Ноћас сам слушао тајом како броди
У дубоко ништа један час за другим
Кад се модар месец купао у води
И збориле тује у сенкама дугим.
Нека тиха светлост задрхта из мрака
Кô месечев блесак што пепели гране,
И ма ноћ да беше, ја чух јато сврака
Из славујских гнезда прхну у јаблање.
О, дубоко тада осетих у мени
Притајен бол како се гласно зацерека,
Он зна да ће најзад све да зајесени,
Место нара биће кипарис и смрека.
Он зна своје време и прикривен чека.
(Без датума)