Турчина нигђе не чујасмо,
a камоли очима виђасмо;
a данас нам додијаше Турци,
тypcки коњи ноге искидаше
шетајући јутром и вечером,
на плочама поље разнијеше
мећући се џиде и лобуда. "
Тако пјева Сријемка ђевојка;
она мисли нико је не слуша,
ал' то Рајко и слуша и гледа,
пa дозива Mapгитy ђевојку:
"Селе Moja, Маргита ђевојко,
немој клети војеводу Рајка!
Шта ће коме учинити Рајко?
Шта ће себе, шта ли ћe Сријему
a шта ли ће y Ср'јему Турцима?
Докле бјеше војевода Мирко,
бјеше тада млого војевода
пo нашијем редом градовима.
Па ме чекај, Mapгитa ђевојко,
стани мало на камену Слану,
стани мало, да ти кажем право
све војводе и градове редом:
на бијелом граду Дмитровици,
онђе бјеше старац Кузун-Јањо,
бјеше њему триста и три љета;
на Поцерју покрај воде Саве,
онђе бјеше Обилић Малошу,
везир бјеше славноме Лазару;
на ономе Биограду стојну,
онђе бјеху два Јакшића млада -
Јакшић Дмитар с војводом Стјепаном;
на бијелу граду Смедереву,
онђе бјеше стари деспот Ђурђе
са његова два вриједна сина -
са Стјепаном a и ca Гргуром;
a на оној на равној Ресави,
онђе бјеше војвода Cтеване;
на Сталаћу, на високој кула,
онђе бјеше војвода Тодоре;
на Крушевцу, граду бијеломе,
онђе бјеше славни кнез Лазаре
a ca сином високим Стеваном;
на Прокупљу, граду бијеломе,
онђе бјеше cтapи Jуг Богдане
с девет сина, с девет Југовића;
на бијелу граду Куршумлији,
онђе бјеше Бановић Страхиња;
Ha Топлици, на води студеној,
онђе бјеше Топлица Милане;
а на оној равној Косајници,
онђе бјеше Косанчић Иване;
a на Нишу, граду бијеломе,
онђе бјеше војвода Станиша;
на Тимоку, златноме потоку,
тy бијаху двије војеводе -
једно Бјелић, друго Златнокосић;
на Видину, граду бијеломе,
онђе бјеше старац Владисаве;
a на равној земља Каравлашкој,
онђе бјеше Каравлах Радуле;
на Букрешу, граду бијеломе,
онђе бјеше бего Радул-бего
с својим братом Мирком војеводом;
на нашему пространу Сријему,
онђе бјеше Мирко војевода;
на бијелу граду Вучатрну,
онђе бјеше војвода Војине
са три сина, три Војиновића;
на Загорју, мјесту питомоме,
онђе бјеше Љутица Богдане;
на Пазару, граду бијеломе,
онђе бјеше Реља Крилатовић;
на Сјеници, на равној паланци,
онђе бјеше војвода Стеване;
а на оној на Босни поносној,
онђе бјеше Бошко Бошњанине;
на Травнику, граду бијеломе,
онђе бјеше Бранковићу Вуче,
везир бјеше славноме Лазару;
a на ломној на Херцеговини,
онђе бјеше Херцеже Стјепане;
на бијелу граду Пирлитору,
онђе бјеше Момчило војвода
с девет браће, с девет војевода;
на Цетињи, на води дебелој,
онђе бјеху два бега голема,
Иван-бего и с њим Обрен-бего,
обадва су Турци потурчили;
на ономе ломну Шекулару,
онђе бјеше Петар Шекуларац;
a на Скадру на води Бојани,
онђе бјеше Вукашине краљу
a ca братом војводом Угљешом
и са братом Гојком војеводом;
на Призрену, мјесту питомоме,
онђе бјеше српски цар Стјепане
a ca сином нејаким Урошем;
на ономе равном Дукађину,
онђе бјеше Лека капетане;
a на оном на Косову равну,
онђе бјеше војвода Мијајло;
a на оној на Планини Старој,
онђе бјеше Старина Новаче
a ca братом дели Радивојем,
с Татомиром и c Грујицом младим;
на Софији, граду бијеломе,
онђе бјеше Грчићу Манојло;
на Кратову, граду бијеломе,
онђе бјеше Кратовац Радоња;
на бијелу граду Куманову,
онђе бјеше Костадине бего;
на Солуну, граду бијеломе,
онђе бјеше војвода Дојчине;
на Прилипу, граду бијеломе,
онђе бјеше Краљевићу Марко.
Па чу л', селе, Маргита ђевојко,
све то бјеху наше војеводе,
све су били, па су преминули -
који, селе, они починуше,
a који ли они изгинуше;
данас тога нема ниједнога,
сам остаде у Сријему Рајко
као суво дрво у планини.
Шта ће себе, шта ли ће Сријему,
a шта ли ће у Ср'јему Турцима? "
Па извади ноже од појаса,
удари се посред срца жива,
мртав паде на земљицу црну.
Рајко паде, Маргита допаде,
пишти љуто како змија љута:
" Браћо моја, српске војеводе,
како бисте, како преминусте,
a како ли робље остависте!
Робље* ваше - све турско подножје,
намастири - турске потпрдице ".
Па довати Рајкове ножеве,
удари се посред срца жива,
мртва кужна** покрај Рајка паде.

Порекло: Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, књига 3, бр. 10, Беч 1846. Забележено од Старца Рашка.

  • Робље овдје значи жене и дјеца, као што се и у говору може чути.
    • Кужна и овдје значи тужна, жалосна, несрећна (као и у књ. II на стр. 123 и стиху 222).

<Напомене Вука Караџића.>



Избор[уреди]

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 44-47.