Naši novi gradovi na jugu

NAŠI NOVI GRADOVI NA JUGU Pisac: Kosta Kostić

Kosta Kostić, Naši novi gradovi na jugu, Beograd 1922.

PREDGOVOR.

Posle naših uspešnih ratova 1912. i 1913. godine, započeo je Kosta N. Kostić, tadašnji profesor Realke u Beogradu, štampati u „Delu“ kratke i nepretenciozne, ali vrlo pregledne, iscrpne i simpatične monografije o gradovima, koje je Srbija tada zadobila, pod naslovom „Naši novi gradovi“. Namera mu je bila, kako je sam tada napisao, da „pokuša predstaviti u glavnim crtama prošlost tih naših gradova, naročito u pogledu na njihovu trgovinu i industriju“. Tada mi se, prilikom jedne posete, žalio da mu je uredništvo „Dela“ izostavilo sve napomene ispod teksta, u kojima su bili izvori, koje je upotrebio i da će štampanje monografija o svima našim novim gradovima trajati vrlo dugo. Na to sam mu ja savetovao da definitivno izradi monografije sviju, tada oslobođenih, gradova, da u njih unese, sve što se o njima do sada zna, da ih snabde izvorima, koje bude upotrebio i da ih izda u zasebnoj knjizi. Na taj način, rekao sam mu, moći će prikazati i popularisati u potpunosti sve tadašnje ratne tekovine, ukazati tačno na istorijske izvore, kojima se služio i, najzad, stvar će biti naštampana mnogo brže no u časopisu. Kostić je usvojio moj savet, dao se na posao i izradio monografije sviju gradova, koje smo 1912. od Turaka zadobili, a 1913. godine od Bugara odbranili. Od knjige, međutim, tada nije moglo ništa biti, jer je i suviše brzo izbio rat sa Austrijom, za čijeg je trajanja i Kostić umro. Njegov, pak, rukopis sačuvala je njegova Gospođa i po njegovoj, pred smrt izjavljenoj, želji donela ga je meni da mu napišem Predgovor i da mu nađem izdavača. Ja sam se odazvao želji pokojnog Kostića i, blagodareći predusretljivosti Srpske Književne Zadruge, njegov je rukopis, evo, naštampan i za koji dan biće u rukama čitavoga našega naroda.

*

Pokojni Kosta N. Kostić rodio se u Nišu 15. marta 1875. godine. Otac mu se zvao Nikola. Mati mu se zvala Nastasija. Sa osobitom nežnošću seća se Kostić svoga oca, koji ga je „znojem svoga zamornog lica školovao“ i koji je umro kad je Kostić završavao svoje školovanje, baš onda, kad mu se „blaženo roditeljsko čelo počelo vedriti blagim i srećnim danima“. Osnovnu školu svršio je Kostić u Nišu 1886. godine, gimnaziju 1895. u Pirotu, gde mu se roditelji behu preselili, i Veliku Školu (Istorijsko-filološki Odsek) 1899. godine u Beogradu. Profesorski ispit iz Opšte i Srpske Istorije i Geografije završio je 2. januara 1903. godine. Služio je od 15. februara 1900. godine u Pirotu, najpre kao profesorski pripravnik, zatim kao suplent i, najzad kao profesor. 12. avgusta 1912. premešten je za profesora Realke u Beogradu. Za vreme balkanskih ratova bio je pomoćnik načelnika vojne stanice u Beloj Palanci. Na istoj je dužnosti bio i za vreme velikoga evropskog rata, sve do 1. decembra 1914. godine, kada je premešten u Pirot, i određen za komesara vojne bolnice. Tu je radio kao najbolji rodoljub: savesno, marljivo, predano i pošteno. Obilazeći bolnice i nadgledajući negu ranjenih i bolesnih vojnika dobio je pegavi tifus, i za osam dana mu je podlego, 19. februara 1915. godine.

Kosta N. Kostić je bio redak čovek, zlatan čovek, kako se obično kaže za ljude njegove vrste. Kao đak bio je odličan, kao nastavnik bio je odličan, kao naučnik bio je odličan, kao čovek bio je odličan. Čestit do krajnosti, umeren u svemu, miran, pitom, pun takta, a nada sve radan kao retko ko – prava naučnička priroda. Ljudi sa takvim osobinama sporo se probijaju kroz život. Oni se obično prenebregavaju i zapostavljaju, dok ih, najzad, njihova sposobnost sama ne iznese na površinu. I on je bio prenebregnut i zapostavljen, ali, da je ostao u životu, izvesno je da bi se sam vrlo visoko uzdigao. Njega niko nije pomagao ni u čemu; sve što je bio, bio je sam od sebe, – samotvoran čovek, kako bi ga nazvali Englezi. Za njega se niko nije pobrinuo da mu olakša život i da mu stvori bolje uslove da uspešnije nastavi studije. O njemu niko nije pomišljao da mu treba dati mesto u većem naučnom centru, no je morao ostati u malome Pirotu skoro celoga veka, da se tu dovija na sve načine, kako bi odnegovao ono što je u sebi osećao, da odvaja od usta da bi nabavio koju knjigu i da bude srećan kad može doći u Beograd, da radi „u Narodnoj Biblioteci za vreme velikih školskih odmora“. Ali, na kraju krajeva, vreme i njegov rad počeli su bili činiti svoje, i samo je njegova rana smrt omela da mu se do kraja ukaže ono što je u punoj meri zasluživao.

Svoju solidnu naučnu karijeru započeo je pokojni Kostić vrlo rano, još u školi. Na Vidov-Dan 1889. godine, na dan petstogodišnjice od Kosovske Bitke, Opština Grada Beograda odlučila je da svake godine raspisuje stečajeve za radove iz Srpske Istorije, koje bi izrađivali đaci tadašnje Velike Škole, i da najbolje od njih nagrađuje i štampa. Na tim stečajevima je Kostić najpre ogledao svoju snagu. Kao đak druge godine Velike Škole, 1898. godine, izradio je on zajednički sa jednim drugom raspisani vidovdanski temat „Kralj Stefan Dragutin“ (naštampan 1899.) i dobio prvu nagradu. Odmah iduće godine izradio je svm, opet za vidovdanski temat, „Trgovinski centri i drumovi po Srpskoj Zemlji u srednjem i novom veku“ (naštampan 1900.). Ovaj obimni i ozbiljni rad obeležio je mladoga Kostića već kao ozbiljnog istorika. Stručni profesori, koji su Opštini referisali, rekli su da je u njemu „čeličnom vrednoćom prikupljen veliki materijal, kojim je objašnjen značaj pojedinih trgovačkih centara i drugih mesta, njihovo rastenje i opadanje; retko koji izvor da je ostao neupotrebljen“. Kad je naštampan činio je veliku knjigu od skoro 450 strana, bio je vrlo zapažen i ocenjen kao „velika dobit za našu geografsko-istorijsku književnost“.

Po svršetku školovanja Kostić je ozbiljno nastavio svoj naučni rad. 1904. godine izašla je u izdanju Zadužbine Ilije M. Milosavljevića-Kolarca njegova „Stara srpska trgovina i industrija, studija iz kulturne istorije Srpskoga Naroda u srednjem veku“ (Beograd, XVI+282). To mu je bila domaća tema za profesorski ispit. Tu je, na osnovu izvora prve vrste, predstavio, kako kaže, „jednu stranu ekonomskoga života našega naroda u srednjem veku“. U ovom vrlo ozbiljnom i važnom radu govori Kostić o glavnom zanimanju Srpskoga Naroda u srednjem veku, o trgovcima, o izvoznoj, uvoznoj i tranzitnoj trgovini, o industriji i rudarstvu, o novcima i merama, o trgovinskim centrima i drumovima, carinama, hajdučiji i pirateriji, trgovačkim pravima, gradskim zakonima i statutima. Kad se ima na umu da je većina od ovih pitanja u našoj istorijskoj nauci bila malo obrađena, kad se zna koliko obiman opseg ova pitanja zahvataju i kako je gradivo o njima rastureno i neproučeno, onda se jasno vidi kolika je i kakva je bila dobit u našoj naučnoj književnosti od ove knjige.

Sem toga Kostić je još mnogo uradio. Koliko smo mogli pohvatati, on je naštampao. „Iz Torlaka, folklorističke beleške iz Pirotskog Okruga“ („Karadžić“ 1900.); „Rudarstvo i rudarski predeli i centri u Srpskim Zemljama za turskog vremena“ („Nastavnik“ 1912.); „Pirot“ (Glasnik Srpskog „Geografskog Društva“ 1912.); „Kulturne biljke u Srpskim Zemljama za turskoga vremena“ („Nastavnik“ 1913.); „Domaće životinje kao transportna sredstva za turskog vremena“ („Glasnik Srpskog Geografskog Društva“ 1914.); „Naši novi gradovi“ („Delo“ 1914.). U „Pregledu Geografske Literature o Balkanskom Poluostrvu“ napisao je veliku množinu ocena i referata o knjigama, koje se odnose na Balkansko Poluostrvo.

No sve to ni iz daleka ne predstavlja rad pokojnog Kostića. On je iza sebe ostavio i ogromnu masu rukopisa. Neki su od njih već bili gotovi za štampu, žao što je rukopis „Naši novi gradovi“, koji se štampa u ovoj knjizi. Za tim rukopisi: „Lov Srba u srednjem veku“, koji je bio primljen da se naštampa u „Brastvu“; „Trgovina robljem“ i „Esnafi u Srpskim Zemljama“. primljeni za „Prosvetni Glasnik“. Sva su ova tri rukopisa, na žalost, za vreme rata, neprijatelji upropastili. Neki su Kostićevi rukopisi ostali poludovršeni, neki nedovršeni. a za neke je samo prikupljeno gradivo. Takvi su rukopisi: „Grad, trg, varoš“, koji je spremao da mu bude Uvod i knjigu „Naši novi gradovi“; za tim: „Zanati u Srpskim Zemljama“, „Novci i mere u Srpskim Zemljama“, „Institucije“, „Stočarstvo, stočarski proizvodi i trgovina stokom“, „Trgovci i trgovanje“, i tako dalje. Neki od ovih rukopisa samo su odeljci jednog velikog rada pod naslovom „Privreda u Srpskim Zemljama“, na kome je radio osam godina. Kostić je želeo da otidne za neko vreme u Beč, i da tamo kod profesora K. Jirečeka polaže doktorat. Ovaj rad je spremao da mu bude doktorska teza. Opaka smrt odnela je nesrećnog Kostića pre vremena u grob, a za njime i sve njegove namere i želje.

Kostić je bio istorik; naročito ga je interesovao kulturni deo Istorije. Skoro svi su mu radovi iz te oblasti. Naša Kulturna Istorija je još vrlo mlada. Fr. Rački, St. Novaković, K. Vojnović, Č. Mijatović i K. Jireček su prvi radnici na njoj, a njih je taman toliko, koliko je prstiju na jednoj ruci. Kostić je ušao u njihovo društvo i mladićskom snagom pokušavao da obuhvati čitavu oblast celokupnog njihovog rada. Ogroman posao i za bolje prilike za rad no što su bile njegove i za duže naučno iskustvo no što je bilo njegovo. Za kratko vreme svoga rada on je ponajviše ulazio u istorijske spomenike i marljivo ih prikupljao i po srodnosti raspoređivao, da bi dobio sliku onoga što je tražio. Za njihovu kritiku i analizu, za poređenja i sintetična izvođenja on nije stigao. Zbog toga svi njegovi štampani radovi imaju više karakter istraživanja nego odabiranja, više konstatacije nego kombinacije, više raspoređivanja nego građenja, više kazivanja nego zaključivanja. Takva je sudbina u početku kod mnogih preduzeća velikih razmera. Uspeh ponajviše zavisi od množine gradiva i dužine rada. On mnogo zavisi i od jačine preduzetnika. Kostić nije bio slab preduzetnik. U njega je bilo i odabiranja, i kombinacije, i građenja i zaključivanja. Što je ipak bilo više drugoga no toga, samo je znak ogromnosti njegova posla i kratkoće njegova rada. Takav je Kostić u svima svojim štampanim radovima, pa je takav i u „Našim novim gradovima“. I tu je on prvi koji je skupio gradivo u celini za jedan veliki, dotle slabo rađeni, ili nerađeni, posao.

*

Naši novi gradovi na jugu imaju dugačku i interesantnu, ali vrlo komplikovanu, istoriju. Zametak nekih od njih počinje u vrlo dalekoj prošlosti, nekih čak u vremena do kojih ni Istorija ne dopire. Život im se dalje nastavlja kroz klasična vremena Grka i Rimljana, kroz vizantijsko, kroz vremena varvarskih najezda, kroz slovensko i tursko, sve do, naših dana slobode i ujedinjenja. Za sav taj dugi niz vremena njihova je sudbina bila vrlo burna i vrlo promenljiva. Svaka promena gospodara menjala je i obličje i karakter naših južnih gradova. Svaka ih je rušila i ponova podizala; proganjala im staro i dovodila im novo stanovništvo, ili je stvarala nove etničke mešavine i stapanja; uništavala jednu kulturu, a na njeno mesto zasnivala drugu, ili je i jednu i drugu slivala u nove, podmlađene i sveže oblike i varijacije; mračila im i potiskivala stare uspomene i stvarala i isticala nove, ili ih je kombinovala u nove tradicije, u kojima je teško izdvojiti šta je čije i u kojoj je meri. Ceo taj niz rušenja i podizanja, propadanja i obnavljanja, potiskivanja i isticanja, kombinovanja, slivanja i podmlađivanja vrlo je teško propratiti od početka, u celini, dosledno, kritički i tačno. To je naročito teško učiniti za duboku starinu, za koju ne samo nema dovoljno prethodnih proučavanja, već nema ni pokupljene građe. Iz starih porušenih, okrnjenih, izmešanih i razbacanih ostataka teško je i u mašti rekonstruisati stare oblike. Pokojni Kostić je pokušavao da, dokle god je bilo mogućno, prozre i u čitav taj, najstariji slom Istorije i u njene onakažene ostatke, da bi ukazao i na prve početke života naših novih gradova. Sa svim je prirodno da tu nije mogao dati mnogo. Zbog toga je u njegovom poslu, često puta, samo pomen duboke starine, a više je istaknuto ono, što je iz kasnijega vremena. U ostalom za široku masu naših čitalaca duboka starina naših novih gradova nema vrlo velikog interesa. Ono što je mnogo važnije za nju, to su naši novi gradovi u našoj prošlosti. Njoj je pokojni Kostić poklonio svu pažnju i svu ljubav. Mnogi naši južni gradovi nisu mnogo stariji od našeg dolaska u današnje zemlje, a neki su čak i mlađi.

Naše Južne zemlje i njihovi gradovi su u najintimnijoj vezi sa prvim začetcima slovenskoga hrišćanstva, pismenosti i kulture. Iz njih su Sveti Ćiril i Metodije dali Slovenstvu prve jasne pojmove Hristova učenja i Svete Knjige na slovenskom jeziku. Na tome su jeziku sa obala Ohridskoga Jezera njihovi učenici širili sjajnu svetlost nauke Hristove, pismenosti i hrišćanskog morala prema severu, među još varvarske pretke našega naroda. U našim su gradovima na jugu, za tim, stvarana naša carstva, podizana naša fizička i intelektualna moć i širena naša nacionalnost. U njima su bile prestonice i dvorovi, crkve i manastiri naših kraljeva i careva; u njima i oko njih su bili naši rudnici i trgovi sa radnicima i trgovcima iz dalekih zemalja; u njima se razvijala naša raskoš i gospodstvo; u njima su dočekivani odlični gosti sa Istoka i Zapada: izaslanici vizantijskih careva i evropskih dvorova, papa i crkvenih velikodostojnika iz Carigrada i Palestine; u njima su postali mnogi književni i kulturni spomenici naši, među kojima se, kao kakav džin uzdiže znameniti Dušanov Zakonik; iz njih su građeni planovi za vođenje velikih bitaka sa Istokom i Zapadom; iz njih se uzdizala i probijala naša snaga, i još u srednjem veku naglašavala veliko jedinstvo Južnih Slovena.

Došla je turska najezda. Naše prostrano carstvo poče da se smanjuje. Naši gradovi na jugu postadoše prva zaštita „časnoga krsta i slobode zlatne“, ali i prve naše žrtve. Oni postepeno jedan za drugim padoše i postadoše tuga i slava našega naroda i njegove poezije. Od tada je istorija naših južnih gradova istorija zapušćavanja i opadanja. Ispred turske najezde beži naš narod u masama iz njih i traži skloništa prema severu, čak po dalekim našim pokrajinama preko Save i Dunava, a na njegovo mesto dolaze turske kolonije čak iz Male Azije. U sled turskih nasilja i nameta našega je naroda u njima sve manje, a u nekima čak i gotovo iščezava. Njega i dalje na jugu zamenjuju Turci, a uz to još i Grci, Cincari, Jermeni i Jevreji, a na severu divlji Arnauti. I da nije bilo naših sela, koja su naše gradove, negde više, negde manje, stanovništvom podmlađivala, i da u njima nije bilo nešto naših Dubrovčana, kolonista, oni bi izgledali kao da su u sred Anatolije ili Albanije. Pod turskom upravom i administracijom naši se gradovi obronjuju i opadaju, urašćuju u travu i korov i pune se nečistotom i psima. Ništa se u njima ne obnavlja, a i što se stvori, to je bez ukusa i bez stila, nesolidno i malotrajno. I stari tip naših gradova izčezava. U pustim podgrađima novi građani podižu sitne kuće, većinom od drveta, trošne i neugledne, zbijene i bez reda. Crkve se preobraćaju u džamije, ili se od njihovog materijala zidaju tekije, beristeni i amami. Stare živosti i svežine nestaje, a na mesto toga se zacaruju turski javašluk i murdarluk, za čije pojmove mi nemamo ni reči u svome jeziku. Kad je naša vojska srušila tursko carstvo, našla je u njemu potpuno onakaženu sliku nekadašnjih naših gradova, a naši ljudi u njima behu već izdišuće potomstvo predaka, čija dela čine najlepše listove naše Istorije i najlepša mesta naše narodne poezije.

To bi bila u nekoliko reči zajednička istorija naših novih gradova na jugu. Pokojni Kostić nam je napisao posebnu istoriju svakoga od njih. To nije bio lak posao, bar ne za sad, jer se iz ruševina i otpadaka, iz nepotpunih i oštećenih istorijskih spomenika, iz krnjih beležaka i bledih putopisa, bez temeljne prethodne kritike, bez mnogih kombinacija i bez dugih proučavanja ne daju stvoriti tačne i besprekidne istorije pune sadržine i reljefa. Kostić je od onoga što je ostalo od naših gradova i od pomena o njima stvorio sve što se najbolje mogla stvoriti.

*

Kostić je, kao što sam napred rekao, napisao svoj rukopis posle srpskih ratova 1912. i 1913. godine. Zbog toga su u njemu samo tekovine tih ratova i zbog toga u njemu nema ni Strumice ni Bosiljgrada, ni Caribroda, naših najnovijih gradova, koji su tekovina poslednjega rata. Njegov svršetak Kostić nije bio srećan da doživi pa da nam i njegove tekovine prikaže.

Rukopis pokojnog Kostića ostavio sam u svemu onakav kakav je od njega ostao; ostavio sam čak i isti red, kojim je gradove jedan za drugim sam rasporedio. Moj je posao u rukopisu bio samo to, što sam ga ceo pregledao, ispravio sitne omaške i što sam, na nekoliko mesta, uneo nekoje podatke, koje sam Kostić bio namenio da se na dotična mesta unesu. Sem toga naslovu dela „Naša novi gradovi“ dodao sam dve reči „na jugu“ Mislim da je tako naslov postao mnogo određeniji. Najzad rukopisu sam dodao geografsku kartu. Mislim da će time celo delo postati preglednije i jasnije.

U Sadržaju rukopisa, koji je napisao sam pokojni Kostić, na prvom je mestu Posveta. Same pak posvete u rukopisu nisam našao. Gospođa Natalija Kostićka tvrdi da joj je Kostić govorio da je „Naše nove gradove“ želeo posvetiti borcima, palim za njihovo oslobođenje i da joj je rekao tekstualno kako ta Posveta treba da glasi. Po kazivanju Gospođe Kostićke ja sam tu Posvetu sastavio i stavio je ispred ove knjige.

Dalje, u Sadržaju je i „Grad, trg, varoš.“ To je dugačak članak, koji je trebalo da posluži kao Uvod u ovu knjigu. I ako sam taj Uvod našao, ja na žalost, nisam mogao da ispunim želju Pokojnikovu i da ga ovde unesem, jer i ako je za njega skupljeno i u logičnom redu raspoređeno vrlo mnogo gradiva, ono nije definitivno obrađeno, te se, u obliku u kome je, nije dalo upotrebiti.

Najzad, u Sadržaju je i Predgovor. U rukopisu Predgovora nema. Gospođa Kostićka tvrdi da pokojni Kostić nije ni stigao da ga napiše i da joj je pred smrt rekao da ga ja napišem. Tako je mesto njegovog došao moj Predgovor, koji ne znam koliko odgovora onome što je on mislio da bude u njemu. Ono što sam ja propustio naknađuje sama knjiga pokojnog Kostića, koja nas vodi, kao ono u narodnoj pesmi vojvoda Rajko, „po našijem redom gradovima“ južnoga dela naše prostrane i lepe Domovine.

Beograd, oktobra 1920.

Tih. R. Đorđević.

POSVETA.

† SVETIM SENIMA

onih čestitih, rodoljubivih i hrabrih sinova našega naroda, koji padoše za slobodu naših novih gradova, pun tople zahvalnosti pobožno posvećuje ovu knjigu

KOSTA N. KOSTIĆ

PRIZREN.

Naš slavni Prizren, Carigrad srpskih careva, pominje se i u rimsko vreme, kao Teranda. Grci su ga zvali Prizdrijan i Prizdrijana. Naš ga je narod i ranijih vekova zvao: Prizren, Prezren, Prizrin, Prizdren, Prezdrin. Turci su ga navodili: Torzerin i Perserin. Naše narodne pesme zovu ga belim, ubavim i pitomim mestom, srpskim Carigradom: „Rano rani srpski car Stjepane, u Prizrenu svome Carigradu“.

Kao mesto sa vladičanskom stolicom Prizren se pominje prvi put 1019. godine. Prizrenski vladika, u 11. i 12. veku, bio je potčinjen ohridskom arhiepiskopu. Početkom 13. veka, Sveti Sava je na tu episkopiju doveo Srbina vladiku i potčinio ga novoj srpskoj arhiepiskopiji.

Kao trgovačko mesto Prizren se je istakao naročito u 13. i 14. veku, kada je bio jedno od najvažnijih mesta u srpskim zemljama. Osobito se Prizren podigao za vlade kralja Milutina i careva Dušana i Uroša, koji su rado živeli u njemu ili u dvorcima u okolini njegovoj. Oko 1289. godine u Prizrenu se bavio kralj Milutin. Naši carevi Dušan i sin mu Uroš imali su carski dvorac u Prizrenu i u Ribniku blizu Prizrena na podnožju Šar-planine. Car je Dušan blizu Prizrena, u klisuri Bistrice, pod Višegradom, podigao 1348–1353. god. manastir Sv. Arhanđela, Mihaila i Gavrila. Manastir se počeo zidati 1348. god., a već 1349. pokriven je olovom iz Trepče. Iznad manastira bio je „gornji grad Kula“ ili Višegrad, koji se sada zove Stara Kaljaja i Drven Grad, a Turci su ga zvali Kiz – ili Iski i Kaljaja. Višegrad je služio manastiru kao pirg (kula), gde su kaluđeri oslanjali i čuvali manastirske dragocenosti, žito i vino manaetirsko: „da jest žitnica i vinica i mestohranilnica crkvena mesto pirga“, naredio je car Dušan. Ispred opasnosti (kao 1372. zbog približavanja Nikole Altomanovića s vojskom) u manastir i njegov grad (Višegrad) pribegavali su dubrovački trgovci iz Prizrena. U manastiru samom sahranjen je njegov osnivalac, srpski car Dušan. U 15. veku pominje se (1418.) „Arhangel više Prizrena grada“. Manastir je propao i počeo da se ruši verovatno posle pada Prizrena, za vlade turske; manastirske ruševine pokrile su sobom i grob carev.

U 14. veku u Prizrenu je bila velika dubrovačka kolonija, sa dve katoličke crkve za strane trgovce. Kako se Prizren nalazio na glavnom trgovinskom drumu kojim su italijanski trgovci preko zetskog i arbanaškog primorja prodirali u unutrašnjost srpskih zemalja, to su pored Dubrovčana u Prizren još početkom 14. veka dolazili i italijanski trgovci. Prizrenski trg su posećivali i Grci. Pri kraju 13. i u 14. veka u Prizrenu se javljaju kao trgovci i sami Prizrenci, koji imaju trgovinskih veza sa Dubrovnikom i Dubrovčanima. Kako je u Prizrenu bilo mnogo i bogatih trgovaca vidi se najbolje iz rada dubrovačke kolonije 1332. god. Te godine Dubrovčani nastanjeni u Prizrenu mole, i dubrovački senat rešava, da im se pošlje konsul za Srbiju. Konsul je imao stanovati u Prizrenu, i na dvoru kraljevu, ali je bio dužan da obilazi i sve velike trgove u Srbiji, gde ima dubrovačkih trgovaca, i da im ukazuje svoju pomoć i potporu, ako je zatraže. Iste su godine, a i docnije (1345.), prizrenski Dubrovčani mnogo radili da dobiju u svoje ruke prizrenski gradić, gde bi se sklanjali u slučaju opasnosti, pa su za to zainteresovali i svoju opštinu, koja je i sama kod kralja Dušana radila da im kralj preda na čuvanje taj prizrenski gradić radi njihove sigurnosti. Dubrovčani su često zakupljivali prizrenski trg i prizrensku carinu. 1340. g., onda još kralj Dušan svojim pismom potvrdi da su Dubrovčani Marin i Mihailo Bunići držali prizrenski trg sedam godina i da mu nisu ništa ostali dužni. Za vlade Stevana Dečanskog i Stevana Dušana u Prizrenu su se preko godine držala četiri vašara (panađura): 8. septembra (o Maloj Gospojini), pred Spasov-, Aranđelov- i Nikolj-danom. Carinske prihode sa trga i vašara prizrenskog car Dušan davao je gotovo redovno manastirima i crkvama. Tada je Prizren bio i znatna industrijska varoš, jer se u arhanđelovskoj povelji cara Dušana pominju mnoge zanatlije u Prizrenu. Prizrenski zanati i u tom vremenu behu organizovani u esnafe, jer se pominje neki Rajko, protomajstor (ustabaša) prizrenskih „cangara“ (obućara). Trgovinski značaj Prizrena u 14. veku vidi se i po tome, što je grad Prizren kovao svoj novac.

Prizren je počeo opadati posle smrti cara Dušana. Za neko vreme (1355–1362.) bio je prestonica i cara Uroša, pa je posle prelazio iz ruku u ruke pojedinim srpskim vladaocima. U junu 1371. god. dubrovački poslanici Paskoje Ranjina i Jakov Sorkočević imali su da potraže kralja Vukašina u jednoj od njegovih prestonica, u Prizrenu ili u Skoplju, pa da mu se potuže na nepravde što ih njihovim trgovcima nastanjenim u Prizrenu nanosi njegov protovestijar Bogdan Hirizinić. Već iduće, 1372. god, Prizren zauze Đurađ Balšić, kome prizrenski Dubrovčani pokloniše četiri oklopa i koji 1376. god. dade nekim Dubrovčanima pod zakup prizrensku carinu. I docnije (1379.) dubrovački trgovci pohađaju Prizren. Kao opalo trgovačko mesto Prizren se pominje posle 1371. godine, a kao napušteno od trgovca i pre pada pod Turke, već 1433. god. Kako su naši letopisci zabeležili, Prizren su Turci zauzeli u subotu 20. juna 1455. god., dvadeset dana posle pada Novog Brda.

Vrlo je malo spomena o Prizrenu za prvo vreme turske vlade, što je svakako dokaz da je tada Prizren bio sasvim izgubio svoju trgovačku važnost. U 16. veku samo se pominje „bogohranimi grad Prizren“ sa svojom pravoslavnom mitropolijom. U njemu se behu Turci naselili i imanja zadobili. Bogati Turčin Mehmed Hajredin Kukli-beg (1537.) ima u Prizrenu 117 dućana, 6 vodenica i karavanseraj. Arnauti se u Prizrenu javljaju dosta pozno, tek u prvoj polovini 17. veka.

Dok su u 16. veku vesti o Prizrenu vrlo oskudne, u 17., međutim, on dobija nov značaj. Prizren se tad javlja kao velika i znatna varoš. Marin Bici (1610.) računa u njemu 8600 a sofijski arhiepiskop Petar (1655.) 12 000 kuća. Bio je tada naš lepi Prizren otvorena, neobgrađena varoš; kuće su mu bile dosta velike i gotovo svaka je imala svoje dvorište; varoš je bila puna tekuće vode, česama, vodenica (preko 300); puna je bila hlada i svežine i leti je bilo u njoj ugodno živeti. Okolina beše izobilna u žitu, vinu i stoci. Prizrenci su trgovali vinom, stočnim proizvodima, vunom, kordovanom. Prizrensko vino bilo je i tada izvrsno. Vuna je sa šarskih bačila izvožena iz Prizrena preko Beograda u Germaniju. Vešte zanatlije izrađivale su razne puške i plamene dimiskije. Na Šar planini leti su pasla čak i sultanova stada. Stranci Prizren računaju u red glavnih varoši u Srbiji, i po veličini od Prizrena je samo Skoplje bilo veće. Stanovništvo beše srpsko i većinom pravoslavno. Katolika je bilo malo, 30-40 kuća; pa ipak je u Prizrenu stolovao katolički vladika, potčinjen sofijskom katoličkom arhiepiskopu. I u 17. kao i u 16. veku Prizren je stradao od planinaca Arbanasa, naročito od Miridita. Ponekad je Prizren stradao i od novih turskih nameta. Po jednom zapisu, 1651. god u Prizren dođe neki Mehmet-paša i uze od naroda 10.000 akči, na ime novog nameta „kaftan-akče“: „A on uze 10.000 va ta oskudna i nuždna vremena, oh!“, veli jadnik koji je ceo zapis o ovome dao.

U 18. veku Prizren se pominje prosto kao „meste Prizren“. U njemu, pri crkvi Sv. Đorđa, stoluje pravoslavni mitropolit, koji se zvao mitropolit prizrenski i raški. Zanati su mu bili uređeni u esnafe (1788. god. pominje se esnaf mutavdžijski u Prizrenu). Pri kraju 18. veka od Arnauta, krdžalija i drugih razbojnika nastradale su mnoge srpske varoši i sela, pa je tada postradao i naš Prizren. Neki pop Sava iz Prizrena zabeležio je da je 1795. god. Prizren opljačkao Mahmud-paša Bušatlija. Prizren je tada morao ljuto postradati od tog Bušatlije i njegovih Arnauta, kad je posle toga baron Feliks de Božur našao u Prizrenu broj stanovnika manji od broja kuća u 17. veku: Božur, na ime, računa u Prizrenu samo 7-8.000 stanovnika.

Pri svem tom Prizren se počeo već početkom 19. veka brzo podizati. Pukvilj (1805.) opisuje naš Prizren kao prilično naseljenu varošicu na važnom trgovačkom drumu koji vodi iz Skadra preko Prizrena i Tetova u Skoplje. Stanovnici su mu tada bili nešto muslimani a nešto hrišćani, a da sve to behu Srbi, vidi se po tome, što Pukvilj beleži, da im je jezik slovenski (srpski). Prizrenom je tada upravljao beg, koji je zavisio od ohridskog paše.

I posle toga Prizren je lepo napredovao. Vuk Karadžić (1827.) ga naziva starim gradom s velikom varoši. Ami Bue (1836.) računa u njemu preko 26.000 stanovnika. J. Miler (1844.) pruža ovu statistiku: 6.000 kuća, 18.800 pravoslavnih, 2.150 katolika, 4.000 muslimana, 4/5 Srba, 600 Cigana; a Giljferding (1857.): 3.000 muslimanskih, 900 pravoslavnih i 100 katoličkih kuća. Razlika između ta dva navoda vrlo je velika i pada u oči. F. Jukić (1861.) računa u Prizrenu 4.000 domova a 20.000 stanovnika, međutim Han (1863.) i Makenzijeva i Irbijeva (1868.) podižu broj stanovnika u Prizrenu na 46.000. Turski zvanični popis 1910. god. našao je u Prizrenu 30.285 stanovnika. Putopisci 19. veka ističu u Prizrenu razvijenost zanata, naročito puškarskog, tabačkog, terzijskog, nožarskog i zlatarskog, a Han, čuveni austrijski konzul, smatra Prizren kao glavnu oružnicu Balkanskog Poluostrva. Veliku korist imao je od tranzitne trgovine koja se još tridesetih godina preko njega vršila između primorske Albanije i unutrašnjosti Turske. U živim trgovinskim vezama stajao je sredinom 19. veka sa Skadrom, Beogradom i Sarajevom. Prizrenski su proizvodi išli na sve strane, naročito u Srbiju i Misir. Prizrenske puške raznošene su po svoj Turskoj, a sahtijan u Ugarsku. Trgovina je bila pretežno u rukama bogatih trgovaca Srba pravoslavnih. Živa, bogata i mnogoljudna trgovačka čaršija zahvatala je nekoliko pokrivenih ulica. U varoši je bilo mnogo džamija (Bue navodi 12 velikih, a Miler i Jukić: 42), više sahatnih kula, jedna pravoslavna i jedna katolička crkva. Pravoslavni su čitavo vreme imali svoga vladiku. Šta više, Prizren nije bio tako prljava varoš kao ostale varoši u Turskoj. Šezdesetih godina 19. veka Prizren se počeo okretati Solunu, odakle je stao dobijati veliku množinu engleskih proizvoda. Trgovinske veze između Prizrena i Skadra iskidali su Arnauti; stari drum između Skadra i Prizrena postao je rđav i nesiguran od razbojnika Arnauta. I u novim trgovinskim vezama, sa Solunom i Skopljem, Prizren je ostao sve do kraja turske vlade živa, otmena i bogata trgovinsko-industrijska varoš.

BITOLj.

Bitolj su, sudeći po nazivu, osnovali Srbi, koji su mu dali svoje srpsko ime. Po St. Novakoviću, početak naseljavanja Bitolja bio je kod današnjeg manastira Bukova, otkuda je došlo ime ovom naprednom srpskom gradu: Bitolj (od obitelj-manastir) i Monastir (po manastiru). Krstaški putopisi zovu ga Pelagonijom (tako se zvala i oblast bitoljska) i Bitoljem (Botella, Butella). I Grci su ga zvali Bitoljem. U srpskim zapisima navodi se obično grad Bitolj. Tek u turskom vremenu javlja se ime Monastir. Bernardov putopisac (1591.) zove ga samo Monastir; E. Braun (1669.): Monastir ili Toli. Turski geografi 17. veka: Evlija Čelebija zove ga samo Monašir, a Hadži-Kalfa, Toli-Monastir. Tim dvojnim, ali ne skraćenim, imenom zove se Bitolj u turskim refrenima nekih srpskih narodnih pesama:

„Bitolja, đene babam (kuzum), Bitolja,

Monastir, đene babam (kuzum), Monastir“.

Trgovinska važnost Bitolja bila je u tome, što je, usred plodne okoline, bio na čuvenom rimskom Egnatijskom putu (Via Egnatia), koji je Italiju od Drača spajao preko Albanije i Maćedonije sa Solunom i Carigradom. Prema krstaškim putopiscima, Bitolj je već pri kraju 11. veka bio bogato mesto u predelu Pelagonije. Jedan od tih putopisaca (Vilim Tirski, 1169.) beleži da taj bogati grad prost narod zove Bitoljem.

Mnogo više znamo o Bitolju za turskog vremena. Pod Turke je Bitolj pao verovatno po smrti Marka Kraljevića (1394.). Nesumnjivo je Bitolj još u 15. veku bio znatna trgovačka varoš. 1417. god., pri zaključivanju novog trgovinskog ugovora sa sultanom, mletački poslanik Jovan Diedo traži da sultan oglasi za slobodne trgovinske putove, kojima trgovinski karavani silažahu u Drač, Lješ i druga mesta, da tu menjaju olovo i druge proizvode za sf i raznu mletačku robu. Nema sumnje, jedan deo te trgovine mogao je ići od Bitolja ka Draču. Da je pak i Bitolj bio u 15. veku na putu turskim vojskama u njihovim pohodima na Albaniju, vidi se iz mletačkih izveštaja, koji javljaju, da je sultan Bajazit II. u pohodu na Himeriote, kao i u povratku, 1492. god. prošao kroz Bitolj (Monasterio).

U 16. veku Bitolj je, izgleda, bio znatna trgovačka varoš. Putopisac mletačkog poslanika A. Bernarda (1591.) beleži o Bitolju da je vrlo naseljena varoš, ma da su mu dali obaveštenja da u Bitolju ima samo 1500 kuća. Varoš je tada bila otvorena, bez tvrđave. Bitoljci su trgovali žitom, voskom, vunom i kožama. Prisustvo mnogih Jevreja (200 domova) u Bitolju pokazuje da je Bitolj u tom vremenu bio znatna varoš, jer se Jevreji i u 16. veku javljaju baš u velikim trgovačkim varošima. Još nam Bernardov putopisac beleži da u Bitolju ima bezestan, karavanseraj i kao neka turska viša pravna škola, „gde se uče oni koji upravljaju pravdom, i šalju se posle za sudije po svoj Turskoj.“ Izgleda da je u Bitolju u 16. veku bilo i Srba bogatih ljudi. Troškom kir-Mihaila Petkovića iz Bitolja „ispisan“ je bio manastir u selu Slimnici (1607.), a na zidu manastirskom bio je i lik Kupena (†1599.), sina kir-Mihaila i žene mu Stojne.

U 17. veku Bitolj se javlja kao jedan od najvažnijih gradova u južnom delu srpskih zemalja. Doktor Edvard Braun (1669.) zove ga: „veliko i dobro naseljeno mesto, u veoma lepom položaju“. Kratak, zbijen opis Bitolja u drugoj polovini 17. veka pruža turski geograf Hadži-Kalfa, koji beleži i ovu zanimljivost za privredu bitoljskog kraja: pamuk je najčuveniji proizvod ove varoši. Prekrasan opis Bitolja toga vremena daje mnogopoznati Evlija Čelebija, koji zna da je Bitolj dobio ime (Manastir) po velikom manastiru još iz vremena – Aleksandra Velikog! Bitolj je tada bio velika i bogata trgovačka varoš. Pripadao je kćeri sultana Ahmeda I (1604–1617.), koja ga je izdavala za 20 tovara blaga vojvodi na upravu i uživanje. U njemu stoluje i šehulislam. Varoš se, bez tvrđave, nalazila u polju na reci, preko koje je vodilo deset raznih, drvenih i kamenih mostova. Sa sviju strana oko varoši i u samoj varoši bilo je puno velikih drveta, te je varoš bila osenčena i puna prijatne svežine i hladovine; oko varoši beše toliko bašta, drveta, vrtova da se varoške kuće nisu mogle videti, dok se ne uđe u samu varoš. Za samu statistiku ondašnjeg Bitolja Čelebija nam pruža ove podatke: Bitolj ima 21 mvlu, oko 3.000 jednokatnih i dvokatnih kuća, koje su od kamena i sve ćeramidom pokrivene; sem toga ima 70 džamija, 9 medresa, 900 dućana, 40 kafana i vrlo dobar bezestan, koji liči na tvrđavu sa gvozdenom kapijom i sa lepim svodovima. Čelebija lepo opisuje i okolinu Bitolja. U okolini Bitolja, naročito na putu u Ohrid, bilo je tada mnogo i vrlo lepih mesta za šetnju i odmor u debelom hladu. Za izletnike bilo je puno koliba i kućica, naročito pored nekakva potoka, gde su se na vatri pekli ćevapi na ražnjevima koje je voda okretala. U Bitolju se tada nalazilo i učenih i prosvećenih ljudi, ali i takvih, naročito nemirnih softa, koji su vreme provodili najviše po kafanama, ogovarajući druge, praveći spletke i kockajući se. Pored hanova i kafana bilo tada u Bitolju 47 imareta (zadužbinske gostionice, bolnice), gde se putnicima, siromašnima i prosjacima izdavala hrana. I u tom vremenu, kada je turska carevina još bila sila i država prvoga reda, Bitolj je stradao od Arnauta razbojnika, koji su usred dana dolazili u varoš, pljačkali i ubijali mirne građane. Evlija Čelebija priča kako je, dok se on bavio u Bitolju, nekakav arambaša Babo, koji je sa 500 drugova hajduka nevernika hajdukovao na planini Šipki, u sred bela dana bez straha ušao sa svojim drugovima u varoš, razbio vrata od bezestana, probrao espapa za 70.000 groša, a zatim sa društvom slobodno izašao iz varoši šenlučeći iz pušaka i pevajući pesme. I u tom tako velikom gradu, veli Čelebija, da barem ko reče jednu reč ovim razbojnicima!

Verovatno zbog takvih čestih arnautskih upada Bitolj je opao u 18. veku i kao da se od arnautskog zuluma razbeglo hrišćansko stanovništvo, te je u 18. veku u Bitolju bilo najviše Turaka. Baron Božur (kraj 18. v.) računa u Bitolju 10 do 12.000 stanovnika, većinom Turaka, a H. Pukvilj 15.000 hrišćana, muslimana i mnogo mojsijevaca. I tada je Bitolj vodio dosta znatnu trgovinu raznim sirovinama: vunom, pamukom i kožama, što je izvozio u Mađarsku. Osobito je Bitolj ojačao u stanovništvu i trgovini, kada su Arnauti 1788. god. zbrisali s lica zemljina bogatu, naprednu i veliku cincarsku varoš Moskopolje. Dosta se izbeglih Moskopoljaca, trgovaca svetskog značaja, doseli u Bitolj i ti preduzimljivi ljudi izdigoše Bitolj do velikog trgovačkog značaja.

U 19. veku naš je bogati Bitolj sve više i više napredovao u trgovini i u broju stanovništva. Ami Bue (1835.) računa u Bitolju na 40.000 stanovnika. Po ulicama, prljavim, krivim i rđavo kaldrmisanim, prema Buevu opisu, bila su čitava brda od đubreta. Daskama pokrivena čaršija imala je 2.150 dućana. Trgovci raznih tkanina imali su naročitu, odvojenu čaršiju od 86 dućana. Muslimani su imali 11 džamija, a pravoslavni 1 manastir. Kuće i dućani bili su većinom od drveta i zato je Bitolj često stradao od požara: 1835. god. požar je progutao 2.000 zgrada. Tada je u Bitolju stolovao rumelijski valija. Glavni trgovački putovi iz Soluna, Drača, Skadra, Prizrena, Skoplja, sticali su se u Bitolj, koji je imao i dosta tranzitne trgovine. Miler (1838.) i Han (1868.) smanjuju broj stanovništva u Bitolju na 33-34.000 stanovnika. F. Jukić pominje da Bitolj vodi dobru trgovinu sa Solunom i da u njemu Austrijanci drže svoj vice-konsulat. Grk Nikolaidi (1859.) računa u Bitolju na 45000 stanovnika. Po ovom putopiscu, tada su u Bitolju dućani bili puni noviteta iz Londona. Beča i Mletaka, Pariza, i varoš je uopšte bila veoma napredna. Po turskim tevterima Bitolj je 1889. god. imao 5.394 kuće sa 31.257 stanovnika (muslimana 8.500-9.000, 17.000-17.500 hrišćana, ostalo mojsijevci). V. Knčov (1900.) računa u Bitolju 37.000 stanovnika.

Sve do kraja turske vlade Bitolj je glavna varoš u Maćedoniji. Stanovništvo mu je neprestano raslo doseljavanjem Cincara, Turaka, muhadžira iz Srbije i Bosne i stanovništva sa sela. Iz Soluna i iz Beča preko Soluna tu je dovožen espap za Hlerin, Kostur, Prespu, Ohrid, Korču, Arbaniju. Tako isto u Bitolj su se sticale sirovine sa sviju strana i izvozile preko Soluna u inostranstvo. Na veliki trg, koji je držan svakog ponedeonika, donosilo se: iz prilepskog kraja, Morihova i Debra sir, maslo, stoka; iz Ohrida i Prespe riba, voće; iz Ohrida (jabuke) i iz sela Bresnika najlepše trešnje; i vino iz okolnih sela.

SKOPLjE.

Skoplje spada u red najstarijih varoši u srpskim zemljama. Vizantinci su ga zvali: Skupoi, Skopia, Skopion, Skopiopolis: naši su ga stari nazivali, prema spomenicima: Skope, Skopce, Skoplje, Skapal, Skopski grad. Kraljevi su ga i carevi naši kitili pridevima: slavnim, carskim i častnim gradom. Iskvarivši taj stari naziv Skoplje Turci su stvorili svoj naziv: Iskib, Uskub i Ušćup, pa ga tako, Ušćup, zovu pokatkad i naše narodne pesme, a jedna pesma ovako ga titulira: „Naše Skoplje, srpsko Carigrade.“

Od uvek Skoplje je bilo velika i znatna varoš. Prokopije, savremenik i istoričar vizantijskog cara Justinijana Velikog (527–565.), ne zove ga drukčije nego „velikim, mnogoljudnim i svačim blagoslovenim gradom.“ Posle toga o Skoplju imamo spomena tek iz 11. veka. Skopski vladika, potčinjen ohridskom arhiepiskopu, stoluje u Skoplju (1019. g.) Posle pada maćedonske države u Skoplju je glavni vizantijski namesnik za Maćedoniju i oko njega su česte borbe između grčkih vlasti i ustanika. U 12. veku arabljanski geograf Edrizi (1153.) spominje naše Skoplje kao znatan grad Iskafija (iskvareno od Skopija), i dodaje da je dan hoda udaljeno od Bologa (Pologa, Petova). Zatim se Skoplje pominje kao jedan od gradova koji je osvojio od Grka Stevan Nemanja (1189.). Ali tek 1282., pod kraljem Milutinom, Skoplje je stalno prisajedinjeno Srbiji. I posle toga (1282.) u Skoplju je zaostalo dosta grčkog stanovništva. 1300. god. u. Skoplju zapoveda, u ime srpskog kralja Milutina srpski ćefalija (gradski zapovednik). Skoplje ima svoje gradske zidove, „pirge“ (kule), gradske kapije; ukrašeno je crkvama, palatama, dvorcima. U skopski grad zatvaraju se prestupnici koji se dovode iz unutrašnjosti. 1318. god. zbog izvesnih prestupa bi zatvoren u „grad zvani Skoplje“ nekakav zlatar koji je punih 16 godina radio u čuvenom rudarskom i trgovačkom mestu Brskovu (sada selo blizu Bijelog Polja). Da je Skoplje još pod kraljem Milutinom bilo napredno i znatno trgovačko mesto, vidi se po tome, što se u njemu tada javljaju mnogi zanati i što njegov godišnji vašar (panađur) posećuju trgovci Srbi, Grci, Bugari, „Latini“ (Italijani i Dubrovčani), Arnauti i Vlasi. Nićifor Gregora u svom putovanju u Srbiju 1326. pominje ga kao gradić u kome se nalazi dvor kralja Stevana Dečanskog. Stevan Dušan bavio se u Skoplju i pre svoga krunisanja za cara, a bavio se i u okolini skopskoj: „pod Skopijem“, „na Čahri.“

Na državnome saboru, u Skoplju 1346. godine proglašen je srpski autokefalni (samostalni) arhiepiskop Joanikije za patrijarha, sa titulom „Patrijarh Srba i Grka“, a nešto docnije, o Uskrsu, iste godine, krunisan je srpski kralj Dušan za prvog srpskog cara, sa titulom „Car Srba i Grka“, njegova žena, Jelena, za caricu, a njihov sin Uroš za mladoga kralja. Za Skoplje je tako vezana najsvečanija uspomena srpske prošlosti; otud je on naš i danas ponosni „carstvujušči grad“. Skoplje i posle Dušanove smrti ostaje jedna od srpskih prestonica. 1357. god. u njemu stoluje car Uroš, a 1366. „kralj Srbljem i Grkom“ Vukašin sa bratom Jovanom Uglješom. U junu 1371. dubrovački poslanici imali su da potraže kralja Vukašina u jednoj od njegovih prestonica: u Skoplju ili u Prizrenu. Skopska se episkopija nalazi pri crkvi Sv. Bogorodice u Skoplju, a od 1346. ona je „prvoprestolna mitropolija“. U 14. veku Skoplje je za vlade cara Dušana bilo na vrhuncu svoga napretka. Ono je najznačajnija prestonica srpskoga carstva. U njemu se drže državni sabori, na kojima se donose najkrupnije odluke, kao što su proglas Srbije za carevinu, a srpske nezavisne arhiepiskopije za patrijaršiju. Na jednom takvom saboru 1349. g., donesen je i prvi, veći, deo znamenitog Dušanovog Zakonika. Iz tog su vremena stari srpski novci sa natpisom mesta kovanja Skoplje: verovatno je i grad Skoplje, kao i Prizren, imao pravo kovanja svojih novaca.

Turci su Skoplje zauzeli od Kraljevića Marka 6. januara 1392. god. U osvojeno Skoplje doseliše se mnogi Turci sa ženama i decom. Uskoro Skoplje postade znatno tursko vojno središte, odakle su oni polazili na još nepokorene srpske države i kuda se vraćahu sa pljačkom i robljem iz Srbije, Bosne i Crne Gore. U 15. veku Skoplje je izašlo na glas kao najobilniji i najevtiniji robovski trg, na kome se rob prodavaše za vojnički kalpak i najlepša robinja za par čizama. Na kraju 14. i u početku 15. veka u Skoplju i skopskom oblašću, zapovedao je turski skopski vojvoda Pašajit (Pasayt capitaneus Scopie) koji se dopisivao sa dubrovačkom opštinom i kome je laskala i sama mletačka republika i davala mu kao svome čoveku godišnju penziju 500 dukata, što je bio predusretljiv prema mletačkim trgovcima. Pašajitovu oblast (i Skoplje) posećivali su i dubrovački trgovci, kojima je Pašajit opraštao trećinu carine i obećavao im da će svakome, bilo Srbinu bilo Turčinu, odseći glavu, samo ako uznemirava dubrovačkog trgovca. Mlečani su docnije (posle 1409.) potkupljivali i poslednike Pašajitove u Skoplju Isaili Isak-bega, a 1419. god. potplaćuju protiv zetskog gospodara Balše Stevana Crnojevića i turskog zapovednika u Skoplju. Sa istim Isak-begom i njegovim sinovima imali su odnosa i naši Dubrovčani i obdarivali ih bogatim posuđem.

Pod turskom vladom Skoplje je često stradalo. Po našim letopisima sultan Musa 1413. god. poruši („rasipa“) Skoplje, a 1438. kada sultan Murat II. „popali“ Srbiju, Skoplje „izgore i u njemu mnogo duša sagore“. Prema jednom savremenom zapisu, 13. maja 1467. sultan Muhamed II. iseli iz Skoplja 15 pravoslavnih domova i preseli ih u Konjuh u Albaniji, i ako ti naši Srbi Skopljanci ne učiniše nikakvu krivicu. 1535. god. Turci porušiše („rasipaše“) crkve u Skoplju, a 1555. veliki zemljotres („trus“) poruši mnoge kuće i crkve. 1594. „izgore Skoplje“.

U 15. i 16. veku Skoplje je bilo bogata i napredna varoš, a nesumnjivo jedna od najvećih srpskih varoši. Već 1502. god. Feliks Petančić zove ga glavnim gradom Dardanije. Još Petančić beleži o našem lepom Skoplju da je bogata varoš, da se nalazi na međi Maćedonije i da izobiluje svakojakim zemaljskim plodovima. Anonimni italijanski putopisac (1559.) računa da u Skoplju ima 29.000 stanovnika što je svakako preterano, jer drugi putopisci 16. veka uzimaju da u Skoplju ima 3000 kuća. Marin Bici (1604.) još više preuveličava broj kuća u Skoplju – na 40.000! Kad bi to bilo istinito, mogli bismo računati da je Skoplje bilo u 16. i 17. veku najveća varoš u srpskim zemljama sa – 200.000 stanovnika. Svi putopisci 16. i 17. veka zovu Skoplje velikom varoši, jedino ga nepoznati Rus (putnik po Turskoj u drugoj polovini 17. veka) zove „velikim selom“, verovatno zbog njegove rasturenosti i što su mu kuće bile potonule u zelenilo.

Sve do svoje katastrofe 1687. god. Skoplje je bilo veoma napredna i bogata industrijska i trgovačka varoš. Anonim (1559.) ističe da je u Skoplju velika industrija. Sorančin putopisac (1575.) veli da u Skoplju sve što nije duhovnik ili vojnik živi od trgovine i zanata. E. Čelebija (1661.) veli o skopskom trgu da ima 2.150 dućana, a varoš je podeljena na čaršije od kojih su najlepše platnarska, svilarska, šatordžijska, obućarska, bojadijska i kalpagdžijska (kaparska). Doktoru Braunu (1669.) Skoplje je velika trgovačka varoš, u predelu veoma prijatnom i plodnom, „lepo i mnogoljudno mesto“, 700 kožara čine vrlo dobru kožu u kamenim koritima, i taj se skopski kordovan izvozi u sve strane zemlje. Ta su kamena korita bila u Vardaru. U 16. i 17. veku Skoplje je bilo u trgovinskim vezama sa Beogradom i Solunom, pa čak i sa Ankonom i Mlecima preko Drača i Lješa. Saobraćaj sa Solunom vršio se Vardarom na čamcima i splavovima. Naročito je bila živa trgovina kožama, vunom, žitom, vinom i voskom. Žito je svoženo Vardarom u Solun, a vosak karavanima u Drač i Lješ, a odatle dalje preko mora u Španiju (u Mletke i Ankonu). Kože i vuna izvožene su iz Skoplja „na sve strane“, kako veli jedan putopisac. Karavani su pet dana putovali od Skoplja do Drača, gde su donosili vosak, vunu i izvrstan kordovan. U drugoj polovini 17. veka u Skoplju je bila inspekcija zlatnih i srebrnih rudnika skopske oblasti i u Skoplju se kovao novac.

Da je Skoplje u 16. veku bila velika i bogata trgovačka varoš vidi se i po tome što je u njemu tada bila velika dubrovačka kolonija. Trgovina vinom u Skoplju donosila je velike koristi trgovcima pa su se njome bavili čak i Dubrovčani naseljeni u Skoplju. Oni su, šta više, kupovali u okolini zemljište, i podizali vinograde, koje su im za hranu i odelo obrađivali od Turaka jevtino kupljeni robovi. P. Bogdanović (1685.) podvlači da u okolini Skoplja ima vrlo mnogo vinograda, koji daju izvrsna bela, crna i žućkasta vina. Od kakvih je odličnih građana bila sastavljena dubrovačka skopska kolonija vidi se po tome, što čak i strani poslanici u prolazu kroz Skoplje odsedaju kod Dubrovčana. Tako francuski poslanik Noalj (Noailles), provede (1573.) dva dana u Skoplju u domu nekog Dubrovčanina plemića. Mletačko poslanstvo Jakova Sorance (1575.) prenoćilo je u Skoplju u kući Dubrovčanina Nikole Pucića.

Putopisci 16. i 17. veka pominju u Skoplju i mnoge Jevreje, a poznato je da je Jevreja i ranijih vekova najviše bilo u velikim varošima. U 17. veku u Skoplju se javljaju i Jermeni, koji se, zajedno sa Grcima, Cincarima i Jevrejima, u 16., 17. i 18. veku javljaju na glavnim trgovačkim drumovima.

U 16. i 17. veku Skoplje je bilo i kulturno središte u srpskim zemljama. 1569. i 1670. godine u Skoplju se pominje knjižara Kara Trifuna, koja prodaje srpske crkvene knjige. Negdašnja „velika mitropolija skopska“ 15. veka, pominje se i u 17. i 18. veku. Noaljev putopisac Kanej (1673.) pominje u razvaljenom starom gradu jednu pravoslavnu crkvu. U 16. veku bilo je nešto katolika i u Skoplju. Papski izaslanik Aleksandar Komulović veli u svom izveštaju od 1584. god. da jedan katolički kapelan vodi brigu o dušama 60 katolika u Skoplju, a drugi katolički kapelan brine se o 500 katolika u četiri sela Skopske Crne Gore. Kao da katolici u Skoplju nisu imali svoje crkve, jer E. Čelebija pominje kako Latini (katolici) u Skoplju posećuju srpsku (pravoslavnu) crkvu. Jovan Kulinović (1671.) pominje u Skoplju 15 katoličkih domova sa 100 duša, a P. Bogdanić (1685.) podiže broj katoličkih kuća u Skoplju i njegovoj oblasti na hiljadu. Jevreji su tada u Skoplju imali svoju avru, a Jermeni svoju crkvu. Turci su ovde držali svoje škole i Skoplje se slavilo sa veoma značajne muslimanske varoške inteligencije. Hadži-Kalfa pominje da iz Skoplja izlaze mnogi učeni ljudi, a E. Čelebija beleži da su čuvene skopske bogoslovske škole i da u Skoplju, „sedištu pesnika i milosrdnih ljudi“, ima mnogo plemića i gospode.

Od najveće je pak važnosti istaći i naglasiti ovu stvar: Skoplje se još od 14. veka smatralo kao srpski grad, koji se nalazi u Srbiji, i u kome žive Srbi. U potvrdu ovoga da navedemo nešto dokaza. Kad skopski vojvoda Pašajit 1398. i 1399. zove Dubrovčane da posećuju Skoplje i njegovu oblast, on im obećava da će odseći glavu svakom Srbinu i Turčinu, koji bi uznemiravao trgovca Dubrovčanina. Putopisci i katolički misionari (papski izaslanici) Skoplje redovno nazivaju glavnim gradom (metropolom) Srbije, a pored Turaka pominju Srbe kao stanovnike varoške. Tako, na primer, Sorančin putopisac (1575.) naziva Skoplje velikim i naseljenim gradom u pokrajini Srbiji. Pomenuti Aleksandar Komulović beleži da je Skoplje glavni grad Srbije, „gde se govori slovenski“. Lazar Soranco (1599.), kad beleži da se žito dovozi u Solun, veli da se (Vardarom) splavovima spušta žito iz Maćedonije i Srbije, a videli smo da je Vardar od Skoplja do ušća bio plovan. Sofijski arhiepiskop Petar u svojoj jednoj istorijskoj raspravi (1655.) i papski izaslanik Stevan Gaspari u svom izveštaju (1671.) računaju Skoplje u red glavnih gradova u Srbiji. I arhiepiskop P. Bogdanić u svom izveštaju naziva Skoplje glavnim gradom (metropolom) Srbije i pominje da u Skoplju ima 200 grčkih i srpskih kuća (serviane). E. Čelebija čak pominje u Skoplju srpsku crkvu. Kad su skopski mitropoliti odlazili u 17. veku u Rusiju, oni su se putem predstavljali i kazivali, a u samoj su Rusiji na protokolu izjavljivali da su „iz Srpske zemlje, iz grada Skoplja“. Tako, 1641. god. dođe u Rusiju skopski mitropolit Simeun i na protokolu izjavi da je iz „srpske zemlje, grada Skoplja, manastira Jovana Preteče“! 1687. god. prispe u Rusiju mitropolit iz „srpske zemlje, grada Skoplja“ Jevtimije, koji svm sebe naziva: „mitropolit srpske zemlje, skopske crkve“. 1712. god. pominje se Kiril, skopski mitropolit „u srpskoj zemlji“. Francuski konsul baron Feliks de Božur u svojim izveštajima (iz vremena Velike Francuske Revolucije) pominje „Skoplje, u Srbiji“. Letopisac 18. veka poznati Josif Tronošac računa u srpske zemlje i Skoplje i Maćedoniju: „A Srbija je Skoplje, i krajevi oko njega, a što i jeste u Makedoniji“, veli Tronošac. U jednom malom geografskom delu o Srbiji od 1808. god. od nekog Kamenckoja i u jednom od 1810. god. od nepoznatog pisca Skoplje se računa u Srbiju. Na svima starijim geografskim kartama 16-19. veka, kao i u geografskim delima ranijih vekova, Skoplje se redovno naziva i beleži kao glavni srpski grad. G. J. Cvijić, kao što je poznato, to je već istakao u svome monumentalnom delu „Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije“. Ja ću tim dokazima o srpskom poreklu našega Skoplja da priložim još dva-tri, na koje sam naišao. Na jednoj od karata Danila Farlatia u njegovu velikom delu Illyricum Sacrum Skoplje (Scupi) se računa u Srbiju (Serblia). U delu Salmona i Goha o Turskoj od 1748. god. nabrajaju se kao glavne varoši u Srbiji: Beograd, Smederevo, Vidin, Niš, Skoplje, Novi Pazar. Na karti uz to granica, obeležena između Srbije i Bugarske, polazi sa Dunava ispod Vidina, ide gotovo pravom linijom na jug i završava se u Kavali; istočno od Skoplja granica ide od prilike sredinom između Skoplja i Sofije. Na karti „inžinjera geografa“ H. Brisa od 1813. god, uz italijanski prevod Salaberijeve istorije turske carevine, kao i na karti uz delo Karla Grubera Tursko Carstvo (1811.) Skoplje je u Srbiji.

Skoplje je 1689. god. doživelo strahovitu katastrofu, a pre toga, prema opisima E. Čelebije, Hadži-Kalfe i E. Brauna (1669.) i prema austrijskim savremenim izveštajima, bilo je velika i bogata varoš. Braun pominje da u Skoplju ima mnogo džamija, više ulica daskama pokrivenih, bezestan i drvena kula sa svtom i zvonom. Ovu skopsku sahatnu kulu mnogo hvali Hadži-Kalfa, koji takođe pominje da u Skoplju ima dosta džamija, lepih šetališta i bezestan. Najlepši i najopširniji opis Skoplja 17. veka dao je Evlija Čelebija, ma da, po svom običaju, preteruje u opisivanju. Skoplje se tada širilo po širokoj i zelenoj ravnici na obema obalama Vardara. Imalo je 70 mvda, 2.150 dućana i 10.060 kuća na jedan ili dva sprata. Neke su kuće bile kamene i lepe, a sve su bile pokrivene crvenom ćeramidom. Sem toga Skoplje je imalo 120 džamija, 110 česama i 100 sebilhama (kao kiosci u kojima posluga svakome besplatno pruža vode). Trg je skopski bio podeljen na razne čaršije, prema zanatima i trgovinama. Ulice su bile ravne, čiste i belim kamenom kaldrmisane. Skopska je tvrđava bila jaka, lepa, petougaona, sa zidovima visokim 150 aršina, i sa 70 kula. Pred gradskom kapijom, okićenom oružjem, bio je most koji se na lancima i čekrkom spuštao i dizao. U tvrđavi je bilo 100 vojničkih kuća, magacina i nešto topova. U varoši je bilo 7-9 gostionica, gde se putnicima besplatno hrana izdavala. Bilo je hanova, bećarskih odaja (za stanovanje i prenoćište neženjenih zanatlija i kalfi), bezestan tvrd kao grad, pokrivena čaršija i sahatna kula podignuta 1430. god. Pred svakim su dućanom bile saksije sa cvećem, a dućandžije su imale običaj da svoje mušterije pri ulazu u dućan poprskaju mirisima. „Latina“ bilo je to dosta, a viđali su se i „Frenci“ i Madžari. Sva je okolina skopska bila pod groznim vinogradima: „Oko Skoplja ima na 77.000 duluma privatnih, a toliko isto i vakufskih vinograda“, veli E. Čelebija.

Austrijski izveštaji od 1689. god. predstavljaju Skoplje kao vrlo veliku varoš, veliku kao ondašnji Prag, samo što je bila bez zidova i rovova. Imalo je lep izgled, po svome zelenilu i svojoj rasturenosti ličilo je više na selo nego li na varoš. Bilo je tu divnih džamija (40), prekrasnih vrtova, lepih zgrada i palata, 7-8 velikih trgovačkih hanova, 10.-12 000 kuća, 40. do 60.000 stanovnika, a samih Jevreja 400 porodica. U dućanima po varoši bilo je robe mnogo i vrlo skupocene, ali je izbeglo stanovništvo ponelo sa sobom najskupocenije stvari. Skopski mitropolit Jevtimije, kad je 1687. god. bio u Rusiji, davao je tamo obaveštenja, da su se stanovnici Skoplja počeli seliti u razne gradove po Turskoj, čim su čuli da se austrijska vojska približava. Međutim, Austrijanci su ušli u Skoplje tek posle dve godine. Prema jednom austrijskom izveštaju (29. nov. 1689.) đeneral Pikolomini nameravao je da izbije na jadransko More, ali se nije smeo usuditi proći kroz Albaniju, a kada je došao s vojskom pred Skoplje, našao je varoš kao nemu: sve se stanovništvo bilo iselilo, ostavivši svoje kuće i radnje. Austrijanci su najpre opljačkali varoš, iznevši iz dućana i kuća bez gospodara sve što je bilo bolje, pa je zatim đeneral izdao naredbu da se varoš sa sviju strana potpali, i dok je ubavo i bogato Skoplje gorelo i praštalo, austrijska vojska stajala je unaokolo i posmatrala, uza zvuke vojne muzike, požar jedne lepe srpske varoši, dok nije sva do temelja sagorela. Posle toga, pošto se Austrijanci počeše povlačiti na sever, razbeglo se stanovništvo stade vraćati na zgarišta svojih domova. Da nesreća bude još veća, iduće 1690. god. Skoplje i njegova nahija opet nastrada, sada od Turaka. Neki Skopljanac je tada zabeležio: Halil-paša razbi sa vojskom Skoplje i Kačanik, iseče skopsku nahiju. Ovo potvrđuju i austrijski izveštaji i dodaju da su Turci popalili i okolna sela. Propast Skoplja 1689. god. zabeležili su i naši letopisi: „Primiše Nemci svu srpsku zemlju i pleniše Skoplje,“ „mnogonarodni grad Skoplje popališe i razoriše.“

Katastrofu od 1689. godine preživele su samo nekolike kamene zgrade; od ostalog Skoplja bejahu preostale samo razvaline, koje se viđahu čak i krajem 18. veka. U toku 18. veka Skoplje se pomalo podizalo iz zgarišta, stanovništvo se staro vraćalo u porušene svoje domove, a novo, naročito sa sela, priticalo, ali je već 1706. god. od kuge jako nastradalo. Često stradanje Skoplja od „čume“ (kuge) ostavilo je uspomene i u narodnim pesmama. U jednoj se narodnoj pesma pominje kako je Skoplje od „čume“ tako opustošeno, da se ne čuje ni pseto da zalaje, ni petao da zapeva, ni čovek da prođe. Dubrovčanin Kaboga, koji zbog kuge nije smeo proći kroz Skoplje, nego ga je daleko obišao, beleži u svom putopisu da je te nesrećne godine 2.000 duša u Skoplju pomrlo od kuge. Patrijarh Vasilije Brkić u svom opisu Evropske Turske (1771.) računa da u Skoplju ima 2000 domova u varoši i 30 kuća u tvrđavi. Broj domova u Skoplju Brkić je verovatno preuveličao. Engelov putopisac (neki nepoznati Dubrovčanin, 1792.) prenoćio je u Skoplju, ali nije ništa o njemu zabeležio. Pred Skopljem se nalazila nekakva tvrđavica za zaštitu karavana, koji su slabo jezdili u Skoplje. Baron Feliks de Božur (na razdoblju 18. i 19. veka) beleži o Skoplju toga vremena: da ima 5.-6.000 stanovnika, stari raspali gradić, ulice prljave, kuće male, u okolini ostatke vodovoda; ali tragovi javnih zgrada pokazivali su prošlu veličinu ovoga mesta. Još u tom vremenu, kako pominju Božur i Pukvilj, u Skoplju se izrađivao kordovan i maroken, koji su bili na glasu. I ako Skoplje u 18. veku nije bilo kakvo veliko trgovačko mesto, ipak su ga pohađali dubrovački i mletački trgovci. U sretnim danima skopske trgovine za zaklon putnika i trgovačkih karavana služaše veliki karavanseraj Kuršumli-han, koji i danas postoji. Na njegovim svodovima i zidovima poznaju se crnom ili crvenom bojom ispisana imena dubrovačkih i mletačkih trgovaca, koji su i u 18. veku u Skoplje dolazili i u ovaj han svraćali.

U 19. veku Skoplje se polako podiže. U jednom malom geografskom nemačkom delu od 1808. god. Skoplje se računa u red osrednjih srpskih varoši. Ali već 1812. god francuski konsul u Prištini A. Vas računa u Skoplju na 15000 stanovnika, a sem toga ističe njegovu trgovinsku važnost na tada veoma živom solunsko-bosanskom drumu, jer je, veli konzul Vas, Skoplje mnogo veće i znatnije za trgovinu nego Priština; ono je na samom putu kojim prolaze karavani i poštonoše; u trgovinskim je vezama sa Solunom, kuda šalje žito i brašno. Iz tih je razloga Vas predlagao svojoj vladi da konsulat premesti iz Prištine u Skoplje. Ami Bue (1830.) računa u Skoplju na 10000 stanovnika, među kojima ima dosta i Srba. Tada je u Skoplju bilo 16 džamija. Ali mu je čaršija bila još mala i u dućanima viđala se najobičnija roba. Grizebah (1839.) računa da u Skoplju ima 2000 kuća. Poznati Jordan Hadži-Konstantinović-Džino (1846.) beleži o Skoplju: grad star, veliki i čudesan; oko njega blizu 20 manastira zidanih od srpskih vladalaca. Lepše nam podatke o Skoplju toga vremena pruža Džinov savremenik, dečanski monah Gedeon Jurišić (1852.). Skoplje, varoš velika. Njegovi se trgovci mešaju sa evropskim ljudima. U varoši se nalazi veliko zdanje, na dva sprata, sa mnogo soba; sve su sobe na svod i olovom pokrivene (Kuršumli-han). U ovo se zdanje unosi trgovački espap, od koga se tu uzima i carina. U Skoplju se priča da je to zdanje podigao car Dušan za svoju vojsku. Da je pak Skoplje već u sredini 19. veka bilo znatna trgovačka varoš, dokazuje nam poznati narodni mučenik i borac u Bosni franjevac Franja Jukić, koji je 1852. god. prošao kroz Skoplje. Jukić beleži u svom putopisu da Skoplje vodi znatnu trgovinu sa Sarajevom, gde uvozi duvan, pirinač, babnje, ulje, a iz Bosne dovozi gvožđe. Jukić računa da u Skoplju ima 20.000 stanovnika, od kojih ima 2.000 kuća pravoslavnih, a među njima ima i Srba. Austrijski konsul Han (1858.) uzima da u Skoplju ima 20.800 stanovnika (13.000 muslimana, 7.000 pravoslavnih i 800 Jevreja). Grk V. Nikolaidi (1859.) beleži o Skoplju: u varoši Skoplju ima 8.000 kuća (3.000 hrišćanskih, a ostalo pripada Turcima, Ciganima i Jevrejima); Skoplje ima dvaestak hanova i veliku čaršiju, gde tri granične pokrajine Albanija, Srbija i Makedonija dolaze da menjaju svoje proizvode. Engleski putopisac Tozer (1865.) računa da u Skoplju ima 21.000 stanovnika. U tom vremenu Engleskinjama Makenzijevoj i Irbijevoj Skoplje je, pri svem tom što je bila prilična varoš, izgledalo opalo, jadno i žalosno mesto, u kome su najimućniji trgovci bili Cincari.

Berlinskim Kongresom stvorene nove državne granice balkanskih država i okupacija Bosne uticale su na sudbinu i položaj Skoplja. Zatvaranje Bosne od strane Austrije potseklo je krila i njemu. Do „okupacije“ Skoplje je u Bosnu izvozilo: duvan, gajtan, srmene izrade, svilen konac, fino izvezeno čohano odelo, seresko platno, gajtan bugarski, a iz Bosne uvozilo se gvožđe i razne gvozdene izrade. Sem toga u Austro-ugarsku je Skoplje uvozilo sahtijan, a otuda dovozilo raznu manufakturnu robu. Skopske tabahane (kožarnice) radile su do kraja 19. veka. Prestankom trgovine sa Bosnom grad je mnogo pretrpeo. Kad je zatim Skoplje vezano železničkom prugom za Solun i solunska pruga vezana sa srpskom, Skoplje je bilo upućeno na Solun, kome je bilo potpuno potčinjeno u trgovinskom smislu. U Solunu se skopski trgovci snabdevahu kolonijalnom i drugom robom, i ako je ta ista roba prolazila kroz Skoplje za Solun. Sem toga Štip, Prizren, Priština i Novi Pazar sami se snabdevahu potrebnom robom neposredno iz Soluna. Skopski trgovci, zbog neumešnosti i nemanja velikih kapitala, nisu umeli vezati neposredne veze sa Evropom. Velike trgovačke firme u Solunu udesile su da svu trgovinu Stare Srbije i Maćedonije sasrede u Solunu. U tome im je na ruku išla i sama Uprava Železnica, koja je prenos do Soluna naplaćivala isto toliko koliko i do Skoplja. Pa ipak je Skoplje napredovalo i povećavalo se doseljavanjem zdravog i snažnog srpskog elementa iz okolnih sela. Od 1875. administrativno središte (stolica kosovskog valije), Skoplje je uspelo za turskog vremena da bude najvažniji trgovinski centar u Staroj Srbiji, jači od Prizrena. Svakog utornika skupljao se u Skoplju veliki pazar, na koji je dolazilo 5.-6.000 ljudi sa raznim proizvodima: donošeno je žito, kože, vuna, stoka, sir, maslo, pastrma, vosak, vino, rakija, voće i dr., pa se to prodavalo za lokalnu potrošnju i za izvoz. Sitna stoka doterivana je iz Kumanova i sa Ovčeg Polja, pa je nešto izvožena u Solun, a nešto klana na salanama za pastrmu. Krupna stoka, volovi i konji, doterivani su iz Sandžaka. Najbolji sir donošen je sa šarskih bačila (šarski sir), a najbolje maslo iz „Sandžaka.“ Kože i žito izvoženi su u Solun. Skadarski trgovci velikim konjskim karavanima izvozili su iz Skoplja samo vunu, i to je bila jedina važna trgovina koju je Skoplje vodilo sa Skadrom i Jadranskim Primorjem, mada je Skoplje ranije bilo u živim trgovinskim vezama sa Skadrom. Vino i grožđe Skoplje je izvozilo u Srbiju, naročito u Beograd, što su čak i srpske narodne pesme iz novijeg vremena istakle: u narodnim pesmama peva se kako „vinari Belograđani“ gone „karvane“ vina. Na kraju 19. veka Skoplje je imalo: 4474 kuće sa 32.000 stanovnika (17.000. muslimana, 14.000 hrišćana, 800 Jevreja).

Posle punih 520 godina Skoplje je doživelo veliki istorijski trenutak: da bude oslobođeno i vraćeno svojoj materi Srbiji. Francuz Žarej, koji se u Skoplju bavio 1909. god., još tada je prorekao sudbinu Skoplja: Kad Skoplje, negdašnja prestonica cara Dušana, bude srpsko, postaće prva trgovačka varoš i privredno središte Nove Srbije.

NOVI PAZAR.

Blizu Novog Pazara nalazio se stari srpski grad Ras ili Rasa, koji je verovatno ležao na mestu rimske stražare Azinos (statio Asinoe). Stari Ras nalazio se je na mestu Pazarište, Trgovište, Eski (Stari) Pazar, koje je udaljeno oko sedam kilometara zapadno od današnjeg Novog Pazara u jednoj proširici reke Raške, gde se ona sastaje sa Sebilevskom rekom, ispod Gradine. Ras se pominje kao pogranična tvrđava od 10. pa do 12. veka. 1020. pominje se Ras kao stolica raškog episkopa. Iz te se raške episkopije u 13. veku razvi samostalna srpska arhiepiskopija Ras bejaše i prestonica Stevana Nemanje i njemu zahvaljuje svoj veliki glas i ugled. Inače se u našim srednjevekovnim spomenicima Rasa javlja i kao ime oblasti, upravo Raška u najužim granicama (kao okolina današnjeg Novog Pazara) i kao ime reke Raške. Tako je to i u zapisima 16. i 17 veka.

Na mestu starog Rasa 1346–1459. javlja se varoš Trgovište, gde Dubrovčani u tom vremenu imaju svoju koloniju, dućane i konsula. U 15 veku javljaju se u Trgovištu i turske vlasti: 1459. subaša a 1461. kadija. U isto vreme (1461.) u dubrovačkim knjigama javlja se pored Trgovišta i Novi Pazar, kao mesto u Srbiji pod turskom vlašću. Od putopisaca prvi ga Arnoldo Harf (1499.) pominje kao Novo Trgovište (ili Novi Pazar). Izgleda da je Novi Pazar postao u turskom vremenu i da su ga Turci osnovali kao i Sarajevo u Bosni. Zauzevši negde u polovini 15. veka stari Ras (tada zvan i Trgovište), Turcima se učinilo zgodnije, ako se izvuku iz doline Raške i nameste se na širini gde je danas Novi Pazar. Tu se uskoro na onom važnom trgovačkom drumu razvi i prilična varoš, u 16. veku najveća između Dubrovnika i Niša. Dubrovački letopisac Jakov Lukarić zna da je Novi Pazar osnovao Ese Maćedonac, a to je u dubrovačkim knjigama Ese-beg Isaković (sin Isak-bega), u našim spomenicima Jese-beg. Staro Trgovište kao naselje pod negdašnjim gradom (tvrđavom) Rasom izgleda da se održalo sve do kraja 16. veka, ali da se zaostalo stanovništvo vremenom sve odselilo u obližnji Novi Pazar. Valja dakle razlikovati staro Trgovište od Novog Pazara, kao što naš narodni pesnik lepo razlikuje Stari od Novog Pazara ili prosto od Pazara. U narodnim pesmama: Stari trg manastir, Stari Pazar, Novi ili Jenji Pazara, Pazar, Pazari; „Sve se vidi do Novog Pazara, do Pazara do novoga grada“. Šta više, prema za zapisima iz ranijih vekova, narod je Novi Pazar zvao i prosto Pazar, kao i danas.

Prema putopiscima 16. i 17. veka Novi Pazar je bio važna trgovačka varoš. Dubrovačka kolonija 15. veka održavala se čak i do druge polovine 18. veka. 1461. god. bejaše u Novom Pazaru dubrovački konsul Franko Gučetić. U 14. veku, kao i za turske vlade u 15. veku, bejaše razvijena izvesna rudarska radnja na Rogoznu, a središte te rudarske radnje bejaše Gluha Vas (selo) ili Gluhavica, jugozapadno od Novog Pazara, gde behu veliki rudnici gvožđa. Rudare toga kraja kralj Milutin priložio je banjskom manastiru Sv. Stevana, „pa daju prihode crkvi kako su davali kraljevstvu mi“. A kralj Dečanski bio je odredio (1330.) da Dečanima daje Gluha Vas godišnje izvesnu količinu gvožđa. Na nastojavanja turskog kadije u Gluhavici Dubrovčani odgovaraju 28. marta 1396: da svojim trgovcima oni ne mogu narediti da idu samo na Gluhavicu, da mu tu plaćaju carinu, kao što on zahteva, nego će mu carinu platiti onaj Dubrovčanin, koga put tu nanese. Gluhavički gvozdeni rudnici radili su i u drugoj polovini 16. veka, i snabdevali su gvožđem mnogobrojne novopazarske kovače. Putopisac mletačkog poslanika Pavla Kontarina beleži (1580.) da u Novom Pazaru ima vrlo mnogo majstora, koji izrađuju razne železne stvari: buzdovane, raznovrsne katance i čuvene medenice, a gvožđe dobijaju u mestu Gluhavici (Glucanizza). U svojoj predstavci koju su 1597. god. podneli papi Klimentiju VIII, srpski kaluđeri Damnjan i Pavle vele da u „Rasu i Novom Pazaru“ i niže Novog Pazara u župi. Ibru ima mnogih majdana čak i srebrnih. Benedeto Ramberti (1534.) video je u Novom Pazaru dućane i dubrovačkih trgovaca. Katarin Zeno (1550.) pominje mnoge trgovce Dubrovčane i Mlečane nastanjene u Novom Pazaru. Bezimeni papski izaslanik (1581.) navodi da u Novom Pazaru ima dosta Dubrovčana, koji su tada u jednoj od svojih kuća imali kapelu, ali svoga kapelana nisu imali. Francuski poslanik u Carigradu Noalj, u svom prolazu kroz Novi Pazar, 1573. god. ostao je dva dana na stanu kod dubrovačkog plemića Alojza Đilatija, nastanjenog u Novom Pazaru. U 17. veku, izgleda, nije se smanjila dubrovačka kolonija u ovom mestu. Istina Marin Bici (1610.) pominje u Novom Pazaru svega dve kuće Dubrovčana, ali već 1626. god. Ejes (Hayes) putopisac tvrdi da je u Novom Pazaru sva trgovina u rukama Dubrovčana. Dubrovačku koloniju u Novom Pazaru pominju papski poslanik Urban Čeri (1680.) i Mihailo Luiđi Mucio (1690.) U 17. veku imađahu ovde Dubrovčani svoju crkvu i kapelana, koga je izdržavala dubrovačka novopazarska kolonija, a opština dubrovačka davala mu je od nekog zaveštanja godišnje 40 dukata (Matija Gundulić, 1674.) Kad je u ratu 1689. god. nastradao Novi Pazar od trgovaca novopazarskih najviše su nastradali Dubrovčani. Ali se već početkom 18. veka opet javljaju Dubrovčani u Novom Pazaru. Pominje ih i M. Kaboga (1706.). 1729. dubrovačka kolonija ima i opet svoju kapelu i plaća kapelana. Ta se kolonija u Novom Pazaru javlja sve do polovine 18. veka. Negde u drugoj polovini istoga veka Dubrovčani napustiše Novi Pazar i kolonija im se rasturi, jer Engelov putopisac (1792.) pominje da su Dubrovčani nekada pohađali Novi Pazar i da su tu imali svoju koloniju. F. Jukić, koji zna da je nekada u Novom Pazaru bila dubrovačka kolonija, video je (1852.) u Novom Pazaru tek razvaline nekakvog franjevačkog manastira Sv. Ane.

Novi Pazar bio je u 16. veku živa, napredna i bogata trgovačka varoš, o čemu svedoče putopisci koji su kroza nj prolazili, pa se neki od njih nešto u njemu i zadržali (dan-dva). Putnici ranijih vekova kao da su u Novom Pazaru zastajali da se priberu za mučno putovanje preko Kopaonika, ili da odahnu kad se sruče s Kopaonika u Novi Pazar. B. Ramberti zove Novi Pazar veoma čuvenim i velikim trgom, koji je pun trgovine i mnogih hrišćanskih i turskih dućana, u kojima su dubrovački i turski trgovci. K. Zeno je nešto opširniji u opisu Novog Pazara: to mesto se prostire na lepom polju; trguje raznim stvarima, koje dolaze iz različitih zemalja, naseljeno je Turcima, hrišćanskim Srbima, mnogim Dubrovčanima i Mlečanima; ima mnogo mošeja i karavanseraja; jevtino se tu živi; varoš je opasana zidovima u opsegu četiri i po milje; pod bosanskim je sandžakom. Noaljev putopisac Kanej naziva ga velikim i trgovačkim mestom. Putopisac P. Kontarina (1580.) računa u Novom Pazaru: 6.000 gotovo sve samih turskih kuća (sa 100 hrišćanskih); po istom putopiscu Novi Pazar je imao tada 16 džamija i vrlo dugu čaršiju, gde je bilo dućana svake vrste.

Sve do pred kraj 17. veka Novi Pazar se vrlo dobro održao kao trgovačka i vrlo velika varoš. M. Bici naziva ga velikom i lepom varoši, i računa u njemu preko 3.000 kuća. Po Biciju tada je u Novom Pazaru pored Turaka bilo pravoslavnih Srba u velikom broju. Lefevr, putopisac francuskog poslanika barona Sansija (1611.), računa u Novom Pazaru samo 1.000 kuća, ali ga ipak zove varoši dosta velikom i dobro naseljenom. Po Lefevru, sve su novopazarske kune bile niske i ćeramidom pokrivene, a većinom su bile zidane od zemlje ili od kamena. Sofijski arhiepiskop Petar (1655.) stavlja Novi Pazar u red glavnih varoši u Srbiji. I Matija Gundulić računa Novi Pazar u Srbiju i naziva ga velikim mestom. Hadži-Kalfa beleži o Novom Pazaru samo da je u sandžaku Bosni i da u njemu ima izvrsnih vrućih banja. U opisivanju Novog Pazara 17. veka od Hadži-Kalfe mnogo je opširniji njegov savremenik E. Čelebija. Novi Pazar, po Čelebiji, bio je tada na tromeđi triju vilajeta; imao je 40-50 mahala, 23 džamije, 7 hrišćanskih bogomolja, 5 bogoslovskih i 11 osnovnih škola, 49 česama, mnogo hanova, 3 000 jednospratnih i dvospratnih kuća ćeramidom pokrivenih. Svaka kuća ima svoj vrt; u čaršiji ima 1100 dućana, u kojima se izrađuju razne stvari (ključevi, katanci, pijuci, puške, pištolji i drugo oružje) i prodaju lepe indijske, arapske i persijske tkanine. Kovački zanat bio je, kao što se vidi iz Čelebijina pričanja, razvijen i za novopazarske kovačnice materijal davali su svakako gluhavički rudnici gvožđa.

Novi Pazar nastradao je 1689. godine. Mihailo Luiđi Mucio u svom delu La Sacra Lega contro la potenza (Napoli, 1690.) veli o našem Pazaru toga vremena: „Mesto gde se zadržavaju karavani i gde se roba rastovaruje. Ova varoš bina je 1689. god. zauzeta, poharana i razrušena od Srba, na veliku štetu trgovaca, naročito Dubrovčana.“ Ta nesreća mora da je bila vrlo velika, kad Dubrovčanin M. M. Kaboga, koji je 1706. god. prošao kroz razvaljeni i još nepodignuti Novi Pazar, veli o njemu: „Ovo mesto bi nekada vrlo glasovita varoš u Levantu, a sada je ništa; gde beše (nekad) 12000 kuća, (sada) nema više od 300.“ I u takvom Novom Pazaru, koji se očevidno podizaše, Kaboga je našao svoje zemljake trgovce. Ali to stradanje Novog Pazara nije bilo ni prvo ni poslednje.

Važna je stvar za istoriju srpskih naselja da je u Novom Pazaru u 17. i 18. veku bilo pored Turaka i Srba pravoslavnih. Sinđel pećskog patrijarha Arsenija IV. Partenije Pavlović (docniji vladika) vrlo je lepo opisao begstvo i lomljavu patrijarhovu, u čijoj je pratnji i on bio u leto 1737. Oni su noću pobegli iz Peći i cele su noći išli do Rugove, odatle u Has i dalje ka Novom Pazaru. „I kad smo došli do Novog Pazara, i uredismo se da po dva uđemo u grad, te da se tu odmorimo od putnog umora i da se sa tamošnjim hrišćanima utešimo, kad iznenada dođe glas, da su naši vojnici katane sa kapetanom Stanišom otišli i ostavili grad prazan i pust, a Turci blizu došli...“ Prema beleškama grofa Šmetaua od 1737. god. Turci tada stajahu kod Mitrovice i na Pešteru (Peterscha) i Austrijanci bez borbe napustiše Novi Pazar. Naši zapisi beleže da je „Nemac“ 1737. uzeo Pazar, a 1739. da ga je razbio Turčin na Pazaru.

Ipak se je Novi Pazar u toku 18. veka, posle 1737. god., podigao i nije bio bez hrišćanskog stanovništva. 1744. god. pominje se „knez novopazarski Đuro Pećanin Ćurčija“. Taj je „knez“ bio, svakako, pred Srbima u Novom Pazaru, njihov predstavnik (kmet?). Mora biti da se Novi Pazar prilično podigao u drugoj polovini 18. veka, kad ga Engelov putopisac zove znatnom varoši. Baron Božur računa u Novom Pazaru toga vremena na 10-12.000 stanovnika i naziva ga trgom na kome se menjaju proizvodi Maćedonije, Bosne, Srbije, Albanije i Rumelije: u tvrđavi na brdu stoluje paša, koji upravlja Raškom, „predelom između Bosne, Albanije, Makedonije i Srbije“.

Novi Pazar nastradao je 1806. i 1809. god. Baron Gamera, putnik po Turskoj u početku 19. veka beleži o Novom Pazaru: Varoš, koju su pre dve godine spalili Srbijanci, ima na 9.000 stanovnika. Jedan zapis od 1804. god. veli o Karađorđu da je te godine oslobodio od Turaka sve od Dunava do (Novog) Pazara, ali Pazar nije „primio“, a drugi zapis da je osvojio Sjenicu, Pešter a Pazar popalio. Pa ipak, i posle te paljevine, H. Pukvilj već (1807.) računa u Novom Pazaru 12.000 stanovnika. Mnogo više je nastradao Novi Pazar u srpsko-turskom ratu 1809. god., kada je, po izveštaju R. Vučinića (1810.), sav popaljen. Kakav je Novi Pazar pre toga izgledao najbolji nam je svedok Francuz Amedej Šomet, koji je ostavio prekrasne beleške o Bosni (1807/8.). Šomet beleži o Novom Pazaru: po prostranstvu i broju stanovništva druga varoš bosanskog pašaluka; ima 15.000 stanovnika, od kojih su 5 000 Turci, 100 Jevreja, 600 Cigana, a ostalo su pravoslavni Srbi; pre ustanka Srba u Srbiji bio je znatna trgovačka varoš, gde su se skupljali iz Bosne, Srbije, Albanije, Rumelije, Nemačke o čuvenom njegovom mitrovdanskom vašaru, koji je trajao 30 dana. U jednom nepouzdanom opisu Srbije i Bosne od 1810. god. pominje se Novi Pazar (pomešan sa Novim Brdom) kao glavno mesto, sa vladikom pa čak i sa dubrovačkom kolonijom. Šarl Pertizje (1822.) stavlja Novi Pazar kao trgovačku varoš u Bosni najvažniju posle Sarajeva. V. Karadžić (1827.) naziva Pazar starim gradom s velikom varoši. Vimer (1833.) ističe njegov čuveni godišnji vašar: 1838. i 1839. god., neko vreme, radio je u Novom Pazaru engleski vice-konsul. Ami Bue (1836.) računa u Novom Pazaru na 6-8000 stanovnika, Srba pravoslavne i muslimanske vere, sa nešto Arnauta, Cincara, Cigana i Jevreja. Ulice su mu bile, kao i po ostalim turskim varošima, rđavo kaldrmisane. Samo je jedna ulica u sredini varoši bila snabdevena dućanima. Imao je tri džamije i porušenu tvrđavu. Doktoru Mileru (1844.) Novi Pazar je: „ponosita, bogata i živa trgovačka varoš.“ J. G. Jurišić (1852.) naziva ga „vratima od Bosne“, a drum od Vidina i od Niša ide mu preko Kuršumlije „do u Novi Pazar“. F. Jukić (1851., 1852.) računa u Novom Pazaru 12.000 a za tim 20.000 stanovnika (150 domova pravoslavnih, 5 jevrejskih, a ostalo muslimanskih); mesto mu je trgovačko sa dosta bogatih trgovaca. Od prilike u statistiku Novog Pazara daje i Giljferding (1857.): oko 12.000 stanovnika, 1500 muslimanskih i 100 pravoslavnih kuća. Ulice su mu bile dovoljno široke i prave, ali su mu kuće bile bedne, male i od ćerpiča. Pred okupaciju Bosne i Hercegovine, po J. Roškijeviću i Vj. Klajiću, Novi Pazar je bio dosta znatna trgovačka varoš. Vodio je primetnu trgovinu vunom, voskom i kožama sa Skadrom i Dubrovnikom. Posredovao je u saobraćaju i u trgovini kolonijalnom robom između Soluna i Sarajeva. Čak je stokom trgovao i sa Srbijom.

Okupacija Bosne i Hercegovine ubila je i Novi Pazar. Trgovina, od koje se hranio, prestala je, jer su mu presečene gotovo sve veze sa Sarajevom. Kad bi bile obnovljene stare trgovinske veze sa Bosnom, Novi Pazar, upućen više na Jadransko More, postao bi verovatno što i Trgovište 15. ili Pazar 16. i 17. veka.

PRILEP.

Prilep je danas poznat širom celoga našega naroda. Najveći naš narodni junak, Marko Kraljević proslavio je sobom i svoju prestonicu, Prilep. Uz ime Marka Kraljevića podrazumeva se odmah i grad Prilep. I najmanje naše dete zna za taj grad prestonicu „od Prilipa Marka“.

U Srednjem Veku Prilep se često spominje kao tvrđava i kao dosta znatna trgovačka varoš. Za vlade cara Samuila (976–1014.) Prilep kao da je bio jedno vreme vladičanska stolica, jer je kod današnjeg sela Varoši (stari Prilep) nađen nadgrobni spomenik vladike Andrije, koji je umro 996. god. 1014. god. pominje se da je car Vasilije II Maćedonac zauzeo i grad Prilep. Isti ga car spominje i u svojoj povelji od 1018. god. kao Prilapon, koji je pripadao tada bitoljskom vladici. Mnogo docnije, u 17. veku, javlja se i prilepska mitropolija: 1651. god. pominje se „mitropolit prilepski Josif.“

Izvesnu trgovinsku važnost Prilep je imao i u 13. veku, jer se već 1240. god. pominje da dubrovački trgovci pohode i „horu (oblast) prilepsku.“ 1252. god. javlja se gradić (tvrđava) Prilepa, u koji je u zimu 1257./8. god. Doputovao Đorđe Akropolita iz Drača kroz Maću i preko Debra i Kičeva. Taj se isti gradić, castrum Prilep, pominje i u ugovoru između kralja Milutina i titularnog carigradskog imperatora Karla Valoa, od 27. marta 1308. god. Taj kastron ili kastrum Prilep 13. i 14. veka bez sumnje je što i „kula prilepska“ u poveljama našega cara Dušana, ili današnje razvaline Markove Kule.

Car je Dušan oslobodio Prilep od Grka 135. g. i u svojim poveljama zove ga „velikoslavnim gradom Prilepom.“ Tada je Prilep bio, od prilike, što je danas u Južnoj Srbiji Bitolj. 1343. god. Dušan se bavio u „prilepskoj strani“ (kraju), a 1348. god. u samom Prilepu, gde je imao svoj carski dvor. Jednom je prilikom Prilep pohodio i ondašnji srpski prestolonaslednik, mladi kralj Uroš, kad je išao „da se pokloni prečistoj Bogorodici (manastiru Treskavcu) blizu Prilepa. Tom je prilikom Dušan, očevidno razdragan (što se oseća pri čitanju njegove povelje), manastiru Treskavcu dao bogate priloge, pored ostaloga i godišnji dohodak od sto dukata, treći deo „od trga prilepskoga“ (trećinu prihoda od prilepske carine i drugih varoških dažbina), i sav vašarski prihod od mitrovdanskog panađura (ovaj poslednji prihod Treskavac je imao i ranije). Prema ovim carskim prilozima manastiru Treskavcu vidi se da je Prilep u 14. veku bio znatna trgovačka varoš sa gradskim uredbama, carinarnicom i velikim vašarem. Jedno mesto u Prilepu zvaše se i onda „Panagirište,“ gde se vašar držao. Docnije, za turskog vremena, vašar se držao u avgustu. U 14. veku jedno mesto do samog prilepskog panađurišta zvaše se „Dol Jevrejski“. Da li tada u Prilepu bejaše pored Srba i Grka – i Jevreja, tih vajkadašnjih stanovnika živih evropskih varoši? Koliko je tada Prilep odista bio znatna varoš u srpskim zemljama vidi se i po tome što ga je za svoju prestonicu izabrao kralj Vukašin, (1366–1371.) koji se nazivao i potpisivao „blagoverni kralj Srbljem i Grkom.“ Za ovog našeg kralja, koji je na Marici poginuo sa svojom vojskom u odbrani srpskih i balkanskih zemalja od Turaka, pominje se uz kralja kao neki zapovednik prilepske tvrđave „Miloš ćefalija prilepski“ (1366.) Prilep je bio kraljevska prestonica i kralja Marka (Kraljevića Marka) sina Vukašinova (1371–1394.) sve do smrti Markove, kada ga potpuno zauzeše Turci.

Za turskog vremena postao je današnji Prilep, a stari, srednjevekovni, Dušanov, Vukašinov i Markov Prilep bio je blizu današnjega, gde je sada selo Varoš pod Markovim Kulama. To se selo ranije zvalo Palanka Kraljevića Marka. Oko tog sela, koje danas ima na dvesta kuća, vide se mnoge razvaline. Narod zna da je tu nekada bila velika varoš, koja je imala samo crkava sedamdeset i sedam! Narod čak zna da je tu nekada bio Markov Prilep, pa se u narodnim pesmama Marko Kraljević, pored opšte poznatog „od Prilipa Marka,“ zove i „Marko od Varoša.“ Verovatno je to preseljavanje izvršeno u 15. ili 16. veku, jer Evlija Čelebija razlikuje Prilep svoga vremena (današnji) od srednjevekovnog.

Spomeni Prilepa su češći tek od 17. veka. 1600. god. pominje se mitropolit „Pelagoniji (Bitolju) i Prilepu, kir Stefan.“ 1635. god. navodi se u Prilepu nekakav Ali-aga. Turski geograf Hadži-Kalfa zove Prilep: Pirlipa, Perlip i zna da se nalazi na krševitom, golom bregu. A savremenik Hadži-Kalfin, Evlija Čelebija, pruža nam čitav mali opis Prilepa 17. veka. Taj mali a interesantan opis pokazuje da je Čelebija bio ne samo u Prilepu nego i u njegovoj tvrđavi, današnjim Markovim Kulama, koje su onda još imale tursku posadu. Tvrđava je prilepska, veli Evlija, daleko od varoši; na golom je i kamenitom uzvišenju, šestougaona oblika, jaka, visoka i teško pristupačna, ima dizdara, tri kuće i hambare pune prosa. Varoš je bogata, ima deset mahala, hiljadu kamenih kuća, opkoljenih prostranim baštama, ima džamija, medresa, tekija, škola, dvesta dućana, jedan han, jedan hamam. Stanovništvo izrađuje igračke i noževe. Varoš je pod zdravim podnebljem, te se na ulici sreće zdrav i lep svet. Po okolnim vinogradima i brdima ima zgodnih lovačkih mesta, te se stanovnici bave i lovom. Varoš je naseljena muslimanima i hrišćanima. Svi su hrišćani Srbi i Bugari.

Evlija Čelebija u svojim putopisima ne razlikuje mnogo pojedine narodnosti, a naročito se zbunjuje kad ima da vodi razliku između Srba i Bugara. Otuda on u jednom srpskom gradu Prilepu nalazi pored Turaka čak i – Bugare, kao što pominje Bugare i u onim gradovima gde ih nikada nije bilo niti se za njih čulo (na pr. u zapadnim srpskim krajevima, oko Smedereva, u Srebrnici (Bosna), Novom Pazaru i tako dalje).

I po onakvu Čelebijinu opisu Prilepa možemo misliti da varoš nije bila ni mala ni siromašna. Imala je priličnu čaršiju od 200 dućana. U toj mirnoj i tihoj varoši, čije su kuće bile potonule u zelenilo prostranih vrtova, stanovništvo je imalo i to zadovoljstvo da se bavi lovom po okolini. Izgleda da je u 17. veku u prilepskom kraju bilo dosta šahindžija i dogandžija (staro-srpskih sokolara), koji su sultanu davali godišnje ugovoreni broj mladih sokolova, obučenih za lov. 1635. god. u Prilepu stanuje „Ali-aga, dogandži baša“, a svaki dogandži-baša nadgledao je sokolare u svojoj oblasti.

Kakav je Prilep izgledao u 18. veku ne možemo znati, jer za sada nemamo nikakvih spomena ili putopisnih beležaka. Ali, kako se Prilep odmah u početku 19. veka javlja kao prilična trgovačka varoš, to se može misliti da on nije bio beznačajna varoš ni u 18. veku. Anri Pukvilj, brat poznatog francuskog konsula i putopisca Pukvilja, prošao je kroz Prilep 1807. god. i o njemu zabeležio ovo. Prilep, (Prйlйpй) ima 1000-1110 muslimanskih i hrišćanskih kuća. Vodi znatnu trgovinu žitom, vunom i stokom (ovcama). Prilepski vašar je jedan od najznatnijih u „Rumeliji“. Drži se godišnje jedanput, počinje 30. aprila i traje 25 dana. Na vašar dolaze mnogi trgovci iz daleka, a donosi se razna roba sa strane: prodaje se stoka, vuna, kože, fočansko oružje, ruske postave, indijske tkanine, jemenska kafa, misirski pirinač, pa čak i lavovske i panterske kože iz Afrike i roblje iz Darfura. Prilep je, dakle, već početkom 19. veka, izašao na veliki glas sa svojim vašarem. Do 1850. god. prvi, najveći vašar u Maćedoniji bio je u Nevrokopu. Prilepski vašar konkurisao je i samom nevrokopskom, a 1857. on ga je i nadmašio. Tada se je vašar prilepski počeo držati u avgustu (1-15). Anri Pukvilj zna i za stari Prilep, koji on zove „porušena varoš zvana Palanka Kraljevića Marka“. Već sredinom 19. veka bejaše tu, na razvalinama starog Prilepa, selo Varoš od 70 kuća. „Varošani“ se tada bavljahu proizvodnjom duvana, koji bejaše na glasu i koji se preko Prilepa izvožaše. Uopšte, prilepski je kraj bio na glasu kao duvanski kraj. Narodna pesma Prilepčanke zove „tutunjarkama“.

Ami Bue naziva Prilep „otvorenom varoši“ (bez tvrđave i opkopa), i računa u njemu na 6-7.000 stanovnika. Vašar je na glasu, počinje u aprilu i traje 25 dana. Franja Jukić prošao je kroz Prilep 1852. god. i računa u njemu na 6000 duša. Grk Vasilije Nakolajidi u svom putopisu veli o Prilepu da u varoši ima na 2.000 domova, a ulice su prljave, nezdrave i tesne. Engleskinje Makenzijeva i Irbijeva (1868.) računaju u Prilepu samo 6-7.000 stanovnika, ali ga nazivaju jednom od najnaprednijih varoši u Maćedoniji, na čiji veliki vašar dolazi mnoštvo sveta.

Najbolji opis Prilepa iz toga vremena velikog rada i napretka pruža nam tadašnji prilepski učitelj Nikola Gančev Eničerev u svojim autobiografskim uspomenama. Eničerev ovako opisuje Prilep svoga vremena (1866). Kuće su većinom jednospratne, sazidane od kamena i nepečene ciglje a omazane blatom. Retke su kuće dvospratne, okrečene ili obojene. Ulice su tesne, krive, kaljave i prašljive. Na trgu je sahatna kula. Ima 19 mahala. Trgovina je jako razvijena, jer Prilep posreduje u trgovinskim odnosima između Bosne, Hercegovine, Albanije, Tesalije, Bugarske. Svake godine u maju i junu prilepski trgovci idu trgovačkim poslovima u Beč, Lajpcig, Minhen, Lion, Carigrad za robu, i od prodaje te robe oni imaju lepe koristi. Od zanata su napredni osobito kazandžijski, kujundžijski, terzijski i tabački Na daleko čuveni prilepski vašar počinje 15. avgusta i traje 20-25 dana. Vašar se drži u dvema prostranim drvenim zgradama, koje su iznutra izdeljene na dućane. Na vašar se donese i rasproda 7-9.000 tovara razne robe, u vrednosti na 20-30 miliona groša. Sa raznih strana se tada iskupi silan svet, na 10.000 ljudi raznih narodnosti, jezika i odela. Dođu pored Srba (čak iz Bosne) još i stranci: Bugari, Grci, Vlasi, Arnauti, Turci, Persijanci, Jermeni, Jevreji i dr. Od kiridžiluka i prenosa trgovačke robe živela su okolna pri epska sela. U malim karavanima od 40-50 konja prilepski su seljani raznosili u Niš, Beograd, Plevnu, Sofiju, Plovdiv, Serez i druga mesta solunske maslinke, elbasanski zejtin, ohridsku ribu, sereski susam i pamuk, skopsku leblebiju. a u povratku donošahu iz Plovdiva i Tatar-Pazardžika pirinač, iz Samokova sirovo gvožđe, iz Krive Palanke konjske potkovice, iz Sofije i Plevne železne izrađevine. U Plovdivu se prilepski karavani javljahu svake treće godine. Ekičerev je živeo u Prilepu do posle srpsko-turskih ratova 1876–78. god. On je gledao i opadanje ovog srpskog grada, u kome je on, kao stranac i tuđinski (bugarski) kulturni radnik, proveo dosta godina. Kao starac vratio se natrag otkuda je i došao, u Bugarsku, pa je napisao ove dosta zanimljive uspomene i beleške. Eničerev je zapazio da je Prilep naglo počeo opadati naročito posle „okupacije“. Trgovina se smanjivaše, vašari ne bejahu više onako veliki, živi, zanimljivi i šareni, pa najzad i prestadoše. Mnogi se građani raseliše i odoše u Bitolj, Solun, Srbiju, Vlašku, Bugarsku.

Austrijska okupacija Bosne i Hercegovine mnoge je srpske trgovačke gradove unazadila i upropastila, počev od Dubrovnika pa do Prilepa. Nove političke i carinske granice, stvorene na Berlinskom Kongresu, Prilepu su potsekle krila. Posle dugog robovanja pod Turcima (518 godina), Prilep je opet, 1912., postao slobodan. U našoj novoj domovini on će sigurno ponovo postati velika trgovačka varoš dostojna svoje prošlosti. Slava Bakarnog Gumna već mu je oživela spomen na Markova vremena.

OHRID.

Naš lepi Ohrid na Ohridskom Jezeru javlja se dosta rano, još u polovini petog veka posle Hrista, i to pod imenom Lihnis ili Lihnid. Taj Lihnis pominje se kao bogata varoš na dubokom jezeru i sa tvrđavom (479.). U njemu se i tada nalažaše vladičanska stolica. Pominju se dva lihnidska episkopa: Antonije (449. do 459.) i Lavrentije (497.) Današnje ime, Ohrid, javlja se docnije. Po grčkom nazivu Lihnis i samo se jezero zvalo Lihnidsko ili prevedeno na naš jezik Belo Jezero. Prema žitiju Sv. Nauma od devolskog episkopa Marka, učenika Sv. Klimentija, Sv. Naum podigao je crkvu Sv. Arhanđela na Belom (Ohridskom) Jezeru: „satvori si monastir na ishod Belago Ezera“.

Kraj oko Ohridskog i Prespanskog Jezera, dalje oko Prilepa, Bitolja i Velesa zvao se Brsjačka, po tome što je bio naseljen srpskim plemenom Brsjacima. U tom srpskom plemenu podigao je ustanak protiv Grka brsjački knez Nikola sa svojim sinovima, koji su stvorili svoju državu sa prestonicom u Ohridu. Osobiti je pak značaj Ohrid dobio za vlade cara Samuila (976. do 1014.), najmlađeg sina kneza Nikole. Car Samuilo učinio je Ohrid i stolicom Ohridske Patrijaršije, a jedan vizantijski istoričar toga vremena smatra Ohrid kao najznatniji grad u državi cara Samuila. U okolini Ohrida našli su utočišta ranije neki od učenika Svetog Ćirila i Metoda, koji proganjani iz Moravske dođoše tu da među našim pretcima nastave delo svojih velikana učitelja: propovedanje hrišćanstva, pismenosti i hrišćanske kulture i morala na slovenskom jeziku. Tu u manastirima, koji i danas nose njihova imena, leže njihova tela. Pravo je bilo, da u taj kraj dođe i glavno sedište vrhovnog verskog poglavara. Ohridska Patrijaršija trajala je do 1018. god., kada je svedena na stepen arhiepiskopije i kao takva trajala je sve do 1767. godine, kada su je Turci ukinuli i prisajedinili Vaseljenskoj Patrijaršiji u Carigradu. Ohridski arhiepiskop imao je pod sobom 1018. god. – 17, a 1020. – 29 episkopija, među kojima čak i rašku i sremsku. U 16. veku pominju se ove granice ohridske arhiepiskopije: od Soluna do Dunava, od Ohrida do Avlone i Korinta. U crkvenoj administraciji ona se zove: „Sveta i velika crkva prvojustinijanska“. 1617. god. ohridski arhiepiskop zove se i potpisuje: „Prve Justinijane, sviju Bugara, Srba, Makedonije, Albanije, Bosne, Ugrovlahije i drugih dakijskih zemalja patrijarh i obladatelj.“ U 18. veku ohridski arhiepiskop zove se i sveto-prespanski.

I posle cara Samuila Ohrid je bio znatan i bogat grad. Da je Ohrid u 12 veku bio važan trgovački grad, dokazuje nam arapski geograf Edrizi (1153.), koji Ohrid spominje kao grad znatan sa svojim građevinama i trgovinom, a nalazi se na brdu pored jezera, koje se južno od njega prostire u opsegu tri dana. Dimitrije Homatijan (13. vek) pominje u Ohridu pojedine Jermene, kao i jedno jermensko selo kod Bitolja. I u Srednjem Veku Jermeni su se na Balkanskom Poluostrvu naseljavali po većim trgovačkim mestima.

Za vlade Cara Dušana pominje se kao „gospodar gradu Ohridu veliki sevastokrator Branko“ (Mladenović), rodonačelnik srpske vladalačke porodice Brankovića. Car Dušan Branka Mladenovića zove bratom svojim. Po smrti cara Dušana pominje se 1378., 1379. kao gospodar Ohrida župan Andrija Gropa ili Ropa, pašenog Balše II. Balšića, rođak kralja Marka. Gropa je u svom gradu kovao i svoj novac, i podigao crkvicu Sv. Klimenta. Prema poveljama cara Dušana vidi se da je i u tom vremenu bio razvijen ribolov na Ohridskom i Prestanskom Jezeru i da je i u tom vremenu Ohrid bio znatan ribarski trg. Car je manastiru Treskavcu i crkvi Sv. Bogorodice Perivlepte prilagao ribare u Prespi i po selima oko Ohridskog Jezera, riblja lovišta, svoje kuće („dvorove“) u Ohridu i dr. Po množini priloženih ribara i lovišta vidi se kako je onda ribolov bio razvijen.

I Ohrid je, verovatno, posle smrti Marka Kraljevića (1394.) pao pod Turke. 1452. god neki Nikola Božić iz „grada Ohrida“ podiže crkvu u selu Lešanima kod Ohrida, a tada bejaše ohridski arhiepiskop Nikodim. 1466. god. u Ohrid uđe Skenderbeg, ali ga sultan Muhamed II. istera, pa zatim preko Elbasana dopre do Drača. U povratku sa ovog pohoda na Albaniju sultan Muhamed prođe kroz Ohrid. Po savremenom zapisu Kratovca Dimitrija Đaka, sultan je tom prilikom sa sobom poveo i u Carigrad preselio vrlo mnogo ohridskih „boljara“ (uglednih građana), koji su, verovatno, bili papi u nemilost zbog albanskih događaja. Belešku Dimitrija Đaka potvrđuje i ovaj zapis: „Va leto 6975. (1466.)... preseli car Mehmed Ohriždane“. Kratovac Dimitrije veoma je dragocen svedok koji nam kazuje kakav je narod bio u Ohridu i u ostalom kraju naše otadžbine i kako se osećao u 15. veku. Dimitrije dosta opširno priča kako je u tom vremenu bio ohridski arhiepiskop Dorotej i kako ga je uzeo da mu sa grčkog prevede na srpski jezik veliki crkveni ustav za potrebu njegovim eparhijama,

Ohrid je i u 16. veku bio na glasu kao ribarski trg. Jovan Musaki u svojoj hronici pominje (1510.) da se u Ohridskom Jezeru hvata dosta šarana, pastrmaka i druge izvrsne ribe. Mlečanin Đovani Đustinijani u svom putopisu (1553.) beleži da je Ohridsko Jezero neobično izobilno pastrmkama i šaranima i da je ohridska riba čuvena u celoj Turskoj, a naročito u Carigradu. Izveštaj Đustinijanov potvrđuje i jedan mletački izveštaj od 1570. g. i putopisac mletačkog poslanika L. Bernarda (1591.). Ovaj putopisac beleži još o Ohridu (Ocri): ima tvrđavicu, „slabo je, kako vele, naseljen, premda je glavno mesto sandžakata“. U 16. veku (1566.) ohridskog arhiepiskopa (Pajsija) priznaje (Timotej) „pravoslavni vladika cele Italije“, sa eparhijama: Pulja, Abruco, Kalabrija, Vasilika, Sicilija, Malta, Dalmacija. 1598. god. Turci posekoše u Velesu ohridskog arhiepiskopa Valama.

U 17. veku Ohrid je bio poznat i u Rusiji kao stolica pravoslavnog arhiepiskopa i kao srpska varoš. 1625. god. u Rusiji se bavio radi milostinje grevenski mitropolit Sergije, koji je izjavio da ga je za mitropolita posvetio arhiepnskop srpske zemlje Nektarije Ohridski. 1634. god. u Rusiju dođe za milostinju i sam ohridski arhiepiskop sa svojom pratnjom, i kad su ih zapitali odakle su, oni odgovoriše da su pravoslavni hrišćani iz „srpske zemlje iz grada Ahridona“ (Ohrida). Ohrid pominje i sofijski arhiepiskop Petar u svojoj raspravi od 1655. god. Hadži-Kalfa zna da se Ohrid nalazi na istočnoj strani Jezera i da „u brdima (ohridskog kraja) ima srebrnih i sumpornih ruda“. Danas ima tragova da su se nekada eksploatisale sumporovite rude kod sela Donjeg Kosela, na putu iz Ohrida u Resan. U drugoj polovini 17. veka kao da je u Ohridu bilo malo hrišćana, jer se u Kodeksu Ohridske Arhiepiskopije 1664. god. navode u Ohridu svega 142 hrišćanske kuće. U 17. veku katolici imaju u Ohridu svoga arhibiskupa i ohridsku arhibiskupiju računaju u Srbiju.

Pri kraju 18. veka Ohrid se pominje kao jedno od glavnih mesta u ejaletu bitoljskom. U jednoj priručnoj nemačkoj knjizi o Turskoj od 1789. god. naziva se Ohrid dosta velikom, dobro naseljenom i utvrđenom varoši. Lepe podatke o značaju Ohrida pri kraju 18. veka pruža nam i francuski konsul u Solunu baron Feliks de Božur. Ohrid se po Božuru nalazi na kupastom zaravnjenom brdu, koje zailazi u jezero i na čijem se vrhu nalazi tvrđava sa kulama. Ova tvrđava ima u obimu 400-500 hvata, i Ohrid se smatra kao vrlo jako mesto, jer je težak prilaz njegovoj tvrđavi, kojom ne dominira nijedno okolno brdo. U Ohridu stoluje od bitoljskog paše zavisan „paša od dva tuga“. Ohrid stoji u vezi sa Dračem preko Elbasana, a tim putem saobraća Maćedonija sa Albanijom. Ima 4.-5.000 stanovnika, i gotovo svi se ljudi zanimaju prenašanjem espapa koji se unose u Maćedoniju ili se iz nje iznose. Da je Ohrid u 18. veku bio bogata varoš donekle dokazuje i ova zanimljiva odluka Ohriđana, zapisana u mitropolijskom Kodeksu sredinom 18. veka. Ohriđani se, na ime, zariču i potpisuju da neće davati svojim ženama da nose i dalje: ćitajke, bunde od samura, tepeluke okićene žuticama, drago kamenje, zlatne vezove; da se o svadbama neće terati luksuz, a ko bi protiv ove odluke pogrešio, imao je biti kažnjen.

Ohrid se podigao naročito u sredini 19. veka. A. Pukvilj (1807.) nabraja u njemu na 1300 domova (600 turskih), 6 džamija, 3 crkve, veliki broj amama. Na Ohridskom i Prespanskom Jezeru i tada su hvatane velike količine ribe za izvoz. Na južnoj obali Ohridskog Jezera i na obalama Drima pri njegovu izlasku iz jezera bile su podignute kule za vojnike koji naplaćuju taksu za ribolov. Ami Bue računa u Ohridu na 6000 stanovnika, J. Miler (1838.) i Fr. Jukić (1861.) 8000. Bue pruža i dosta opširan opis Ohrida. Stanovništvo je u gradu ponajviše hrišćansko, Arnauta i Turaka ima malo. Na ulicama se primećuje velika mešavina raznog odela. Naročitog trga nema, nego jedna ili dve ulice sa 250 dućana. Ohrid je veliki ribarski trg, jer se tu prodaje suva i usoljena riba za one krajeve Maćedonije i Albanije, gde je morska riba skuplja. Ohrid ima sahatnu kulu. Istočno varoško predgrađe ima duge ulice. Sve ulice nisu kaldrmisane. Iznad varoši je stari gradić, koji ima izgled razvaline debelih zidova sa mazgalama i kulama.

Trgovinski i industrijski život Ohrida u sredini 19. veka lepo je predstavio austrijski konsul J. Han. On ističe da su tada, naročito posle Krimske Vojne, u Ohridu cvetali kožarski (tabački) i ćurčijski zanati. 186Z. god. u Ohridu je bilo 150 kuća koje su kožama trgovale i prerađivale ih. U kožarstvu se tada Ohrid nadmetao sa Kosturom i Janjinom, a preko ova tri grada Lajpcig je snabdevao skupocenim kožama celo Balkansko Poluostrvo. Ohriđani su po te kože išli sami u Lajpcig. Donosili su ih sirove, sve po sto komada u svežnjevima, pa su ih na domu izrađivali, i poslje prodavali u Carigradu i Uzundževu (glavnom vašarskom mestu Balkanskog Poluostrva, kod Jedrena). Sem toga Ohriđani su slali u Lajpcig neizrađene kože od kuna iz Maćedonije i Albanije. Iz Lajpciga Ohriđani su izvozili još i razne tkanine i drugu vunenu i pamučnu robu. Sem Lajpciga Ohrid je tada stajao u trgovinskim vezama sa Bečom i Trstom. Iz Trsta se snabdevao kolonijalnom robom. Svi su ti trgovinski odnosi vršeni preko Drača. Trgovina pak sa Bitoljem, Solunom i Carigradom tada je bila neznatna.

Najprostranije opise Ohrida pred kraj 19. veka dali su, gotovo istovremeno, (1892.) g. Branislav Đ. Nušić i (1891.) Vasil Knčev, koji se krije pod znakom _*^*_*. Knčev u svojim beleškama pruža dosta dobar geografski materijal za poznavanje južnih srpskih zemalja, kojima je putovao. Po Knčevu Ohrid je pri kraju 19. veka imao 2409 kuća sa 11900 stanovnika (5408 muslimana a ostalo hrišćani). Ohrid mu je s polja lep, ali kad se uđe unutra, naiđe se po tesnim i krivim ulicama na „klasičnu nečistotu“, koju samo kiša spere i odnese u jezero. Staro slavno kožarstvo cvetalo je sve do srpsko-turskih ratova 1876–78. Iz cele Maćedonije, Stare Srbije, Albanije, Bosne i Hercegovine u Ohrid su donošene sirove kože od divljači, prerađivane u 20-30 tabakana sa 1500 radnika, pa se posle raznosile po celom Balkanskom Poluostrvu, i dalje čak u Austriju, Malu Aziju i Egipat Od te negdašnje industrije 1891. behu preostale samo dve kuće sa sto radnika. Trgovina je neznatna i opala poglavito zbog nesigurnosti od Arnauta: trgovac ni do Bitolja nije smeo otići bez oružja i bez pratilaca. Inače Ohrid živi od jezera. U Ohridu je tada bilo 80 kuća koje su se isključivo ribarstvom bavile. Riba se raznosila po Maćedoniji, Srbiji i Bugarskoj.

I Nušić nam pruža lepih beležaka o Ohridu. Od negdašnjih 200-300 grčkih kuća, koje su sredinom 19. veka imale u svojim rukama ohridsku trgovinu, 1892. bejaše preostalo još samo 15; ostale se bejahu odselile u Trst. Odesu i Bukurešt. Bilo je još starijih ljudi koji su pričali o negdašnjim trgovinskim vezama Ohrida sa Lajpcigom, Bečom i Trstom i o svojim putovanjima u ove gradove, a tada (1892.) Ohrid je radio nešto sa Bitoljem (kuda je izvozio voće) i jedva se pružao do Soluna. Od negdašnjih 35 tabakana preostalo je još samo pet. Na dosta živ pazar, koji se držao ponedeonikom, donošene su debarske i tetovske jabuke, struško i resansko zemljano posuđe, iz okolnih sela drva na čunovima, žito iz struške i ohridske ravnice, sveža i slana riba i dr.

Klasičan opis Ohrida i Ohridskog Jezera dao je g. J. Cvijić, koji je, kako niko do sada, sočnim i briljantnim stilom predstavio i život i dah Ohridskog Jezera.

U narodnim pesmama Ohrid se zove i Orid, Ofrid. Narodne ga pesme jedino spominju zbog toliko čuvene „ribe od Orida“: „Svega imaš u bijelu dvoru, još da imaš ribe od Orida!“ Narodne pesme još slave: „oricku ribu letnicu“, „oridsko belviče“, „prespansku tanku jegulju“, a u jednoj narodnoj pesmi veli se: „Ohridskite site momi samo ribu lovet.“ Sve se to odnosi na pastrmku, najbolju ribu Ohridskog Jezera, koja je inače poznata pod raznim imenima: letnica, čista riba, strv, belvica, belviče, kresnica!

Ranijih vekova takozvani Egnatijski Put (Via Egnatia) imao je veliki vojni i trgovinski značaj. On je vezivao Jadransko More preko Drača, Elbasana, Ohrida, Bitolja i Soluna sa Carigradom. Tim su putem južne srpske zemlje saobraćale sa Jadranskim Morem. Srpska vojska 1912. i 1913. god. izbijanjem na Jadransko More išla je i ovim putem kojim su se nekada kretale rimske, grčke, srpske i turske vojske.

PRIŠTINA

Priština se javlja kao znatna rudarska i trgovačka varoš sa dubrovačkom kolonijom i kao vladalačka prestonica u 14. i 15. veku, kada je dostigla vrhunac svoga napretka. O njoj, istina, već i ranije ima pomena, ali njen razvoj ide sa razvitkom rudarskih majdana oko nje. 1325. god. u Prištini se bavio kralj Stevan Dečanski, odakle pisao Dubrovčanima da mu pošlju mitrovdan-ski dohodak. U Prištini se rado bavio i car Dušan, koji je imao ovde i svoj dvorac. Tu je on držao savet 1342. god. sa carem Jovanom Kantakuzenom, kome je Priština načinila utisak jednog neutvrđenog sela, ali sa kraljevskim dvorcem. 1351. g. car Dušan u Prištini potvrdi gradu Kotoru izvesne starije baštinske darove srpskih vladalaca. Po smrti cara Dušana Vuku Brankoviću (†1398.) pripadoše Prizren, Priština, Vučitrn i rudarsko mesto Trepča. Priština bejaše prestonica Vuku i njegovim naslednicima. „U gradu u Prištine“ stoluje Vuk Branković i 1387. god. potvrđuje Dubrovčanima povlastice. Priština je ostala Vukova prestonica i posle Kosova. U Prištini se bavila gospođa Mara Brankovićka (Vukovica) sa sinovima Grgurom i Đurđem, a neko vreme, dok su vladali Vukovim zemljama, i gospođa Jevgenija „carica Milica“ sa sinovima knezom Stevanom i Vukom. U 15. veku Priština je jedno od glavnih trgovačkih mesta u Srbiji. Dubrovčani zakupljuju njenu carinu; srebro iz kopaoničkih rudnika, kupljeno u Novom Brdu ili u Trepči, u njoj prečišćavaju; tu imaju svoju naseobinu i dućane i kreditiraju prištinske i novobrdske trgovce, kao i dubrovačka poslanstva koja bi ovim krajem prošla. Đurađ Branković 1411. god. dade nekim Dubrovčanima pod zakup „carinu prištevsku sa vsemi međami koje su pod prištevsku carinu,“ a 7. maja 1415. izdade potvrdno pismo da mu je zakupnina potpuno isplaćena. Početkom 1415. god. Dubrovačka Opština otpravlja dva svoja poslanika, Paskala Rastića i Martola Zamanju, da u ime Opštine čestitaju svadbu Đurđu Vukoviću (Brankoviću) i podnesu mu darove. Svoju radost i čestitanje tom prilikom poslanici su imali iskazati i Đurđevu ujaku, despotu Stevanu i majci Đurđevoj, gospođi Mari. Ako Đurđa i Maru ne budu našli na Despotovu dvoru, imali su ih potražiti u Prištini ili u Vučitrnu. 1418. god. Dubrovčani braća Milinovići bejahu u Prištini ustanovili nekakvu mašinu za prečišćavanje srebra dobijenog iz Novog Brda, i Đurađ Vuković bejaše naredio da se srebro iz njegovih rudnika može prečišćavati samo pri njegovoj carinarnici u Prištini. 1426. god. u Prištini se javlja i dubrovački konsulat. Od kakvih je trgovaca bila sastavljena dubrovačka kolonija u Prištini, i kako su ti Dubrovčani poznavali opšte i trgovinske prilike u Srbiji i okolnim zemljama, najbolje se vidi iz ove odluke Dubrovačke Opštine od 1430. god. Te godine Dubrovčani otpravljaju na Portu jedno poslanstvo radi sklapanja trgovačkog ugovora. Po dobivenim uputstvima to dubrovačko poslanstvo imalo je uz put da svrati u Prištinu i da od dubrovačkih trgovaca, nastanjenih u Prištini, uzme jednog, koji dobro poznaje carine koje se plaćaju u Lješu i u državi Jovana Kastriotića. Taj Dubrovčanin iz Prištine biće poslanstvu u svemu na ruku u pregovorima carinskim, a pratiće ga na putu do Skoplja, gde će poslanstvo pregovarati o carini sa zapovednikom Skoplja Isak-begom. 1441. god. Dubrovčani šalju sultanu Muratu II. ambasadora Nikolu Gučetića, kome odobravaju da može, u slučaju potrebe, uzeti na račun Opštine novaca koliko mu treba od Dubrovčana nastanjenih u Jedrenu, Novom Brdu i Prištini.

Već 1430. god. „pod Prištinom“ (sotto Pristina) javlja se Isak-beg, od koga strahovahu u Bosni i Humu; ali su Turci zauzeli Prištinu tek pri prvom padu Srbije, 1439. godine. Dubrovačka kolonija ostala je u Prištini i pod Turcima. 1440. g. pominje se gospodar Prištine Ese-beg (Esebech, Turcho). Novom gospodaru Dubrovčani, nastanjeni u Prištini, umeli su se dodvoriti, te im je on poštedeo imanja, na čemu mu je zahvalila i Dubrovačka Opština. Čak su ovi prištevski Dubrovčani nagovorili Ese-bega da pošlje u Dubrovnik svoga poslanika radi trgovinskih pregovora. 1442. god. javljaju se u Prištini jedan Đenovljanin i jedan Jevrejin kao zakupnici glamskog srebra u Srbiji. Daut-beg 1443. god. bejaše vojvoda Sitnice, s kojim su Dubrovčani imali odnosa i obdarivali ga, a 1448. god. u Prištini bejaše gospodar Skender-beg (Schander Turcho). Prema našim zapisima te godine Janko Hunjadi bio je krvavi „boj pod Prištinom.“

U 16. veku Prištinu prvi pominje (1502.) Feliks Petančić, kome je ona „mesto nekada veoma omiljeno mizijskim (srpskim) gospodarima i najbogatije selo u Labu“. Benediktu Kuripešiću (1530.) Priština je varoš. Aleksandar Komulović naziva Prištinu mestom dosta prostranim. Lazar Soranco naziva Kosovo ravnicom vrlo plodnom i žitom obilnom, a na Kosovu i u 16. veku Priština je bila najveća varoš.

U 17. veku Priština se javlja kao mnogo poznatija i znatnija varoš. Sofijski arhibiskup Petar u svojoj istorijskoj raspravi i papski vizitator Stevan Gaspari u svojoj relaciji (1671.) ubrajaju Prištinu u red glavnih varoši u Srbiji. 1b55. god u Prištini se javlja katolički misionar. U jednom zapisu, verovatno iz 17. veka, Priština se pominje među „konacima carigradskim“, treći od Novog Pazara. Doktoru Edvardu Braunu, Priština je „velika varoš u predelu Kosova Polja“. Dubrovačka kolonija još se držaše i imaše dvadeset kuća. Kopaonički rudnici još su radili, i u Prištini stanovaše nadzornik majdana. Evlija Čelebija pruža nam ovakav opis Prištine: Priština ima 2.060 zidanih kamenih kuća na jedan ili dva sprata, sve su kuće pokrivene ćeramidom a opkoljene vrtovima; ima 11 trgovačkih hanova, 300 dućana; najlepša je džamija u čaršiji; hvali se prištevsko grožđe i kruške. Hadži-Kalfi Priština (Piristina) je „osrednja varoš, opkoljena brežuljcima“ na dva dana hoda severozapadno; „pošto je i Kosovo u ovom kraju, ovde stanuje nadzornik ruda“. Da je u tom vremenu Priština bila znatna trgovačka varoš potvrđuje i Petar Bogdanić (1685.): Priština nema tvrđave, niti je opasana zidovima, nego je otvoreno mesto; ima oko 3.000 kuća i dosta je znatno trgovačko mesto; u vezi je sa Skopljem, udaljenim dan hoda. U tursko-austrijskom ratu pri kraju 17. veka pominje se (1689.) i Priština (Pirischitina, Bristina) gde su Austrijanci bili ostavili malu posadu. Prema austrijskim izveštajima tada je u prištevskom (kosovskom) kraju bilo na 360 velikih i malih sela, od kojih je jedan deo od Turaka i Tatara popaljen, a stanovništvo isečeno, što se donekle potvrđuje i jednim našim zapisom. U tom ljutom vremenu verovatno je i Priština mnogo nastradala.

Malo je spomena o Prištini 18. veka. Neki nepoznati Dubrovčanin u svom putopisu (1792.) samo je pominje kao obično mesto. Feliks de Božur pominje je kao glavno mesto pašaluka, sa 7-8.000 stanovnika; varoš je opkoljena jakim palisadima.

Već početkom 19. veka Priština se javlja kao znatna trgovačka varoš, čuvena sa svog velikog vašara. Baron Gamera, putnik po Turskoj u početku 19. veka, veli o Prištini: Velika je to trgovačka varoš, od Soluna do Sarajeva najveća varoš, sa 12 000 stanovnika, a opasana je zidom u dva kata. Mitropolit Stevan Stratimirović pominje Prištinu kao mesto koje ima veliki vašar. Anri Pukvilj računa da u Prištini ima 1.500 domova; tada u Prištini zapovedaše Malić-paša, koji zadavaše strah i užas. Pukvilj je prošao kroz Prištinu u zimsko doba, van vašarskog vremena, te je zato u Prištini video samo blatnjave ulice, neznatnu trgovinu i bedne stanovnike. U tom vremenu, zaslugom francuskog konsula u Travniku Pjera Davida, Francuska je obratila pažnju na Prištinu i radila da u njoj otvori svoj konsulat. U svojim konsulskim izveštajima (od 1809. i 1811.) David ističe Prištinu kao mesto u kome se drži veliki vašar i koje ima lake i česte odnose sa Sofijom, Plovdivom i Jedrenom, gde se ukrštaju putovi iz Soluna i Carigrada. David smatra Prištinu kao glavno mesto između Carigrada i Sarajeva i kao glavno trgovinsko stovarište. U martu 1811. g. Francuska traži od sultana ferman da otvori konsulat u Prištini, i dobi ga naredne godine. Francuska otvori vicekonsulat, i u avgustu 1812. godine francuski konsul A. Vas bi lepo primljen od prištevskog paše. Ovaj konsul Vas ostavio nam je lep izveštaj o Prištini toga vremena. On računa da je tada u Prištini bilo od prilike 8-9000 stanovnika. Varoš je bila opasana jarkom i rđavim palisadima, a kuće su bile vrlo niske. U obično vreme varoš nije izgledala kao kakvo znatno trgovačko mesto; ali, u vremenu vašara, menjala je izgled. Godišnje su se održavala dva veoma znatna vašara, jedan u aprilu, drugi u septembru; prolećnji se držao u varoši, jesenji izvan varoši. Na ove vašare dolazili su trgovci iz Albanije, Bosne, Soluna, Jedrena, Niša. Na septembarskom vašaru u vašarištu pod venjacima (dućanima od granja) prodavane su razne tkanine, mletačka staklarija, čoha i noževi iz Nemačke, muselimi, gotove haljine, obuće, mirisi, šećer, kafa, oružje, sedla, svila iz Alepa, ćilimi iz Smirne, posuđe, konji i dr. Na prištevski vašar dolazili su docnije i trgovci iz Srbije (1823.) Ami Bue računa isto da u Prištini ima 7-9000 duša, među kojima je dobar broj pravoslavnih Srba, a ostalo su Arnauti i Srbi upola pomuslimanjeni. G. Jurišić navodi za Prištinu 3000 domova, od kojih je trećina srpskih. Jukić (1852.) uzima da u Prištini ima 12-15000 stanovnika, od kojih je jedna trećina Srba i Cincara, a ostalo Arnauti. „Mesto ovo znatno je porad trgovine koja iz Rumelije za Bosnu i obratno ovuda prolazi,“ veli Jukić. Međutim Giljferding uzima da u Prištini ima samo 1500 domova (1200 muslimanskih, 300 pravoslavnih). Sve su kuće tada u Prištini bile od ispečene ciglje, a ulice uske i rđavo kaldrmisane. Makenzijeva i Irbijeva spominju Prištinu samo kao malu, nečistu varoš sa 11 džamija. Martin Đurđević, koji je neko vreme proveo u Prištini kao turski činovnik, opisuje (1869.) Prištinu kao pravu varoš sa 10000 stanovnika, većinom muslimana.

U 19. veku Priština je stajala u trgovinskim vezama sa Serezom, Nevrokopom, Sarajevom, Beogradom, Peštom. Trgovina je bila u rukama Srba. Priština je počela opadati posle prve „jangije“ (požara) 1859. god. i druge 1863., kada su varoš i čaršija gotovo sasvim izgorele. Pa ipak sve do 1876. god. u Prištini se svake godine držao veliki vašar, od 15. maja do kraja istog meseca. Kad je 1873. god. kosovska pruga bila trasirana, Turci i Arnauti nisu dali da pruga prođe pored Prištine, i to je doprinelo daljem opadanju trgovinskog značaja ovoga mesta. Železnica je sada Prištinu uputila na Solun, a veze sa Skadrom i Jadranskim Morem prekinuše se. Pre železnice u Prištinu su dolazili Skadrani sa dugim karavanima, pa su nekoliko meseci držali svoj pazar. Priština je neko vreme (1878–1888.) bila stolica kosovskog valije. Kad se valija 1888. preselio u Skoplje, smanjen je i politički značaj ovoga mesta.

VUČITRN.

Vučitrn je bio, verovatno, na mestu starog Vicijanuma. U drugoj polovini 14. veka pominje se kao jedno od mesta i gradova koji pripadaju Vuku Brankoviću. Pri kraju 14. i u početku 15. veka bejaše vrlo živa i znatna trgovačka varoš. Mnogo ga posećivahu dubrovački trgovci, koji prenoćivahu u njegovim „stanovima“ (gostionicama), a carinu vučitrnsku plaćahu carinarnici u selu Dobrevu blizu Vučitrna. U Vučitrnu su bili dvori Brankovića. 22. februara 1402. god. dubrovačko veće rešava da se gospođi Mari Brankovićki isplati nekakav dug i da će joj novac biti isplaćen, ako ona hoće, i u Vučitrnu. U „Vlčem Trnu“ 1405. bavi se gospođa Mara sa sinovima Grgurom, Đurđem. i Lazarom, i u svome dvoru 29. decembra potvrđuje povlastice dubrovačkim trgovcima. 1411. god. Dubrovačka Opština preporučuje gospođi Mari svoje trgovce. Iste godine pominju se neki Dubrovčani kao zakupnici vučitrnske carine. Đurađ Branković se bavi u Vučitrnu 1414. i 1419. god, a 1426. 22. aprila u svome dvoru u Vučitrnu sklapa pogodbu sa mletačkim poslanikom Alojzom Donatom; uz Đurđa behu gračanički mitropolit i vojvode Lukač i Mrkša. U blizini Vučitrna i Mitrovice bejaše u 15. veku velika trgovačka i rudarska varoš Trepča, u kojoj je bilo nastanjenih Dubrovčana, Splećana i Mlečana. Dubrovački konsul u Trepči starao se i o dubrovačkim trgovcima nastanjenim u Vučitrnu.

Vučitrn je pao pod Turke prvi put, verovatno, kad i Priština, 1439. ili 1440. Već 1441. god. Šabadin-paša, „sandžak (beg) zapadnih strana“ piše Dubrovčanima „na Vučiem Trnu“. Po drugi put je Vučitrn pao Turcima u ruke verovatno kad i Novo Brdo i Trepča, 1455. god. Turski izvori beleže da su po padu Novog Brda pali u ruke pobediocima i Trepča i Tašhisar sa svojim bogatstvima. Posle toga tek kod Arnolda Harfa nalazimo pomen Vučitrna (Wolfsdorne). Putnici 16. veka Vučitrn spominju kao znatno mesto. B. Kuripešić ga naziva velikim tržištem na Kosovu. Kanej Difren (1573.) pominje ga kao veliko mesto sa mnogo džamija i kamenim mostom na Sitnici. Trepčanski majdani, verovatno, su nešto radili i u 16. veku, jer Aleksandar Komulović u svojoj relaciji pominje i Trepču kao mesto bogato zlatnim i srebrnim rudnicima. Zlatne trepčanske majdane pominju kaluđeri Damnjan i Pavle u svojoj navođenoj predstavci papi Klimentu VIII. od 1597. godine.

U 17. veku Vučitrn se spominje kao dosta znatno mesto. Hadži-Kalfa ga obeležava kao glavno mesto sandžaka, Veldžterin, „s one strane Skoplja i Prištine, blizu Kosova.“ Evlija Čelebija nabraja u njemu: 2.000 kuća, tekije, škole, jednu bogoslovsku školu, lep amam, lepe vinograde, voćnjake; kuće su mu bile zidane, ćeramidom pokrivene, a dosta ih je bilo i kamenih. Ali je već tada Čelebija zapazio da Vučitrn ima izgled zapuštenog mesta i da mu je čaršija mala. 1671. god. fra-Bernardin nađe u Vučitrnu četiri katolička doma sa 30 duša; vučitrnski katolici imahu tada kapelicu u jednoj kući. Da li to behu Dubrovčani trgovci ili kakvi „lavoratori cristiani“, kakvi se nalažahu u obližnjoj Trepči u tom vremenu? U jednom zapisu možda iz 17. veka Vučitrn se navodi kao jedan od „carigradskih konaka“, drugi od Novog Pazara. Još 1685. god. radilo se u trepčanskim rudnicima, ali je Trepča već u tom vremenu bila jako opala zbog turskog zuluma. Rad i trgovački život u Trepči i Vučitrnu uskoro bejahu prestali, jer austrijski izveštaji od 1689. i 1690. god. saopštavaju da je svaki rad prestao u trepčanskim rudnicima, kao i po rudnicima oko Vučitrna i Prištine.

Od 18. veka Vučitrn je jedna obična varoš. Najpre kao stolica vučitrnskog sandžakata, kako ga i Riko (1671.) pominje, docnije se ubraja u red glavnih mesta u ejaletu bitoljskom. Nepoznati Dubrovčanin (Engelov putopisac) pominje ga kao konak; obližnji kameni most na Sitnici, preko kojeg prelažahu putnici 16. i 17. veka, bejaše na suvu, bila ga je obišla Sitnica. Baron Božur ga spominje samo kao varošicu. U jednom fermanu sultana Selima III., od 1798., pominje se „vučitrnski kaza“. Baron Gamera (početak 19. veka) veli o Vučitrnu samo ovo: ima tvrđavu u kojoj zapoveda beg. Anri Pukvilj misli da ima 400 muslimanskih porodica. Ami Bue naziva ga bednim i velikim selom sa 400 kuća; spadao je u prištinski pašaluk; ajanov konak nalazio se u razvalinama starog gradića, o kome Bue misli da je iz vremena cara Dušana; imao je jednu staru i jednu novu džamiju. G. Jurišić beleži o Vučitrnu: „Varoš ova nije toliko golema. U varoši je tvrdinja, koja takođe nije golema. Za ovu tvrđavu govori se da su je Vojinovići gradili“. Fr. Jukić uzima da u Vučitrnu ima 6-8000 stanovnika sve samih muslimana. Giljferdingu Vučitrn više liči na selo nego li na varoš. U varoškom naselju Giljferding nalazi i pravoslavne: 400 domova, 250 muslimanskih i 150 pravoslavnih. Još je Giljferdingu u Vučitrnu pala u oči usred varoši na uzvišenju stara tvrđava sa visokim debelim zidovima i sa nekoliko kula. Već 1872. M. S. Milojević podiže broj domova u Vučitrnu na 1150. Vučitrn je tada, kako je primetio Milojević, vodio slabu trgovinu. P. Balkanski (1894.) računa u Vučitrnu 7-8.000 stanovnika. G. Br. Đ. Nušić navodi da u Vučitrnu kadgod bivaju jaki pazari i da od zanata ima najviše terzija i kovača.

MITROVICA.

Mitrovica se kao varoš razvila tek u novije vreme, a ranijih vekova se pominje kao varošica i selo. Kao naselje Mitrovica je postala negde u 14. veku. Kralj Milutin priloži (1313–1318.) manastiru Sv. Stevana u Banjskoj „crkvu Sv. Dimitrija pod Zvečanom“. Po imenu te crkve dobila je ova varoš svoje ime: D(i)mitrovica ili Mitrovica. G. Avram N. Popović, dobar poznavalac topografije ovoga kraja, misli da je ta stara crkva Sv. Dimitrija bila gde su danas temelji stare crkve u mitrovačkom groblju. U 15. veku Mitrovica se pominje samo kod putopisca Arnolda Harfa (1499., Mittrix).

U 16. veku Mitrovica se javlja kao varoš. B. Kuripešić naziva je tržištem na Kosovu (Ampshfeld), a Kanej lepom varoši u ravnici, gde su neverovatne množine voća. U 17. veku Mitrovica je bila malo ali živo mesto; Marijan Bolica (1614.) pominje je (Dmitrouiza) na takozvanom „novom putu“, koji vodi iz Crne Gore u Senicu, Novi Pazar i dalje preko Kosova. Hadži-Kalfa navodi je kao kadiluk Metrofdže u sandžaku vučitrnskom. Evlija Čelebija razlikuje dve Mitrovice, Sremsku od ove Kosovske, o kojoj veli: „I na granici bosanskog vilajeta ima jedna Mitrovica, čiji je grad opusteo, a varošica međutim cveta“. Na drugom mestu Čelebija kaže da Mitrovica ima jaku tvrđavicu samo sa jednom kapijom i bez ijedne dobre zgrade; u varošici ima oko trista kuća ćeramidom pokrivenih, nekoliko dućana i po jedan han, amam i džamija; kod Mitrovice se svršava bosanski vilajet. Mitrovačka tvrđavica, koju pominje Čelebija, svakako je Zvečan. Nešto docnije, P. Bogdanović podiže broj kuća u Mitrovici na 500; na Ibru je bio drveni most, kojim su prolazili putnici i karavani na ovom živom drumu; varošica se širila u ravnici gde se Sitnica sastavljala sa Ibrom. Austrijski izveštaji 1689–1690. god. pominju Mitrovicu kao varošicu u „Gornjoj Bosni“. U tom vremenu, veoma teškom po srpski narod, izgleda da je Mitrovica nastradala, jer se u 18. veku ne javlja kao neko veće trgovačko mesto.

U fermanu sultana Abdula Hamida I. od 1776. Mitrovica se navodi kao mesto koje se daje u eparhiju novopazarskom mitropolitu Nikodimu. Nepoznati Dubrovčanin pominje u svom putopisu „mesto zvano Mitrovica. Drveni most na Ibru bio je tada gotovo porušen i veoma je opasno bilo njime prelaziti.“ Baron Božur naziva Mitrovicu poslednjom varoši (burgom) Raške, jer tu Ibar čini granicu između Srbije i Bosne. Božur je došao u Mitrovicu idući iz Bosne i Hercegovine i osetio je razliku između mitrovačkog kraja i zemalja iz kojih je došao. Pred Mitrovicom, veli Božur, putnik se oseća da se nalazi u novom predelu, da je, prema izgledu terena i temperaturi, promenio i zemlju. Vinova loza, koja se od Hercegovine nije videla, počinje opet da se javlja; krovovi kuća su manje nagnuti; bivoli u kolima zamenjuju volove; sve izgleda novo, i biljke i životinje: to je druga zemlja, drugi ljudi i nov predeo. Lepa i visoka ravnica Kosovo (Cassova), čiji beskrajni horizonat kao da se stapa s nebom, izgleda još lepša kao protivnost neravnom i mučnom terenu.

Anri Pukvilj prošao je kroz Mitrovicu 1807. godine. S desne strane puta (idući iz Bosne) video je na brdu „staru i veliku tvrđavu“, a odatle na pola milje pružala se nova Mitrovica sa 350 domova. Od starog mosta na deset lukova viđahu se tada samo ostaci, a putnici prelažahu Ibar na kolima ili jašući na konjima i bivolima; predeo je bio bogat žigom, vinom i konopljom. Docnije se (1828.) ova Mitrovica zove se pazarskom Mitrovicom. Ami Bue u Mitrovici nabraja 200-300 kuća sa 7-800 stanovnika, dve džamije, dva hana, sahatnu kulu i nekoliko dućana. Fr. Jukić (1852.) računa u Mitrovici 300 muslimanskih i 50 pravoslavnih kuća. Mitrovica je tada vodila neku trgovinu sa Srbijom i Belim Poljem. Giljferding (1857.) uzima da u Mitrovici ima svega 300 kuća. Blizu varošice nalazio se han i pored hana veliki kamen, koji je označavao granicu bosanskog vilajeta. Tu su muslimani iz Bosne i Hercegovine, vraćajući se u svoje krajeve, prinosili kurban (klali ovnove) kao žrtvu u znak zahvalnosti Bogu, što su dotle zdravo doputovali. Dotle su prvaci bosanski izlazili u susret novom bosanskom veziru, i u njegovu sreću i počast klali kurban. O tome pričaju i danas stari ljudi u Mitrovici. Granični stub još stoji. Okupacija Bosne i Hercegovine prekratila je i te narodne običaje. Miloš S. Milojević (1872.) podiže broj kuća u Mitrovici na 600, dok Vj. Klajić (1878.) uzima da ih u Mitrovici ima svega 350. Milojević je primetio da je u Mitrovici slaba trgovina, ali se je varoš tada već počela podizati. Do 1871. god. neznatno mesto, a od kako je podignuta železnica, Mitrovica je postala najživlje kosovsko mesto, uvozna i izvozna stanica takozvanog Novopazarskog Sandžaka.

Iznad Mitrovice i njene ravnice, u uglu koji čini Ibar skrećući na sever, na brdu se nalazi još i danas dobro očuvan grad Zvečan, koji stariji putnici zovu i Mitrovačkom Tvrđavom. Zvečan pominje se još pri kraju 11. veka kao srpska tvrđava u borbama protiv Grka. Debeli i visoki njegovi zidovi bejahu ponekad tamnica oborenih vladalaca i trgovaca Dubrovčana koji su nešto skrivili srpskim vlastima, U Zvečanu je sahranjen nesrećni Konstantin Nemanjić, brat Stevana Dečanskog (1322.), pa je i sam kralj Dečanski pod stražom u Zvečanu završio svoj život (11. nov. 1331.). 1337. god, za vlade kralja Dušana, pominje se kao gospodar Zvečana i Sitnice mlađi sin gospođe Danice, koja je podigla crkvu Sv. Nikole u selu Ljubotenu kod Skoplja. Docnije se kao gospodar Zvečana i njegove župe javlja zet kneza Lazara, čelnik Musa, kome car Uroš 1363. potvrdi „grad za grad Zvečan za Brvenik, i župu za župu.“ Već pri kraju 14. veka u Zvečanu se javlja turska vlast. Kao poslanik turskog vojvode Pašaita (u Skoplju), sa punomoćijem od sultana i Pašaita („list s pečatom“), 1399. god. radi trgovinskog ugovora u Dubrovniku se bavio „Feriz ćefalija (Z)večanski,“ koga Dubrovačko Veće 7. okt. 1399. obdari sa pedeset dukata.

U 16. veku Zvečan pominje B. Kuripešić (1530.); Evlija Čelebija navodi da se u blizini Mitrovice nalazi nekakva bektaška tekija, a blizu ove pust grad Zvečan. Ali Zvečan u 17. veku nije bio sasvim pust i bez posade. P. Bogdanić veli da se neosvojimi i pust grad Zvečan nalazi kod Mitrovice na brdu koje se iznad ravnice izdiže kao kakav toranj; u gradu se tada kao čuvar nalazio samo jedan janičar. Đeneral Pikolomini 1689. našao je u Zvečanu tursku posadu, i, prema tvrđenju M. M. Kaboge (1706), Zvečan je bio u onom kraju jedina tvrđava koju nisu mogli Austrijanci osvojiti. Nepoznati Dubrovčanin (1792.) pominje u svom putopisu Zvečan kao pustu tvrđavu. A. Pukvilj ga naziva starom i velikom tvrđavom Mitrovisca. Baron Gamera veli o Zvečanu: „Kod Mitrovice ima gradić koji zaslužuje pažnju vojnika.“ Ami Bue, G. Jurišić i Giljferding videli su samo ruine od Zvečana. Zvečanske ruševine stradale su naročito 1884. god., kada je iz zidova čupan materijal za zidanje kasarne i mosta u Mitrovici. Još da pomenemo da se Zvečan peva i u našim narodnim pesmama: „U Zvečanu gradu kamenome“ i navodi se sigurno lepa „voda sa Zvečana.“

*

Blizu Zvečana i Mitrovice, na putu Novi Pazar-Mitrovica, nalazio se mnogo čuveni manastir Sv. Stevana ili Banjski Manastir, koji je podigao kralj Milutin. U vremenu osnivanja ovog manastira Banjska se spominje kao selo. Po mišljenju St. Novakovića Banjska je bila sve do Kosovskog Boja (1389.) znatno naselje sa trgom, i da je tada propalo, o čemu se održala uspomena u najlepšoj našoj narodnoj pesmi Strahinjić Ban. Manastir je pak preživeo kosovsku katastrofu, ali je za turskog vremena prešao u ruševine. Do 1450. god. u njemu je bilo telo kralja Milutina. 1462. god. nešto mu priloži Mrkšina udovica. Kanej je (1573.) našao u Banji dobar karavanseraj, toplu vodu i razvaline stare crkve. I pre Kaneja, B. Kuripešić spominje ruševine manastirske. U 17. veku pored tih razvalina i nekakve tvrđave pominje se i naselje Banjska. Evlija Čelebija opisuje Banjsku kao nekakvu pravu tvrđavu, ali on, po svom običaju, i suviše preteruje. Na osam sati od Novog Pazara, veli Čelebija, na ulazu u jednu klisuru, nalazi se četverougaona tvrđavica Ilidža Banjska, podignuta 1618. god. Ova tvrđavica ima posadu od 50 vojnika, topova, dosta hrane, magacina, džamiju i han. Ispod nje, u varoši, ima oko 300 sirotinjskih kuća, pokrivenih ćeramidom, i džamija. Mala ilidža, sa 5-6 basena, leči razne bolesti, zbog čega dolaze bolesnici sa raznih strana, kupaju se i piju vodu 5-b dana, pa kad ozdrave vraćaju se kućama. Nepoznati Rus (1675.) pominje Banjsku kao prenoćište na putu. Dubrovčanin M. M. Kaboga prošao je kroz Banjsku i veli u svojim beleškama, da u njoj ima „mineralnih banja i stara tvrđava naopako sagrađena.“ „Engelov“ putopisac (1792.) pominje Banjsku kao mesto gde se izlazi iz Bosne a ulazi u Rumeliju. Baron Božur spominje selo Banjsku sa toplom vodom (termom) i četvrtastom tvrđavicom s malim kulama. Anri Pukvilj našao je u selu 40-50 kuća i tragove skorog srpsko-turskog rata: manastir, džamiju i nekoliko zgrada skoro spaljenih. Fr. Jukić i J. H. N. Besarović pominju da je Banjsku ponovo spalio 1832: Mahmut-paša. Ami Bue našao je selo Banjsku sa 40 kuća, na poštanskom putu Mitrovica-Novi Pazar. Još je Bue uočio da su Turci od starog srpskog manastira načinili neku vrstu gradića, u kome su se primećavale razvaline jedne džamije i sahatne kule. Pod brdom na kome je bio taj „gradić“ bila je banja gde su se ljudi kupali. U selu se nalazila i jedna mehana. Bosanac J. Besarović prošao je 1836. kroz „kasabu Banjsku,“ spaljenu za „Mamut-pašina vakta.“ „Tu odemo u banju i okupamo se u vrućoj vodi, jer je to voda vrlo zdrava i tu se mnogi bolesnici izliječe. Ta je banja blizu Zvečana grada. kako se ulazi u Kosovo.“ G. Jurišić (sredina 19. v.) pominje selo Banjsku, od grada Zvečana na levoj strani Ibra. Fr. Jukić pominje varošicu Banjsku sa pet kuća i malom tvrđavom. Giljferdingu „žalkoe mestečko Banjska“ ima 50 kuća (9 hrišćanskih), starinsku tvrđavu i u njoj turske kuće. V. Karadžiću je Banjska varoš u Kosovu. Vj. Klajić, po Bue-u, uzima da je Banjska varoš sa tvrđavom načinjenom od stare crkve, sa 50 kuća i mineralnim vrelima i kupatilom oko tvrđave. Sada je Banjska selo od 50 muhadžirskih kuća; usred sela je banja koju narod posećuje; još se vidi delom očuvano minare na staroj crkvi, po narodnom predanju u početku 15. veka pretvorenoj u džamiju. Narod još priča da je Banjska nekada bila veća no što je danas Mitrovica.

SJENICA.

Sjenica se već 1253. god. pominje kao mesto gde su Dubrovčani mogli pristajati i plaćati carinu, a 1323. god. pominje se jedan dubrovački trgovac „u župi sjeničkoj u mestu zvanom Zerestina“, što znači da su Dubrovčani trgovali i sa sjeničkom župom. Na sjeničkoj visoravni i u onom vremenu verovatno je stočarstvo bilo razvijeno i dubrovački trgovci su u župi sjeničkoj kupovali stoku i stočne proizvode. U tom hladovitom i visokom predelu, gde se livade triput preko godine kose, leti su obitavali naši Nemanjići i „na Senicah“ imali dvorac. U tom dvorcu car Uroš 29. septembra 1360. god. podari Dubrovčanima povelju kojom je njihove trgovce oslobodio nekih novo-uvedenih carina. Sudbina je bila da skoro posle sto godina, 7. jula 1463. god., izdade Dubrovčanima povelju i sultan Muhamed II. „na Sinicah“, verovatno u dvorcu gde se nekad srpski carevi i kraljevi odmarahu i povelje pisahu.

U 16. veku pominje se (1531.) u dubrovačkim knjigama pored Uvca i Sjenica. Hjes putopisac beleži da je sjenički kraj veoma obilan u travi i da daje veliki prihod bostandži-baši u Carigradu. Samo ime Sjenica putopiscu znači na „slovenskom jeziku“ zemlja sena. Inače putopisci 16. i 17. veka samo pominju Sjenicu kao stanicu na drumu Dubrovnik-Novi Pazar. U opisu putovanja dubrovačkih poslanika M. M. Kaboge i Đ. A Rastića (1706.) pominje se „šarampov ili palanka Sjenica“. Zanimljivo je, da je i narodne pesme zovu Starom Palankom. U tursko-austrijskom ratu 1736–1739. javlja se „palanka Senica“. 1776. god. Sjenica se spominje u jednom sultanovom fermanu kao mesto koje pripada u eparhiju novopazarskog mitropolita. Baron Božur, Sjenicu naziva varošicom, koju brani četvrtasta tvrđava. U varošici Božur računa 3-4.000 stanovnika. Kuće su bile prikupljene u više grupa, razdvojene zelenim livadama i vodama stajaćicama. Anri Pukvilj uzima da u Sjenici ima 700 kuća i 9 džamija. Izgleda da je Sjenica uskoro nastradala u srpsko-turskom ratu 1809. god., kad ju je Karađorđe za kratko vreme oslobodio od Turaka. Po jednom zapisu Karađorđe „osvoji Sjenicu, poruši grad i izgna Turke“. Ami Bue naziva Sjenicu selom sa 150 kuća brvnara, daskama pokrivenih. Stanovništvo je bilo većinom muslimansko. Nalazeći se na važnom drumu, mala Sjenica je tada imala poštu. Ali uskoro kao da se Sjenica nešto podigla. Jukić je naziva znatnom varoši sa tvrđavom. Giljferding računa da u Sjenici ima 304 kuće (četiri pravoslavne). Sredinu varoši zahvatala je stara tvrđavica sa razvaljenim zidovima i kulama. Roškijević (1868.) uzima da Sjenica ima 800-1000 stanovnika. Po njemu sjeničko stanovništvo živelo je tada od stočarstva. Pa i danas Sjenica u glavnom živi od trgovine stokom i stočnim proizvodima.

PRIJEPOLjE.

Prijepolje se javlja tek u 14. veku kao trg (mercatum), na kome se bave mnogi Dubrovčani i odakle polaze u Dubrovnik mnogi karavani. U dubrovačkim knjigama pominje se, da se 1345. bave u Prijepolju dubrovački trgovci. 1359. ide iz Prijepolja jedan karavan, koji zadrža knez Vojislav Vojinović. U dubrovačkim knjigama Prijepolje se spominje i u 15. veku. I Harf (1499.) u svom putopisu pominje Prijepolje. Putopisci 16. veka redovno navode Prijepolje, ali oni više govore o manastiru Mileševi nego li o samom Prijepolju. Kanej naziva Prijepolje velikom varoši hrišćanskom na Limu; ima trg snabdeven svima stvarima i lep karavanseraj. Pavle Kontarini (1580.) označava Prijepolje kao lepu varošicu sa karavanserajom. Marin Bici pominje ga kao otvorenu varoš sa 800 kuća. Lefevr (putopisac francuskog poslanika barona Sansija, 1611.) smanjuje broj kuća na 300; kuće su niske i drvene. U jednom mletačkom opisu iz prve polovine 17. veka, Prijepolje se pominje kao „pazar“ sa nešto manje od 800 kuća; nekada tu bejaše tvrđavica. U 17. veku Evlija Čelebija pruža nam čitav opis Prijepolja. On tu deli Prijepolje na dva dela: jedan mu je (mvla) na Limu, Gornje Prijepolje, sa 50 kuća daskama pokrivenih, sa baštama, amamom i deset dućana; drugi mu je deo hiljadu koraka niže od prvog, Donje Prijepolje, kasaba, na ušću Mileševke u Lim. Donje Prijepolje je veće i uređenije od Gornjeg, sastavljeno od deset mahala (6 muslimanskih i 4 hrišćanske), sa 486 kuća, 100 dućana, 10 džamija i sahatnom kulom. U tursko-austrijskom ratu u 17. veku pominje se da su Austrijanci zauzeli i Prijepolje (1689.). U 18. i 19. veku Prijepolje se manje pominje i ističe. Engelov putopisac pominje ga kao „malo mesto“, Božur kao varošicu, Pukvilj uzima da ima 500 kuća, okruženih voćnjacima. I Bue računa da u njemu ima 500 kuća (jedan deo hrišćanskih); lepi karavanseraj iz 16. i 17. veka bejaše u razvalinama. Fr. Jukić naziva Prijepolje dosta znatnom varoši, a Giljferding „žalosnom varošicom“ od 546 domova sa 4000 stanovnika (65 hrišćanskih domova sa 350 duša). Roškijević (1868.) zove ga varošicom sa skoro 2000 stanovnika većinom muslimana.

*

Nekada vrlo važan trgovački drum Dubrovnik-Novi Pazar išao je iz Prijepolja dolinom Mileševke, blizu manastira Mileševa, a pored istoimenog gradića. Mileševa pominje se u 13. i 14. veku kao „mesto“ (selo) u župi Crnoj Steni, pod kojom treba razumeti predeo oko manastira Mileševa. Manastir je podigao kralj Vladislav, koji se zvao zbog toga ktitor mileševski, i koji je 1237. „u slavnu lavru Mileševu“ preneo iz Trnova telo svoga strica arhiepiskopa Save (Svetog Save). Zbog svečeva tela, „hram Sv. Spasa u župi Crnoj Steni u mestu zvanom Mileševa“ (13. i 14. veka), zove se u 15., 16. i 17. veku i „manastir Sv. Save Srpskoga u Mileševi“. „Manastirom Sv. Save“ zovu ga i neki putopisci 16. i 17. veka. U 14. veku mileševski kaluđeri su iz Dubrovnika nabavljali velike količine ulja za manastirsku potrebu. 1377. u Mileševi se bosanski kralj Tvrtko venčao za kralja Srbije, Bosne i Primorja. Docnije se današnja Hercegovina zvala „Vojvodstvom Sv. Save“, a hercegovačke se vojvode zvahu i „čuvarima groba Sv. Save“. Manastir i obližnji istoimeni gradić u 15. veku bejahu svojina vojvode Sandalja Hranića a zatim hercega Stepana. Tada dabarske vladike stolovahu u Mileševi, a u tursko vreme pređoše u Sarajevo. Mileševski mitropolit David jedan je od svedoka na testamentu hercega Stepana. Putopisci 16. i 17. veka redovno spominju manastir Mileševu, a neki su i svraćali da ga razgledaju. Nazivaju ga lepim, velikim i olovom pokrivenim manastirom. Imao je mnogo kaluđera: po nekim putopiscima 20, po drugima 50, 80 i 100. Kaluđeri su bili predusretljivi prema stranim putnicima i rado im pokazivali svečevo telo. Manastir je i u 17. veku imao mnogo zemlje, a kaluđeri su se hranili od zemljoradnje i milostinje koju su im najviše davali Turci i Jevreji. jedan putopisac 16. veka (Šeno, 1547.) čak pominje da kaluđere poštuju i sami Turci. U 17. veku mileševski kaluđeri idu po milostinju i u Rusiju, odakle donose ruske štampane knjige. Lefevr veli o mileševskim kaluđerima da su bedno odeveni i da žive siromaški. U mesto zvonima verne su pozivali na molitvu udaranjem čekića u gvožđe privezano za uže. Neki putopisci 16. veka nazivaju mileševske kaluđere i neznalicama (ignorantz), ali ovakva kvalifikacija mileševskih otaca svakako je dolazila iz verske netrpeljivosti katoličkih putopisaca. U vremenu 1544–1547. god. u Mileševi su štampane srpske crkvene knjige i taj štamparski posao vršili su sami mileševski kaluđeri, među kojima su najznatniji bili Mardarije i Todor. Telo Sv. Save ostalo je u Mileševi sve do pred kraj 16. veka, dok ga nisu Turci izneli i na Vračaru spalili 27. aprila 1594. god. Manastir je i posle toga ostao, ali je u 17. veku nastradao. 1623. god. manastir se „podpisao pod bostan carev“, i mnogo postradao od poplave u onom metežnom vremenu. 1631. hercegovački paša uze manastiru veliku globu. 1638. izagnaše iz manastira „bostanžie“. 1688. i 1689. opuste i ognjem sagore i lavra Mileševa. Stari manastir, koji još 1857. Giljferding i Roškijević videše u razvalinama, bi obnovljen 1864. do 1868. god.

Blizu manastira Mileševe bio je gradić Mileševac. U 15. veku Mileševac se spominje kao gradić hercega Stepana. U 16. i 17. veku u ovom gradiću nalazio se dizdar ili kastelan sa malom posadom. U podgrađu je u 17. veku bila varošica ili selo od stotinu kuća i karavanseraj, a stanovništvo je spadalo pod jurisdikciju pljevaljskog kadije. Evlija Čelebija mnogo govori o „gradu Mileševu“: To je tvrd grad na visokoj litici; ima 12 kula, ambare pune hrane, 20 lepih kuća, daskom pokrivenih, džamiju; gradski dizdar zapoveda nad 150 vojnika. Donja varoš (podgrađe) nije osobito lepa i uređena; ima oko 60 daskom pokrivenih kuća, desetak duvana, džamiju i han. U 17. veku javlja se pored srpskog imena ove tvrđavice i tursko ime Hisardžik, gde su 1688. hrišćani pretrpeli neuspeh. U početku 18. veka u podgrađu Hisardžika viđahu se nekoliko kuća i dvori negdašnjeg velikog vezira Sulejman-paše, koji beše rodom iz ovoga mesta. Još pri kraju 18. veka u Hisardžiku bejaše straža radi sigurnosti putnika, a dalje u dolini na pustom mestu han Milošev Do. U martu 1807. god. tuda prođe Anri Pukvilj i on nađe u dolini razvaline spaljenog manastira (Mileševa), a na vrhu šiljastog visa razvaline od grada (Mileševca, Hisardžika). Ami Bue vide na steni gradić sa kulicama i mazgalama u gradskim platnima, a ispod gradića nekoliko kuća i džamiju. Fr. Jukić naziva Hisardžik malom varošicom u prijepoljskoj nahiji, Giljferding nađe na podnožju brdu. na kome je razvaljen grad Hisardžik, nekoliko razbacanih muslimanskih kuća i džamiju gotovo razrušenu; u blizini je bilo selo Milošev do sa 5 domova i 35 stanovnika. I danas se taj porušen gradić, kao i muslimansko selo ispod njega, zove Hisardžik.

PLjEVLjA.

U rimsko doba na mesto današnjih Pljevalja bila je nekakva rimska varoš, čije je ime počinjalo na S. U 15. veku Pljevlja se zvala Breznica, a tako se spominju i u dubrovačkim knjigama. Današnje ime javlja se vek u 15., a tursko ime, Taslidža, u 16. veku. Putopisci 16-19. veka zovu ih i srpskim i turskim imenom. U stihu jedne narodne pesme: „U Tašlidži šeru bijelome.“

U 16. veku pominje se mesto Pljevlja. Zeno ih naziva selom, a Kanej varošicom (borgo, bourgade). Za odmor putnika i trgovaca u Pljevljima je već u 16. veku bio prostran i olovom pokriven karavanseraj. U 17. veku Pljevlja kao da su nešto porasla i dobila važnost kao stolica hercegovačkog vezira. Lefevr ih opisuje kao otvorenu varoš sa 400 kuća, tri džamije, dva karavanseraja i kafanom. Hjes putopisac naziva ih varoši (bourg). Pljevlja su tada, po ovom putopiscu, bila naseljena sve samim muslimanima i obično je ovde stolovao hercegovački sandžak beg. Grgičević (1626.) i jedan mletački izveštaj toga vremena podižu broj kuća u Pljevljima na 5-600. Pljevlja su bila tada dobro naseljen „pazar“ na brežuljku iznad lepe ravnice, i hercegovački sandžak tu je ponajviše dolazio da zimuje. Hadži-Kalfa naziva Pljevlja „stolicom bega od Herseka“. Evlija Čelebija daje ovu statistiku tadašnjih Pljevalja: 700 daskama, ćeramidama i pločama pokrivenih kuća u pet hrišćanskih i pet muslimanskih mala, u čaršiji oko 200 dućana većinom puškarskih, 10 džamija, 3 mekteba, 2 medrese, 2 tekije, 3 hana, 1 imare, 1 amam. Pljevlja su bila otvorena varoš, bez tvrđave, stolica hercegovačkog paše. Na glasu su bili pljevaljski konji. Prema jednom anonimnom opisu Bosne i Hercegovine iz vremena 1718–1739., Pljevlja u 18. v. nisu se po veličini razlikovala od Pljevalja 17. v.: imala su 600 kuća. Engelov ga putopisac naziva znatnim mestom. Božur naziva Pljevlja varošicom od 2-4000 stanovnika gotovo sve samih najljućih muslimana iz Bosne. Kapetan Ru-la-Mazelijer spominje Pljevlja (1806.) kao varoš od 5-6000 stanovnika. Anri Pukvilj računa da u Pljevljima ima 400 muslimanskih domova. U jednom anonimnom opisu Bosne i Srbije od 1810. god. Pljevlja se pominju kao glavno mesto u Hercegovini. 1818. god. zbog nekakve barutne eksplozije izgore sva čaršija u Pljevljima i tom prilikom mnogi ljudi izgiboše. 1836. „kasaba Tasliča“ postrada i od kolere. Po Buevoj oceni Pljevlja su tada imala na 300 stanovnika, većinom Srba muslimana, šest džamija i poštu. Jukić naziva Pljevlja dosta znatnom varoši. I odista su Pljevlja porasla u tom vremenu, kako nam to svedoči Giljferding. Bila su posle Mostara najživlji trgovački grad u Hercegovini. Brojala su na 650 muslimanskih i 115 pravoslavnih domova, sa 6000 stanovnika (1000 pravoslavnih Srba). Imala su sedam džamija. Po Vj. Klajiću (1878.) Pljevlja su porasla posle dvadeset godina tek na 7000 stanovnika.

U 14. i 15. veku Pljevlja su posećivali dubrovački trgovci, a svakako su ga posećivali i u novom veku. Imamo jedan spomen da su se u Pljevljima viđali dubrovački trgovci i njihovi poverenici do pre nekoliko godina pred pad Dubrovačke Republike. Neki Ivan Matkov piše 10. maja 1800 god. iz Pljevalja nekom Savi u Dubrovniku, da mu turske vlasti ne dadu više kupovati niti što je kupio da iznese, jer mu je vezirska buruntija, koju mu je (Sava) dao, lanjska, a treba nova; Turci mu vele: Ako si dubrovački čovek, a ti donesi novu buruntiju, pa ti nećemo ništa braniti. Posle okupacije, od 1878–1908., Pljevlja su dobila austrijske garnizone i to je u varoš unelo više prometa.

NOVA VAROŠ.

Nova Varoš pominje se tek u 16. veku i to kao Skender-pašina Varošica ili Palanka. Tako je nazivaju putopisci 16. veka. Današnje svoje ime ovo je mesto dobilo u 17. veku. Evlija Čelebija pominje Novu Varoš na podnožju neke planine; Čelebiji je Nova Varoš lep, napredan, ukrašen grad, i ako nije veliki; ima 2000 kuća i sve su kuće ukrašene divnim vrtovima. I u 18. veku pominje se Nova Varoš. U jednom zapisu od 1744. g. Nova Varoš se računa u Stari Vlah. Prema nekolikim zapisima 18. veka vidi se da je u Novoj Varoši bilo Hrišćana i u 18. veku. Jednim svojim fermanom od 1776. sultan Abdul Hamid određuje Novu Varoš u eparhiju novopazarskom mitropolitu. U 19. veku Nova Varoš je bila varošica čiji su se stanovnica bavili ponajviše trgovinom stokom i stočnim proizvodima. Radili su sa Srbijom, Sarajevom i u novije vreme sa Skopljem. Većina stanovništva je bila pravoslavna. Jukić računaše da u Novoj Varoši ima 210 kuća (60 muslimanskih, 150 pravoslavnih), Giljferding 300 (100 m. + 200 pr.), Roškijević 1000-1200 stanovnika, većinom Srba.

PRIBOJ. BANjA.

Priboj se javlja tek u turskom vremenu, prvi put u 16. veku. Benedikt Kuripešić (1530.) i Anonim (1532.) pominju ga kao „trgovište“ Pribon. Na brdu na utoku Lima u Drinu nalazile su se tada razvaline nekog gradića, koji se takođe zvao Priboj. U jednom zapisu od 1579. pominje se mesto Priboj. Hadži-Kalfa ga zove Perepui. Evlija Čelebija nabraja u Priboju: 300 kuća, 3 hana, džamiju, ali tada Priboj nije imao čaršije. Baron Božur naziva Priboj (Prйboi) otvorenom varoši na Limu. Jukić i po njemu Klajić računaju u Priboju 26 kuća (i dva hana), a Giljferding 30 muslimanskih i 4 pravoslavne kuće.

*

Iznad Priboja, na Limu, nalazi se manastir Sv. Nikole, koji se zove Banja, po lekovitoj banji uz manastir. Pri ovom „manastiru Sv. Nikole u Dabru“ Sv. Sava je osnovao episkopiju. U 14. veku to se mesto zvaše „Srpski Dabar“, kao što se i kraj oko manastira i Priboja zvaše Dabar. To staro ime manastira Sv. Nikole u Dabru na Limu, kao i mitropolija dabarska, ostalo je i u 16. i 17. veku. Po tome sarajevska mitropolija, koja je iz Dabra prenesena u Sarajevo tek u 18. veku, i nosi ime „dabrobosanska“. Današnje ime Banja postojalo je, izgleda, i ranije. Arapski geograf Edrizi (1153.) pominje malu, dobro naseljenu i dobro utvrđenu varoš Banju (Bania) na ušću reke Lima (Lina). Možda je ova Edrizijeva varoš Banja Priboj 12. veka, ili će biti to varoški i gradski centar župe Dabra kod manastira Sv Nikole. Jedan jeromonah iz ovog manastira zove se Dimitrije Banjac (1670.) Zbog lekovitosti vode manastir su Banju za turskog vremena posećivali mnogi bolesnici, a u istočnoj Bosni je popularna sve do naših dana.

BIJELO POLjE.

Bijelo Polje postojalo je, izgleda, i u Srednjem Veku. Crkva Sv. Petra i Pavla, koju Bugari 1253. god. popališe, bila je blizu Bijelog Polja. Stolica limske mitropolije, koja se pominje 1442. god., bila je, po I. Ruvarcu, u Bijelom Polju, i ta se mitropolija zvala i petrovska (po crkvi Sv. Petra na Limu), inače se Bijelo Polje malo pominje. U 17. veku navodi se Bijelo Polje kao mesto ko im prolaze karavani natovareni raznom sirovinom. Mletački providur Pjer Duodo izveštava 10. februara 1690. da su Crnogorci napali jedan trgovački karavan, koji je išao iz Podgorine u Bijelo Polje (Bielopoglie), a bio je natovaren kožama, voskom, duvanom i dr. 1686. god. pominje se vladika bihorski Visarion, a to je svakako iz limske ili petrovske mitropolije koja je 1720. data raškom mitropolitu Arseniju Šakabendi. U 18. veku pominje se mesto Bijelo Polje, koje je bilo 1776. fermanom sultana Abdula Hamida određeno novopazarskom (raškom) mitropolitu. Pominje se da je 1806. god. građen „grad“ oko Bijelog Polja, i verovatno zbog toga „grada“ Jukić naziva Bijelo Polje „varoš zidom opasana“. Po Jukiću, Bijelo Polje u sredini 19. veka vodilo je znatnu trgovinu sa Novim Pazarom i imalo je oko 3000 stanovnika. Nešto opširniji opis Bijelog Polja pruža poznati francuski konsul Hekar (1863.): Bijelo Polje je mala varoš, sa jedva 3000 stanovnika, 500 kuća sazidanih od kamena, okruženih baštama i voćnjacima; obližnja plemena donose svoje proizvode na pazar koji se drži svakog četvrtka u čaršiji od 30 dućana; znatna se trgovina vodi voskom, maslom, konjima, ovcama, govedima, što se izvozi u Dalmaciju. U to vreme na glasu je bila stoka onoga kraja. Turci su Bijelo Polje zvali Akiva. Da pomenemo da se u 16., 17. i 18. veku navodi hram Sv. Nikole blizu grada Bihora, na Limu, ne daleko od mesta Bijelog Polja, u Nikolj-pazaru. Nikolj-pazar, koji se pominje u 16. veku i kao mesto blizu grada Bihora, verovatno je bilo tržište oko crkve sv. Nikole, ako to nije i samo Bijelo Polje, jer se jedna crkva u Bijelom Polju još uvek zove Nikoljac.

BERANE.

Berane je varoš nesumnjivo iz novijega vremena, jer se ranijih vekova i ne pominje. Kraj oko Berana pripadao je župi Budimlji. Stolica budimaljske episkopije, koju je ustanovio Sv. Sava, bio je manastir Đurđevi Stubovi, koji danas građanima Berana služi kao varoška crkva. U ovim Vasojevićkim Đurđevim Stubovima, na četvrt sata od Berana, sahranjen je župan Prvoslav, sin velikog župana Tihomira a sinovac Stevana Nemanje. U zapisima 16. i 17. veka pominje se mesto Budimlja blizu manastira Šudikove, što se može odnositi na varoš Berane. B. Lalević i I. Protić uzimaju da je ovako postala varoš Berane: Kad su sva beranska nahija i dosta veliki deo Vasojevića u Crnoj Gori potpali pod Turke, tom prilikom Turci načine grad i varoš oko njega, pa varoš nazovu po mestu gde je podignuta Berane, a tvrđavu Jasikovac.

ROŽAJ (TRGOVIŠTE).

Rožaj se ranije zvao Trgovište, a tako se zvao i ceo rožajski kraj. I danas Turci zovu Trgovištem rožajski okrug, kao i glavno mesto toga okruga, Rožaj. Rožaj se ne pominje pre 17. veka. Hadži-Kalfa ga naziva Tirgušnom (Trgovištem), a stavlja ga između kadiluka: Novi Pazar, Bihor i Podlimlje. Tada je, kako je zabeležio Hadži-Kalfa, Rožaj bio naseljen sve Srbima. Evlija Čelebija pominje trgoviškog kadiju koji je zavisio od novopazarskog. Starim imenom Trgovištem Rožaj je nazvan i u nekolikim sultanskim fermanima iz druge polovine 18. veka. Tada je Rožaj ljuto nastradao. Po jednom zapisu od 1764 god. neki Osman-paša „izide na Rožae, i poara i popali – ne ostade ništa živo.“ 1770. Rožajci se pobuniše protiv Turaka, ali ova buna bi ugušena, sirotinja postrada i Trgovište opuste opet. Ali i posle toga Rožaj se vremenom prikupio u selo. Ami Bue pominje Rožaj ili Ružaj, arnautski Ružaja, selo sa 60 kuća, gde ima mehana i mala džamija.

PLAV. GUSINjE.

U spomenicima (vladalačkim hrisovuljama) 13. i 14. veka Plav se javlja kao župa sa svojim selima, Plavljani većinom kao ribari, a jezero im se zove „blato“ ili „bara.“ Verovatno na mestu današnjeg Plava bejaše u 14. veku „selo u Plave.“ Banjski manastir Sv. Stevana imao je u Plavu 14 ribarskih kuća i lovište, u kome niko nije smeo loviti sem manastirskih ljudi za račun manastirski, inače je bila kazna 12 volova. U Plavu su imali svoje ribare Dečani i manastir Sv. Arhanđela Mihaila i Gavrila kod Prizrena. God. 1435. pominje se da Plavljani idu u Skadar po sf. Za srpskih vladalaca ribolov je bio razvijen na Plavu, a i za turskog vremena pominje se ribarenje, samo što su nekad manastirska lovišta prisvojili Turci. U 16. veku Plav se pominje kao mesto na onom drumu, kojim su mletačka pošta i kuriri išli suvim od Kotora u Carigrad. Tada, kao i u 17. veku, Plav je bio dobro naseljen predeo, iz koga su išli i za tri dana stizali u Kotor dugi karavani (po katkad od po 200 konja), natovareni vunom, žitom, sirom, voskom. Tu trgovinu sprečavale su Klimente (arnautsko pleme) svojim upadom u Plav, a da bi to omeli, Turci 1612. god podigoše na granici klimentskoj tvrđavu Novi Grad. Hadži-Kalfa pominje ga kao mesto Pulav, 19 dana udaljeno od Carigrada, a naseljeno Crnogorcima. Jedan italijanski izveštaj 18. veka napominje da je na Jezeru razvijeno ribarstvo. Ami Bue naziva Plav varošicom sa 100 arnautskih i srpskih kuća. G. Jurišić (sredina 19. veka) podiže broj domova u varošici Plavu na 400, od kojih je tek četvrtina bilo Srba. O plavskom ribarstvu Jurišić je zabeležio: „Između Plava i Gusinja nalazi se jedno jezero, koje je s ribolovom bogato. Ovaj je ribolov manastira Dečana, no sada su ga Turci plavski i gusinjski prisvojili.“ Hekar računa u Plavu 300 kuća sa 3000 stanovnika (dve trećine muslimana, trećina pravoslavnih); mala čaršija od trijestak dućana bila je u sredini ove varošice, gde su okolna plemena svakog četvrtka dolazila na pazar. I danas se priča da su i Kuči dolazili u Plav da kupuju žito, vino i druge potrebe. Za turske vlade lov je na jezeru bio slobodan, ali se malo kuća zanimalo ribarstvom.

Mnogo manje znamo o Gusinju ranijih vekova. Po mišljenju F. Račkoga, Dukljaninova župa Guisenio biće da je Gusinje i njegov kraj. U 14. veku u župi Plavu bejaše selo Gusino, što je, van svake sumnje, današnje Gusinje. Posle toga ova zabačena varošica javlja se tek u 18. veku. U jednom fermanu sultana Abdul-Hamida, od 1776. god., Gusinje se pominje kao mesto dato novopazarskom mitropolitu. Ami Bue računa u Gusinju na 300 domova srpskih i arnautskih. Tada je Gusinjem, kao i Plavom, upravljao muselim koji je zavisio od skadarskog paše. Jurišić prikazuje Gusinje kao varošicu od 400 domova, od kojih je samo četvrtina Srba. Hekar smanjuje broj Srba na 50 domova, a računa da Gusinje ima 4000 stanovnika. Gusinjska je čaršija tada bila mala: imala je 50 dućana, ali je Gusinje bilo čuveno sa svoga oktobarskog vašara, na koji je, po tvrđenju Hekarevu, dolazio svet iz cele Rumelije. I danas se zna u narodu da su u starije vreme i Kuči imali veza sa Gusinjem, gde su išli po žito, vino i druge potrebe.

PEĆ.

Peć, slavno sedište srpske patrijaršije, naš Kijev, prvi se put pominje oko 1202. godine, a 1220. kao selo u župi Hvosnu. Utvrđeni manastir blizu Peći bio je najpre, od kraja 13. veka pa do 1346. god., stolica „mitropolije hvostanske“ i „episkopa hvostanskog“, a docnije sve do 1766. (sa izvesnim prekidima) stolica „velike crkve pećske“, „velika crkva arhiepiskopija u Peći“, „velike crkve arhiepiskopije i patrijaršije srpske znane Peć“. Još Sv. Sava je u Hvosnu ustanovio episkopiju u selu Studenici blizu Peći, pa se ova episkopija zvala i studeničkom, a za razliku od Nemanjine Studenice, i Mala Studenica. Pri kraju 13. veka, u jednoj hrisovulji kralja Milutina, pominje se Pek i Pešt arhiepiskupova. Kralj Milutin (1282–1321.) učinio je Peć središtem srpske crkvene vlasti. On je, na ime, premestio stolicu poglavice srpske crkve, samostalnog srpskog arhiepiskopa iz Žiče u Peć 1346. g. pećski je arhiepiskop proglašen za pećskog patrijarha a Pećska Arhiepiskopija za Pećsku Patrijaršiju, iz koje se u crkvenom pogledu gospodarilo nad svima srpskim pravoslavnim eparhijama. Srpska Pećska Patrijaršija trajala je do propasti srpske samostalnosti na Dunavu 1459. g. Tada su je Turci ukinuli, a njenu vlast preneli na ohridskog arhiepiskopa. 1557. srpska je Patrijaršija obnovljena, opet sa sedištem u Peći; a 1766. je Turci ponova ukidoše i podvrgoše pod vlast Vaseljenske Patrijaršije u Carigradu.

Ali Peć nije bila poznata u Srednjem Veku samo zbog obližnje vladičanske, mitropolitske i patrijaršijske stolice, nego i kao živo trgovačko mesto sa dubrovačkom kolonijom. U 14. veku Peć se pominje kao mesto koje pohode dubrovački i kotorski trgovci; domaći trgovci (Pećanci) pohode Kotor, gde zaključuju trgovačke poslove sa Mlečanima. Trg se drži pored manastira, a jurisdikciju nad pećkim trgom, kao i nad pećskim panađurima, vrši pećski arhiepiskop, docnije patrijarh. Pećske panađure pohode dubrovački trgovci i u 15. veku. 1410. u Peći se bavio Đurađ Branković sa majkom Marom i bratom Lazarom.

I za turskog vremena Peć je bila poznata širom srpskoga sveta zbog „srpske patrijaršije pećske“. 1450. patrijarh Nikodim piše u Peći povelju manastiru Hilendaru, koji je imao imanje u Peći. U 16., 17. i 18 veku pominju se kao gospodari Peći feudalna familija Mahmud-begovića. Jedan je od njih, prema izveštaju mletačkog izvanrednog providura Pjera Duoda, od 10. februara 1690., popalio Peć (castello Pech) Austrijski iaveštaji toga vremena pominju Peć (Pechia) sa 130 sela u pećskom predelu. Po jednom zapisu, 1720. pećski patrijarh „obnovi grad i sa palatami“; to se svakako odnosi novograđeni manastir, koji je postradao od Mahmud-begovića 1690. god. U 18. veku u Peći je bilo sasvim razumljivo i srpskog pravoslavnog stanovništva. 1736. god. pominje se u Peći neki gospodar Petar Andrejević. 1738. i 1739., morila je „ljuta bolest, čuma, po Peći“, od čega „pomre mnogo blagočastivih hristijan.“ Jedan Mahmud-begović, Kariman paša podiže 1762. oko Peći „šarampov“ (šanac).

Putopisci 19. veka ističu Peć kao znatniju varoš u Turskoj. Tako Ami Bue računa u Peći na 2000 kuća sa 7-8000 stanovnika, među kojima je dobar deo bio pravoslavni Srbin. Trgovačka važnost Peći toga vremena ogledala se u tome što je pećska čaršija imala preko 960 dućana. Gotovo u istom vremenu (1838), kad i Bue, i doktor Miler ističe Peć, u kojoj računa 2.400 kuća sa 12.000 stanovnika (130 pravoslavnih i 20 katoličkih porodica) U čaršiji od 960 dućana vladala je velika živost sve do zalaska sunčeva. Stanovnici su se bavili svilarstvom i zemljoradnjom. Najvažniji su poljski proizvodi bili voće i duvan; s jeseni zidovi gotovo sviju kuća bili su okićeni nizovima duvana. Po Mileru, i Jukić uzima da u Peći ima 12000 stanovnika, ali Jurišić penje broj stanovništva na 4000 domova, a Giljferding na 4000 muslimanskih i 800 hrišćanskih kuća. I ako je Peć za turskog vremena bila znatna varoš, ipak, prema njenoj veličini, trgovina se nije mogla razviti zbog poznate i velike i opšte nesigurnosti od Arnautaša onoga kraja, „gde su svi bili javni hajduci“. Trgovački drumovi postali su i teški i opasni. Još u Buevo vreme trebalo je od Peći do Skadra četiri dana zamorna i opasna putovanja, a nekada se taj put prelazio za 16 sati.

ĐAKOVICA (ĐAKOVO).

Kraj oko današnje Đakovice zvao se u Srednjem Veku Altin ili Altinska zemlja, pa i danas Turci predeo Đakovice zovu Altuneli. U toj župi, Altinu, u tursko doba postala je varoš, koju su Turci i Arnauti prozvali Đakova, a Srbi Đakovica. U ostalom malo je spomena o Đakovici turskoga vremena. Najstariji su spomeni tek iz 17. veka. Turski geograf. Hadži-Kalfa pominje je kao varošicu Jakova blizu Prizrena. Papski izaslanik Stevan Gaspari u svom izveštaju od 1671. godine spominje Đakovicu (Jacova) u redu glavnih varoši u Srbiji. Te godine Fra-Bernardino našao je u Đakovici (Giacovo) samo jednu katoličku kuću, „koja je živela od trgovine“, a brojala je šest duša. Nekada, samo pre 35 godina, dodaje Fra-Bernardino, bilo je u ovom mestu 80 katoličkih kuća sa 600 duša, i vremenom su se ove katoličke kuće delom „isturčile“, da bi samo dažbine izbegle. Austrijski izveštaji iz kraja 17. veka pominju Đakovicu sa mnogim selima u okolini. Posle seobe Srba u Austriju s kraja 17. veka nastalo je jače naseljavanje Arnauta i u samoj Đakovi. Verovatno zbog mnogih Arnauta naš narodni pesnik Đakovicu zove i Arnaut-Pazarom. Inače, Đakovica je dobro poznata u narodnoj pesmi i lepo se pamti poruka Miloša Vojinovića Đakovici Vuku:

Toliki ti rodili grozdovi

U pitomoj tvojoj Đakovici!

Ami Bue uzima da u Đakovici ima 8000 stanovnika i 6-7 džamija. Međutim doktor Miler (1844.) pruža statistiku kojom pokazuje da je Đakovica u tom vremenu bila mnogo veća varoš, nego što je Bue procenio. Na ime Miler nabraja u Đakovici: 1900 kuća, 11 džamija, 640-650 dućana, 18000 muslimana, 2600 pravoslavnih, 450 katolika, a po narodnosti: 17000 Arnauta, 3800 „Slovena“ (Srba), 180 Turaka, nešto Cincara i Cigana. Jurišić broj domova u Đakovici podiže na 4000: 100 domova srpskih, a ostalo do 4000 arnautskih i „latinskih“ (katoličkih). Jukić usvaja, od prilike, Milerovu statistiku: 2000 domova, do 20000 stanovnika (2300 pravoslavnih, 450 katolika, a ostalo Arnauti muslimani). Giljferding računa da u Đakovici ima 35i0 arnautskih muslimanskih domova, 120 hrišćanskih (pravoslavnih i katoličkih). Hrišćani u Đakovici tada su se bavili zanatskim poslovima: katolici su bili isključivo zlatari, a pravoslavni sedlari, drndari i moleri.

DEBAR.

Debar spada u red starijih varoši srpskih zemalja. U poznatoj povelji cara Vasilija II. od 1019. god. Debar se pominje kao mesto koje pripada bitoljskom vladici. Docnije kao da je i Debar dobio svoju episkopiju, jer se 1107. god. pominje episkop debarski. Stolica te debarske episkopije mogla je biti, po pretpostavci I. Jastrebova, današnja Piškopeja, glavno mesto Donjeg Debra. Te se godine, 1107., pominje da je Debar zauzeo od Vizantinaca normanski vojvoda Bohemund. U 13. veku Debar pominje (1257.) Akropolita, kao grad Derba, u koji je on došao iz Drača idući dalje kroz Maću. Ali u Srednjem Veku, kao i u Novom, pod Debrom se razumevao ne samo današnji grad Debar, nego i njegova oblast i predeo. U ugovoru saveza između Karla od Valoa i našeg kralja Milutina od 27. marta 1308. god. pominje se „predeo Debar“ (kontrata de Deber). U opisu života kralja Milutina navodi se da je kralj Milutin osvojio od Grka i „zemlju dabrskuju.“ U jednom zapisu od 1553. god. pominje se „debrski predel.“ Feliks Petančić (1502.) pominje Debar (Dibri) kao jako naseljen grad. Hadži-Kalfa naziva Debar Debra, Diri, i stavlja mu položaj na 17 dana od Carigrada, između Ohrida, Kičeva i Tetova, a zna da kroz debarski kraj protiče „otoka jezera ohridskoga, velika reka Drim“. Baron Božur razlikuje dve varoši Debar, obadve naseljene jednim ratobornim turskim plemenom, koje daje Turcima najbolje regrute za Alžir. I Pukvilj razlikuje dve varoši Debar: Gornji Debar sa 200 domova i Donji Debar sa 700. Ami Bue nabraja u (Gornjem) Debru 4200 stanovnika, 64 dućana, džamiju i karavanseraj, a napominje da je stanovništvo Debra vredno. Doktor Miler računa u Debru 500-540 kuća sa 4200 muslimanskih Arnauta, koji se zanimaju izradom čeličnih i kožnih stvari, bojadžilukom i bozadžilukom. Konsulu Hanu 1863. god. pričali su da u Debru ima 2000 domova, većinom muslimanskih. Vasil Knčov (1900.) u svojoj statistici uzima da u Debru ima 15500 stanovnika. Da pomenemo još da su Debarci poznati bili i za turskog vremena kao odlični „zugrafi,“ „izografi,“ koji su gradili crkve, rezali ikonostase i slikali ikone.

STRUGA.

Struga se pominje u vizantijskim izvorima u početku 11. veka. U 14. veku kao da su bile dve Struge, podeljene rekom Drimom. Jednom svojom poveljom (1342-1345.) kralj je Dušan crkvi Sv. Bogorodice Perivlepte u Ohridu poklonio na Ohridskom jezeru: Strugu Vranisku, Strugu Malu, crkvu Sv. Nikole sa imanjem i sedam ribara i „stas“ poljsko imanje u Misleševu. Na Derokovoj karti Ohridskog Jezera obeležena je crkva Sv. Nikole na poluostrvu Trepetu, koje sa zapada prodire u Jezero. Blizu Struge i danas se nalazi selo Misleševo. U jednom zapisu od 1590. pominje se Struga sa crkvom Sv. Đorđa „u jezeru“. U 16. veku Struga, izgleda, nije bilo beznačajno mesto. Bernardov putopisac (1591.) pominje Strugu kao selo sa karavanserajem, ali i kao žitarski trg, sa koga je žito dugačkim karavanima izvoženo u Lješ, gde mu je dobra cena bila. Jedan karavan od 500 konja natovarenih žitom iz Struge sreo je pomenuti putopisac između Tirane i Elbasana. Tovar žita tada se prodavaše četiri talira u Lješu, a dva i po u Struzi. Hadži-Kalfa pominje mesto Ustrurga, „na jednom malom jezeru“, na dva dana od Elbasana, odakle se (od Struge) odvaja put u Skadar. Baron Božur pominje „varošicu Strugu“. Pukvilj nešto opširnije govori o njoj. Tada je Struga bila Drimom podeljena na dva dela, koja su bila vezana drvenim mostom. Pukvilj računa u Struzi na 3.000 stanovnika.

U toku 19. veka Struga je stanovništvom bila neko vreme opala, ali se pred kraj istoga veka podigla u nekoliko. Bue, Miler i Jukić računaju u Struzi svega 1300 stanovnika; Han uzima da u Struzi ima 611 kuća (na levoj obali Drima 361 hrišćanska, na desnoj obali 220 muslimanskih i 30 hrišćanskih); V. Knčov (1891. i 1900.) uzima da u Struzi ima 800 kuća sa 4600 duša, g. Nušić (1892.): 836 kuća sa 4312 stanovnika (većina Srbi, 500, a 336 turskih kuća), Slavejkov (1898.): 620 kuća. Po Bue-u, Mileru, Jukiću i Hanu, Struga je oko polovine 19. veka bila dosta živa varošica. U njenoj je čaršiji postojalo prilično dućana (Miler: 280, Han: 180). U februaru i septembru držao se čuveni struški vašar, na kome su se prodavale sirovine okolnih krajeva i Srednje Albanije. I jedan i drugi vašar trajali su po 14 dana. Glavno pak zanimanje Stružana i glavni izvor njihovih prihoda bilo je i tada ribarstvo: hvatanje i sušenje jegulja i drugih riba. Bue-u su pale u oči po selima oko Jezera na sve strane razapete ribarske mreže i ribe što su se na suncu i vetru sušile. Hvatanje ribe i tada se davalo pod zakup. 1863. zakup je iznosio 230.000 groša. Glavni zakupnik izdavao je pravo lovljenja ribe okolnim seoskim opštinama, pa je od toga dobijao još toliko preko svoga zakupa.

Strugu pred kraj 19. veka opisali su V. Knčov, g. Br. Đ. Nušić i P. R. Slavejkov. Struga je tada bila lepa i dosta velika varošica. Lep drven most spajao je dva dela ove varošice Drimom podeljene. Na desnoj obali bile su gotovo sve same muslimanske, a na levoj hrišćanske kuće. Još se držalo negdašnje bogatstvo Stružana. Kuće su im bile lepe i većinom dvospratne i trospratne. Verovatno zbog negdašnjeg bogatstva Stružana i lepote njihova mesta, postala je ona narodna izreka: „kako Struga nema druga“. Nekada je Struga bila odista bogata varoš. Trgovala je sa Albanijom, i iz toga je vremena u Elbasanu kolonija Stružana, koja se tamo još drži. Negdašnji čuveni struški vašar još se pamti, i jedno mesto više Struge zove se i sad Panađurište. Struga je opala kada su Arnauti svojim drumskim razbojništvom odbili trgovce od struškog trga i vašara. Stružani se sada posvetiše lokalnoj trgovini i obilnom ribarstvu. Na 300 metara od mosta Drim se račva i pravi tri ostrva u svom koritu. To se mesto zove Daljan. Tu su nameštene trščane lese, u koje se hvatao šaran, pastrmka, a najviše jegulja. Preko rečnih rukavaca bili su namešteni mostovi za prelazak na ostrva i dolazak do lesa. Jegulja je najviše padala, kada se zbog južnog vetra jezerska voda uzmuti i riba nagne u Drim. Ribolov samo na Daljanu izdavan je pod zakup za 120-150000 groša. Jegulja je klana, soljena i dalje raznošena. Pri svem nesigurnom stanju na drumovima zbog Arnauta, ipak se preko Struge po malo trgovalo i sa Albanijom. Preko struškog mosta prelazili su pokatkad karavani natovareni tulumima ulja iz Edbasana. Subotni pazar bio je veliki i bogat. Struško posuđe na trgu je uživalo posle veleškog najbolji glas. Stružani su kao pekari i grnčari odlazili u gurbet u Srbiju, Rumuniju, Skadar i druge varoši pored Jadranskog Mora.

Neke su srpske varoši opale u turskom vremenu i zbog prevelike nesigurnosti od razbojnika Arnauta. Poglavito zbog toga opali su Ohrid i Struga. Ako zapadnim delom starog Ignjatijevskog Puta zavlada uredan i bezbedan život, oživeće i obogatiće se i varoši na njoj Ohrid, Struga, Elbasan i Drač.

TETOVO.

Tetovo se pominje kao selo i trg. Htetovo ili Htetova na reci Htetoskoj ili Htetovštici, koja upada u Veliku (Vardar). Tada je u Tetovu bio čuveni Manastir Sv. Bogorodice, koji se u spomenicima zove „Mati Božija Htetovska“, „Bogorodica Htetovska“ i „Manastir Svete Bogorodice i Čudotvorice Htetovske“. Manastir ovaj pominje u 13. veku Dimitrije Homatijanski. Manastir je bio bogat i, prema popisu iz 14. veka, imao je veliko imanje: njive, livade, vinograde. Pored manastira, o slavi manastirskoj, držao se u 14. veku vašar, na kome su trgovci plaćati istu carinu kao i na panađuru kod crkve Sv. Đorđa u Skoplju.

Tetovo Turci zvahu Kalkandelen. Tursko se ime javlja tek u 17. veku; ono nije moglo istisnute srpsko, srednjevekovno, i verovatno će se vremenom izgubiti i zaboraviti. Šta više, staro ime za tetovsku župu Polog održalo se i u 16. i 17. veku. Prema jednom srpskom zapisu, na Petrov-dan 1537. god., car Sulejman prođe „niz Polog“; verovatno je tom prilikom sultan prošao i kroz Tetovo. U 16. i 17. veku u Tetovu je bila stolica vladike pološkog. 1565. pominje se „episkop položski bogohranimago mesta Htetova“, a 1641–1646. bejaše Nikanor vladika „Skopju i Pologu“, samo se iz te beleške ne vidi, gde je stanovao taj vladika Nikanor, u Skoplju ili Tetovu? Hadži-Kalfa pominje Tegovo i srpskim i turskim imenom. On zna da se Tetovo nalazi na istočnoj strani Šar-daga (Šar-planine), 17 dana od Carigrada, nedaleko od izvora Vardara. Još je Hadži-Kalfa zabeležio o Tetovu: „Mesto Tetovo naslanja se na breg i ima mnoge bašte“. Austrijski izveštaji od 1689. god. pominju varoš Tetova. Možda je i Tetovo, kao i druge varoši, nastradalo pri kraju 17. veka, jer nikakva spomena nemamo o Tetovu čitava 18. veka. Tek ga Pukvilj početkom 19. veka pominje kao „siromašnu varošicu Kalkandeluk“ Ami Bue naziva Tetovo čistom varoši, koja je potonula u zelenilo. Po oceni Buevoj, Tetovo je u tom vremenu moglo imati 4-5000 stanovnika, od kojih su polovina bili Srbi, a ostalo Turci i Arnauti. Za prve vlade kneza Miloša u Srbiju su dolazili radi pečalbe i Tetovci, a docnije su donosili knezu Mihailu na poklon svoje čuvene jabuke. Jurišić (sredinom 19. veka) beleži da u Tetovu živi bez malo polovina Srba. Još napominje da se okolina Gostivara i Tetova zove Gornji i Donji Polog. Jastrebov naziva Tetovo velikim letnjikovcem, koji se nalazi sav u zelenilu. Jastrebov računa u Tetovu 1800 domova i 8 džamija, Tetovci su se bavili trgovinom i zanatima. Svetozar Tomić (1906.) označava pred naše doba Tetovo kao opalu varoš, dok Knčov (1900.) u njemu računa 19.200, a Cvijić 20.000 stanovnika. Za turskog vremena većinu u Tetovu su činili Turci i Arnauti, a Srbi manjinu, pa ipak su Srbi zahvaljujući svom ustalaštvu u svojim rukama imali gotovo svu varošku trgovinu.

GOSTIVAR.

Gostivar je nesumnjivo srednjevekovnog porekla, što se vidi iz jedne povelje kralja Dušana (1337–1346.). Kralj je manastiru Sv. Bogorodice dao mnoga sela, i među njima i selo Štenče, čije su se seoske međe dodirivale sa gostivarskam i išle preko „Velike“ (Vardara). Prema ovome Gostivar je tada bio verovatno selo sa svojim međama i atarom. Posle ovoga Gostivar se gotovo i ne spominje. Hadži-Kalfa navodi između Struge i Skoplja neko mesto Istarova što može biti, po mišljenju K. Jirečeka, Gostivar. Jastrebovu varošica Gostivar sa 400 domova ničim nije pravila naročit utisak. V. Knčov je računao u Gostivaru 3735 stanovnika.

KIČEVO.

Kičevo se, kao mesto i predeo, pominje dosta rano. U povelji Vasilija II., 1018. god., navodi se kao mesto Kicavis, koje pripada u eparhiju ohridskom arhiepiskopu. U zimu 1257–1258. Đorđe Akropolita došao je iz Drača preko Debra u Kičevo. U ugovoru o savezu između Karla od Valoa i kralja Milutina pominje se kičavski predeo, contrata de Quiciane. U opisu života kralja Milutina priča se da je kralj Milutin osvojio „zemlju kičavsku“. Po tom se vidi, da se u Srednjem Veku Kičevo zvalo i Kičava, kao što ga i danas narod zove. Hadži-Kalfa ga pominje kao mesto Firdžova, Firčova i Kirčova. 1706. god. u Rusiji se bavi neki Dimitrije Petrović radi skupljanja milostinje za dograđivanje neke crkve Sv. Dimitrija. On se u Rusiji kazuje da je iz „srpske zemlje iz ahridonske (ohridske) eparhije krčevskoga goroda“ (iz grada Kičeva). U jednom fermanu sultana Selima III, od 1798., pored drugih kaza, pomenuta je i „kaza krčovska“. I Vuk Karadžić zna za Kičevo, koje naziva Krčava, varoš u skopaljskom pašaluku, u kojoj je oko jedna trećina hrišćana, a ostali su turskoga zakona, „ali svi govore srpski, istina zanoseći malo na bugarski, ali ih pravi Bugari opet ne razumiju,“ V. Knčov daje ime gradu Kičevo i Krčevo, a računa u njemu 4844 stanovnika.

KRUŠEVO.

Ne može se pouzdano reći da je Kruševo postojalo i u Srednjem Veku. U jednoj povelji cara Dušana od 1348. Kruševo bejaše jedno od hilendarskih sela; u tom vremenu i svetogorski manastir Esfigmen imao je od cara Dušana metoh u selu Krušuvos, Krušuvo. Ali teško da je to bilo naše Kruševo, nego će možda biti koje od ona tri sela u strumskoj oblasti, koja nose isto ime Kruševo. 1351. car Dušan dade Hilendaru selo Kruševo na Strumi. I danas u serskoj, demir-hisarskoj i nevrokopskoj kazi ima po jedno selo Kruševo ili Krušovo.

O Kruševu turskoga vremena malo znamo. Poznati i češće pominjati V. Knčov u Kruševu računa 9350 stanovnika i među njima 4000 Cincara. Nadolazak tih mnogih Cincara u Kruševo nesumnjivo je iz najnovijeg vremena, jer je pre pola veka Kruševo još bilo obično selo. N. G. Eničerev je zapamtio Kruševo sedamdesetih godina 19. veka samo kao selo. Han (1858.) računa u njemu svega 140 kuća, 32 hana, 10 kovačnica koje izrađivahu potkovice i klince od gvožđa iz Samokova i iz Soluna (od gvožđa engleskog). Veći i bogatiji deo stanovništva bili su Vlasi, manji Sloveni (Srbi), a bilo je nekoliko arnautskih hrišćanskih porodica. Stanovnici su bili stočari, zanatlije i trgovci. Kao stočari leto su sa svojom stokom provodili na Šar-planini, a zimovali u Grčkoj i na morskoj obali Makedonije. Pijace za njihovu stoku i stočne proizvode bile su im Skadar, Solun, Carigrad, Bitolj, i Skoplje. U domaćim salanama (kozarama) klano je i prerađivano godišnje na 30000 ovaca i koza. Tri pazara držana su preko nedelje, ponedeonikom, četvrtkom i subotom, kada su u Kruševo dolazili mnogi seljani iz okolnih mesta. Kruševljani su tada išli „u gurbet“ (u tekovinu) kao trgovci, handžije, kasapi, zlatari, terzije. Zanat su učili i radili ga u tuđini. Kao trgovci mnogi su dolazili do velikog bogatstva. Bilo ih je po svima mestima u Levantu, pa čak i u Beč doprlo je i nastanilo se šest trgovačkih kuća Kruševljana.

RESEN. PRESPA

Danas se pod Prespom razume celo resensko polje i cela okolina Prespanskog Jezera. Čitav kraj deli se na Donju i Gornju Prespu; Gornja Prespa obuhvata resensku nahiju. U Srednjem Veku pod Prespom razumevala se okolina Prespanskog jezera, a za vreme Turaka javlja se mesto Prespa, kome je teško odrediti položaj, ako to nije Resen. Car Samuilo imaše svoj veličanstven dvorac na jednom ostrvu Prespanskog Jezera, pored divne crkve Sv. Ahilija iz Larise, čije je moći doneo maćedonski car kao plen iz Tesalije. U selu Germanu u prespanskom kraju nađen je i grobni spomenik, što ga je 993. god podigao Samuilo ocu Nikoli, materi Ripsimiji i bratu Davidu. Za vlade kralja i cara Dušana Prespa se javlja kao ime jezera i same jezerske oblasti. Oko 1335. kralj Dušan dade tu manastiru Treskavcu dva riblja lovišta. Oko 1337. Dušan podari istom manastiru: „ribare u Prespi, u Nivicama, po imenu Amartola i Dobreta; ribara u Prespi u Nakolcima, po imenu Soprasta, sa braćom i rodom mu, sa lovištem;... metoh Sv. Nikole u Ljubaini u Prespi.“ Crkvi Sv. Bogorodice Perivlepte u Ohridu kralj je dao „metohiju Jankov Dol u Prespi s međama i sa mlinovima“.

Putopisac mletačkog poslanika L. Bernarda navodi u svom putopisu (1591.) mesto Prespu. Hadži-Kalfa pominje mesto Persepe na obali Ohridskog (mesto Prespanskog) Jezera, 15 dana hoda od Carigrada. Pukvilj čak računa da u Prespi ima 400 domova. U 18. veku ohridski arhiepiskop zove se i svetoprespanski. Moguće je da se sve ove vesti o Prespi kao mestu odnose pre na Resen, nego li na neko naselje pod imenom Prespa. G. Branislav Đ. Nušić (1892.) misli da je Resen novija varoš a Knčov računa u Resenu 4-4450 stanovnika. Inače je Resen izašao na glas sa izrade lepe lončarije koja se prodavača u Bitolju i Ohridu. Pri kraju 19. veka u Resnu se 12 kuća bavilo tim zanatom. Prespa je sama bila čuvena sa svojih baštovandžija.

ĐEVĐELIJA.

Đevđelija je od novijih varoši u Novoj Srbiji. Železnica je nju od sela stvorila i podigla do varoši kao i Mitrovicu i Uroševac na Kosovu. Sudeći po imenu, Đevđelija može biti da je kao selo postojala i u Srednjem Veku. Njeno čudnovato ime nesumnjivo je što i gevgelija, đevđelija, „dzevgelija“, „dzevgar“, „zevgelatija“, poveljama naših vladalaca, a znači čift, par volova, ralo, oraću zemlju jedne porolice. Verovatno tu su i za naših vladalaca bili nastanjeni seljani koji su imali svoje „đevđelije“; ovaj naziv oblika svojine zemlje ostao je vremenom kao ime samoga sela, koje ko zna kako se zvalo u staro vreme. U povelji cara Dušana, kojom car osniva svoj manastir Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila, stoji: „selo Srbice sa međami, i sa pravinami, i sa đevđelijami“.

Pouzdani spomeni o Đevđeliji tek su iz druge polovine 19. veka. 1863. god. Đevđelija je brojala samo 60 kuća, ali je imala izgled varoški, čemu su doprinosile najviše nove velike svilare, devet na broju. Većina tih svilara pripadala je jednom trgovcu iz Soluna. Mnoštvo dudova oko Đevđelije pokazivalo je jaku razvijenost svilarske radinosti u ono vreme. Svila se točila na prost način, a izvozila se i svilena čaura. U skoro se Đevđelija, selo kukuške kaze, podigla i zbog železničke pruge i pojačanog svilarstva, pa je 1886. god. proglašena za varoš. Već 1890. god. broj stanovništva u Đevđeliji podigao se na 4200. Stanovništvo je bilo većinom srpsko, a nešto malo bilo je Turaka, Cincara, Čerkeza i Cincara. Ono je povećano doseljavanjem seljana iz okolnih sela, naročito iz Mačukova, a neke su se kuće doselile iz Dojrana i Velesa. Glavno zanimanje stanovništva bilo je spremanje čuvenih đevđelijskih svilenih čaura. Za taj rad bila je udešena svaka kuća u Đevđeliji. Leti, čim izbije dudovo lišće, svaki drugi rad prestajao je: dućani se zatvaraju, škole raspuštaju, a stanovništvo napušta svoje kuće, koje ustupa svojim svilenim bubama. Gotovo sve vreme stanovnici provode oko lesa na kojima se kreću i šušte svilene bube. 1889. god. Đevđelija je sa okolnim selima proizvela 340.000 oka svilenih čaura, što se izvezlo u Solun, i prodalo za 57.000 lira. Sem toga, stanovništvo se u Đevđeliji bavilo i proizvodnjom afijuna, a u đevđelijskoj kazi izrađivala se aba za odelo turske vojske i žandarmerije.

DOJRAN ili POLENIN.

Na Dojranskom Jezeru razvijen je naročito ribarski zanat. Kako su to istakli J. Cvijić, V. Knčov i I. Ivanić, način lovljenja ribe na Dojranskom Jezeru ukazuje na veliku starinu toga zanata i veliku sličnost na običaje i navike, kako se to vršilo čak u doba Herodota, još pre Hrista. Međutim o Dojranu Srednjega Veka imamo samo jedan spomen. U crkvi Sv. Ilije u Dojranu ima od 1362. god. natpis na grobu neke blagorodne devojke, kćeri nekog Mihaila od starog carskog roda. O Dojranu turskoga vremena prvi pruža neko obaveštenje Hadži-Kalfa. Dojran je tada (17. vek) kao kadiluk pripadao Ćustendilu. Imao je malu čaršiju i samo jednu džamiju. Jedan deo varoši bio je na samoj obali jezerskoj, te su talasi sa jezera zapljuskivali obližnje kuće. Hadži-Kalfa naziva ovu našu varoš Dojranom, kako ga Turci i danas zovu. U turskim katastarskim knjigama u Carigradu nazvan je „grad Dojran na Toplicu“ (po rečici Toplici, jezerskoj pritoci). Međutim naš ga narod zove Polenin i Polin. Ovo narodno ime Dojrana nesumnjivo je postalo od grčke reči polis, grad, varoš, a time i samo narodno ime pokazuje starinu ovoga mesta.

Dojran je u 19. veku bio prilična varoš. Grk Nikolaidi (1859.) računa u njemu 3500 stanovnika, Han 5500, Knčov: 5904 (1893. g.) i 6700 (1900 g.). Pored Srba bilo je u Dojranu dosta Turaka i nešto Cincara, Jevreja i Cigana. Kako je ribarstvo na jezeru bilo veoma razvijeno u Dojranu se na trgu moglo naći ribe u svako doba godine. Krajem 19. veka bilo je u Dojranu 250 kuća koje su se isključivo ribarstvom bavile i 40 trgovačkih kuća, koje su ribu kupovale i raznosile po okolnim mestima i gradovima. Nikolaidi čak zna da Dojranci hvataju 7-8 vrsta riba, od kojih najkrupnije teže – 100 do 150 kgr.! U Hanovo vreme u Dojranu je bilo razvijeno i svilarstvo, pa je i tu bilo nekoliko predionica svile.

VELES.

U trećem veku posle Hrista pominje se u Peoniji grad Bilazora ili Vilazora. Od imena toga peonskog grada postalo je i ime našega Velesa. Ali stari, srednjevekovni Veles nije bio baš gde je današnji, već ispod njega, u blizini, na ušću Topolke u Vardar, gde se poznaju razvaline srednjevekovne tvrđave. To se mesto i sad zove Stari Veles ili Donji Grad, a iznad njega je Kale. Po narodnom predanju preseljavanje Starog Velesa izvršilo se u turskom vremenu. Turci su bili podigli stražaru kod mosta na Vardaru, i oko nje su se naseljavali stanovnici iz Donjeg Grada. Poslednji stanovnici iz Starog Velesa preselili su se u današnji Veles 1855. god. Po mostu na Vardaru Turci su Veles prozvali Ćuprili. To preseljavanje Starog Velesa moralo je biti pre 17. veka, jer Hadži-Kalfa i Evlija Čelebija pominju Veles kod mosta i u blizini tvrđavu.

U Srednjem Veku Veles se prvi put javlja u početku 11. veka: u povelji Vasilija II. pominje se mesto bitoljske eparhije Veles, Veleson. 1252. Veles ustupi epirski despot Mihailo II. caru Jovanu Vatacu. „Grad slavni Veles“ oslobodio je od Grka i prisajedinio Srbiji srpski kralj Stevan Dečanski 1330. god., pošto je potukao kod Ćustendila grčke saveznike Bugare. Za vlade kralja i cara Dušana u Velesu je upravljao srpski veliki vojvoda Oliver, koji je u svojoj stolici dočekao cara Jovana Kantakuzena. Posle Olivera Velesom su upravlja i Dejanovići. Kad je car Dušan osnivao svoj manastir Sv. Arhanđela Mihaila i Gavrila kod Prizrena, ovom manastiru je, po carevu odobrenju i volji njegove matere, neki Radenko priložio crkvu Sv. Arhanđela u Velesu, sa ljudima, mlinovima i ostalim imanjem te crkve.

O Velesu turskoga vremena imamo spomen tek iz 17. veka. Kad je doktor Edvard Braun 1669. god. prošao kroz Kiprili, „Most-Varoš“ (Veles), veliki deo varoši beše izgoreo od požara. Hadži-Kalfa naziva Veles Kjuprili i Kjoprili, po kamenom mostu (ćupriji) na Vardaru, „koji dolazi od Skoplja“. Hadži-Kalfa određuje položaj Velesa ovako: na 16 dana hoda od Carigrada, u jednoj kršnoj klisuri, pored mosta na Vardaru. Nešto opširnije opisuje Veles Evlija Čelebija. Na Vardaru je jak most, po kome je varoš dobila svoje ime Ćuprili. Varoš je na obema obalama Vardara, u velikom kamenjaru. Kuće su pokrivene pločama i ćeramidom, a okrenute reci. Veles ima četiri mahale, dosta džamija, medresu, osnovnih škola, 50 dućana, han i hamam. Preko drvenog mosta na četiri stuba prelazi se u čaršiju. Na pola sata od varoši, na jednoj uzvišici, nalazi se mala i zapuštena tvrđava. Vinogradi i vrtovi su na izvesnom odstojanju od varoši. Veles je vojvodaluk i spada u ćustendilski sandžak rumelijskog vilajeta. U 17. veku javlja se taj grad i kao vladičanska stolica. 1670. god. bejaše veleški vladika neki Josif. Još 1750. veleški vladika stoluje u Donjem Gradu ili Starom Velesu. I u 19. veku Veles je ostao i dalje vladičanska stolica, samo se njegov vladika zove mitropolitom i egzarhom Maćedonije.

No jednom zapisu od 1691. god. „Nemci“ (Austrijanci) su u gonjenju Turaka došli i do Velesa. Izgleda da Veles nije postradao u tom tursko-austrijskom ratu, jer se on, „bogohranimi grad Velez“, već početkom 18. veka javlja kao znatna varoš. Jerotiju Račaninu „Velez“, „Ćuprilija“ je „varoš golema“, „i tu bejahu Turci mnogo i gospoda mnoga i kadija“. Još je Račanin video u Velesu sve kuće pločama pokrivene, mnoge puste crkve i na mostu carinika. U toku 18. veka kao da je Veles zbog nečega opao, jer ga Božur naziva varošicom zidom obgrađenom, sa 3-4000 stanovnika, a Pukvilj (1807.) računa u njemu 2000 kuća.

U 19. veku Veles je u stanovništvu porastao i oko polovine ovoga veka bio napredna trgovačka varoš. Jukić u njemu računa na 20000 stanovnika; Makenzijeva i Irbijeva govore o 4000 domova, što će od prilike biti na 20000 duša, V. Knčov uzima da u Velesu ima 19700 stanovnika. Za vreme Turaka, naročito šezdesetih godina 19. veka, Veles je jedak od najjačih trgovačkih gradova Maćedonije. Na daleko su bili poznati njegovi trgovci i njegovi pazari. Njegovi bogati trgovci radili su sa Srbijom, Austrijom, Italijom, Solunom, Carigradom. Poglavito se trgovalo sirovim i prerađenim kožama, sahtijanom i đonom. Čuven je bio naročito veleški sahtijan od kozjih koža. Godišnje ga se izrađivalo na 400000 komada, a izvožen je u Peštu. Sem toga, veleški su trgovci izvozili u Beč beo sahtijan iz Đakovice, Prizrena i Peći. Kada su trgovci sa sahtijanom polazili iz Velesa i kada su se posle doma vraćali iz Pešte i Beča, u gradu je bila prava svečanost. Osiromašenje Velesa u 19. veku bilo je baš u vezi sa opadanjem ove sahtijanske industrije i trgovine: rad je prestao kad je Austrija zavela visoke carine na sahtijan iz Turske, a Turska uz to uvela izvoznu carinu i na tu robu. Za vreme Krimske Vojne, Veles je vodio i veliku žitarsku trgovinu. Kao nekad u 16. i 17. veku, žito je svoženo čamcima do Soluna rekom Vardarom. Hirševe železnice ukinule su taj vodeni saobraćaj između Velesa i Soluna i prekratile trgovinu žitom. Nekad je Veles smatran kao jedna od najbogatijih varoši vinom i rakijom na Balkanskom Poluostrvu. Svoje vino i rakiju Veles je izvozio u Radomir, Ćustendil, Dupnicu, Sofiju, Krivu Palanku, Kumanovo, Bitolj, Prilep, Maleševo i Skoplje. Posle rusko-turskog rata 1877. do 1878. god. i ova je trgovina opala, jer glavni potrošački trgovi veleškog vina i rakije posle rata ne behu više u Turskoj. Iz Soluna je Veles dobijao kolonijalnu robu, engleski pamuk i raznu gvožđariju, a iz Beča tkanine i pomodne stvari. Nekada slavni veleški vašar već je 1892. izgubio svoj stari značaj. Od svojih zanata Veles je danas najbolje očuvao slavno grnčarstvo. Stanovništvo se bavilo i kulturom pirinča, susama, maka i pamuka. Susam se ranije mnogo više sejao. Veleški „oriz“ ili pirinač nije ustupao kočanskom. Kultura maka preneta je iz Štipa, i od afijuna stanovništvo je imalo lepe prihode. 1889. proizvedeno je 8000 oka afijuna (opijuma), a 1890:13000.

ŠTIP.

Štip je jedan od najstarijih gradova u srpskim zemljama. Pominje se u trećem veku posle Hrista kao peonski grad Astibo. Grci su ga prozvali Stipeon, a Srbi po njima Štip. Docnije se Štip pominje kao jedan od gradova cara Samuila, koji je 1014. zauzeo car Vasilije II. U blizini Štipa bila je 1018. stolica morozviške episkopije u Morozvizdu. Mesto se ovo u 16. veku zove Morozvizd, a danas se tu (u kočanskom srezu) nalazi selo Morodvis ili Morozda. U ugovoru o savezu između Karla od Valoa i kralja Milutina od 27. marta 1308. god. pominje se „tvrđava po imenu Štip i predeo Ovče Polje.“ Granice Srbije približile su se Štipu dosta rano, odmah posle konačnog osvojenja Skoplja 1282. god. Iste godine, kad je sklapao ugovor sa Karlom od Valoa, kralj Milutin veli u jednoj svojoj povelji da je mačem osvojio „ovčepoljsku stranu,“ kad i skopsku, pološku i debarsku. Kraljev sin Stevan lišen je vida na Ovčem Polju kod crkve Sv. Nikole, koja i danas postoji na Ovčem Polju. Grad Štip je 1330. god. od Grka osvojio i prisajedinio Srbiji kralj Stevan Dečanski, koji se odmah posle boja kod Velbužda (Ćustendila) zove „kraljem sve srpske zemlje, i pomorske i ovčepoljske i velbuške“. Na Ovčem Polju u maju 1355. god. bavio se car Dušan sa svojim logotetom Đurđem. U 14. veku pominje se „grad Štip“ sa trgom, sa crkvama, sa „podgradijem ili amborijem“ (prema grčkom „emporijon“). Pri kraju vlade Stevana Dečanskog i u početku vlade njegova sina kralja Dušana u Štipu je zapovedao vojvoda Hrelja (u nar. pesmama Relja Krilatica). Hrelja je u podgrađu Štipa bio podigao crkvu Sv. Arhanđela Mihaila; pa je sa njenim imanjem i ljudima dao u metoh Hilendaru, što je i kralj Dušan potvrdio 1332. god. Ta Hreljina crkva i danas još stoji u Štipu na Hisaru i zove se Fitija. Veliki vojvoda Jovan Oliver 1341. god. dade u metoh svome manastiru u Lesnovu crkvu Sv. Nikole u Štipu sa celim njenim imanjem, što docnije potvrdi i car Dušan svojom poveljom. Ta crkva Sv. Nikole je današnja štipska varoška crkva, koja je 1845. bila episkopska crkva, a 1867. je obnovljena. U 14. veku u Štipu su bile još dve crkve. 1350. god. car Dušan potvrdi baštinu nekom vlastelinu Ivanku i njegovoj deci „u Štipu u gradu“; taj je Ivanko bio podigao na svojoj baštini crkvu Sv. Jovana Krstitelja, a među otrocima u Štipu, što ih je bio priložio svojoj crkvi, pominju se: Đurađ Danković, Radovan Golemčić, Dragoslav Srbljin sa braćom i dr. Za vlade cara Dušana, 1355., u Štipu bejaše ćefalija David Mihojević, a za vlade Dejanovića, 1377. u Štipu bejaše čelnik neki Stanislav. Kostadin Dejanović 1381. god. bavio se u Strumici, pa je tom prilikom lesnovskom manastiru potvrdio crkvu Sv. Nikole u Štipu, onu istu što je pre 40 godina, 1341. bejaše podario Lesnovu Oliver. U Štipu je i svetogorski manastir Sv. Pantelejmona imao svoja imanja, koja mu oko 1378. god. potvrdiše braća Dejanovići Jovan Dragaš i Kostadin, kao i crkvu Sv. Arhanđela zvanu Glavatova, što je bio osnovao Hrelja. 1388. god. u Štipu se bavio Kostadin Dejanović, pa je tom prilikom, 26. marta, potvrdio dobra, koja je vojvoda Dmitar poklonio crkvi Sv. Spasa u Štipu. I danas se u Štipu pod brdom Kumlakom nalazi crkvica Sv. Spasa.

Teško da su Turci zauzeli Štip pre boja na Kosovu 1389. god. Više ima verovatnosti, da su Turci zauzeli Štip posle 1394. god., po smrti Kostadinovoj. 1413. god. u okolini Štipa bavio se sultan Musa. Dubrovčani pismom od 13. jula 1413. g. izvestiše madžarskog kralja da su saznali da se sultan Musa bio nalazio na Ovčem Polju (Ovce-pogle), ali se povukao ka Ihtimanu ispred sultana Muhameda i Srba.

U našim zapisima 16. veka pominje se „grad Štip.“ Ništa drugo ne znamo o Štipu 16. veka. Nesumnjivo je ipak da je i u 16. veku Štip bio znatna varoš, kad se već 1601. god pominje štipski vladika Ruvim, za čijeg se vladikovanja, a pri svešteniku Dojku i ktitoru Pavlu „ispisala“ crkva Sv. Spasa u Štipu. 1620. bejaše Makarije „episkop Kratovu i Štipu.“ Mora biti da je tada u Štipu bilo i bogatih naših ljudi kada kir-Simon iz Štipa i žena mu Vesa podigoše 1635. crkvu u Lesnovu. Hadži-Kalfa određuje položaj Štipa: zapadno od Strumice, između Radovišta, Skoplja i Tikveša. On ga naziva: Istib, Istip, Ištib, i kaže, da je varošica u dolji i kadiluk. U blizini varošice na visokom brežuljku bio je tada tvrd gradić, koji je posada čuvala. Ovče Polje, ili kako ga Hadži-Kalfa zove Ofdžajoli, pripadao je štipskom kadiluku. Mora biti da su tada domaći kovači dobijali gvožđa iz palanačkog kraja, za izradu onih „sitnijih stvari od čelika,“ koje se, po Hadži-Kalfi, u to vreme izrađivahu u okolini Štipa. Tvrđava, o kojoj govori Hadži-Kalfa, sada se nalazi u razvalinama i narod je zove Markove Kule. U toj tvrđavi, izgleda, Turci su dali otpora Austrijancima 1689. god. Pri zauzeću Štipa 10. oktobra 1689. Austrijanci su ubili na hiljadu Turaka i zadobili nešto plena. Ovaj austrijski izveštaj potvrđuju i dopunjuju naši zapisi. Po jednom od njih iz 1690. „doidoše Nemci i Mađari do Štipa“, a kada ih Turci oteraše i preko Dunava preteraše, narod je ljuto nastradao od Turaka i Tatara.

U 18. veku u predgrađu štipskom Novom Selu stoluje „mitropolit kolasijski (ćustendilski, banjski), kratovski i štipski“. Pećski patrijarh Arsenije IV., obilazeći oblasti svoje patrijaršije, 1728. god iz lesnovskog manastira svrati u „Novo Selo bliz Štipa, u dvor gospodina mitropolita kir Efrema kolasiskago i kratovskago“. Kad je pećski patrijarh Kirilo 1757. god. bio u rilskom manastiru, on za „kolasijskog“ mitropoliga posveti rilskog igumana Serafijona i odredi mu da uzme u eparhiju Štip, gde je tada bila privremena stolica kolasijske mitropolije. Sve do ukinuća pećske patrijaršije, 1766., Štip je bio pod njom. Te godine jedan od mitropolita koji su dali pristanak da se ukine pećska patrijaršija bio je i ćustendilski i štipski mitropolit Gavrilo.

U 19. veku Štip je brzo napredovao i u stanovništvu i u trgovini. Baron Božur (kraj 18. veka) računa u Štipu 3-4000 stanovnika, a baron Gamera 5000. Po ovim putopiscima, Božuru i Gameri, iznad zidom obgrađene varoši bejaše porušen starinski gradić. Već posle 20-30 godina Štip je brzo porastao. Bue ga naziva znatnom varoši od 15-20000 stanovnika, većinom hrišćana. Štip je tada imao dosta veliku čaršiju, mnogo česama i nekoliko lepih džamija. Nikolaidi računa u Štipu 3000 kuća: 1200 hrišćanskih, 200 ciganskih, 30 jevrejskih, a ostalo su bili turski domovi. Sve do srpsko-turskih ratova, a pre no što je sagrađena vardarska železnica, Štip je bio jedan od nekoliko najvažnijih trgovinskih centara Maćedonije i Stare Srbije. Imao je trgovinskih veza sa Južnom Srbijom i Bugarskom. U njemu je bilo razvijeno kožarstvo. Posle rata izgubio je te veze i time mu je opala trgovina i industrija. Pa ipak se je Štip opet podigao i postao ekonomski centar svoje oblasti. Pred kraj 19. veka Štip je imao preko 20000 stanovnika, i bio je znatna trgovačka varoš. Štipski su trgovci u svojim rukama držali celu trgovinu sa afijunom, pirinčem, žitom i drugim proizvodima, koji su se iznosili iz kočanske kotline i štipske okoline. Štipski srez davao je godišnje 16-18000 oka afijuna. Danas slobodni Štip još većma će razviti svoj privredno-trgovinski život.

RADOVIŠTE.

Najstariji spomen Radovišta je iz 11. veka: u povelji cara Vasilija II. od 1018. god. pominje se mesto Radovište, u strumičkoj eparhiji. Sem Radovišta tada se pominje i radoviško selo Konče, gde je u 15. veku završila poslednje godine svoga života Katarina, žena Ulriha Celjskog, kći srpskog despota Đurđa Brankovića. Narodno predanje uzima da je tu nekada bio grad i vladičanska stolica. U 14. veku Radovište je pripadalo najpre Oliveru, a zatim Kostadinu Dejanoviću. 1361. god. u Radovištu („u Radovištah“) bavio se car Uroš sa logotetom Đurđem, i tom prilikom car utvrdi granice hilendarskoj planini Kunarama više Sekirnika. Među strumičkim selima i danas se nalazi to staro selo Sekirnik. – Još manje imamo spomena o Radovištu turskoga vremena. U 17. veku ćustendilski mitropoliti zovu se i radoviški. 1642. god. bejaše Josif mitropolit „Banji i Kratovu i Štipu i Radovištu“. Hadži-Kalfa spominje Radovište kao mesto u ćustendilskom sandžaku, između Strumice, Štipa i Kratova, na putu preko Sereza. Baron Božur navodi Radovište kao varošicu Radovich sa 3 do 4000 stanovnika. Baron Gamera dodaje, da je varošica zidom obgrađena i da ima starinski gradić. To „kale“ nalazi se danas u razvalinama nad Radoviškom Rekom.

KOČANE ili KOČANI.

Kočani se javljaju u našim spomenicima tek u 14. veku. Njihov gospodar tada bejaše srpski veliki vojvoda Jovan Oliver, koji 1337. god. dade izvesne povlastice manastiru Sv. Dimitrija u Kočanima. Posle Olivera Kočanima je vladao Kostadin Dejanović, o kome još traju narodne uspomene u kočanskom kraju. – Vrlo je malo spomena o Kočanima turskoga vremena. U 17. veku ćustendilski i štipski mitropolit zvao se je pokatkad i kočanski. Po jednom letopisu Turci su 1670. silom isturčili i Kočane (Kočeni). Danas se Kočani slave sa svoga „kočanskog oriza“. Kultura pirinča u kočanskoj kotlini mora biti da je iz starijega vremena, ma da o tome nemamo izričnog spomena. Lazar Saranco pominje da skopska okolina daje neku manju količinu pirinča. Hadži-Kalfa beleži da se pirinač seje oko Sereza, Drame i Bera. Nema sumnje da se pirinač sejao oko Kočana i u 16. i 17. veku, kada se sejao i oko Skoplja i Sereza. – Pri kraju 19. veka u Kočanima je bilo preko 5000 stanovnika. Van velikog trgovačkog druma u Kočanima se vodila izvesna lokalna trgovina domaćim proizvodima, naročito pirinčem i afijunom, ali je ta trgovina bila u rukama Štipljana, a sem toga Kočanima je konkurisalo i obližnje selo Vinica, gde su se držali nedeljni pazari veći i bolje posećivani od kočanskih.

KRATOVO.

U rimsko doba na mestu današnjeg Kratova bila je varoš Kratiskara. I danas se u okolini Kratova kopanjem nailazi na stare zgrade, grobove i novce iz vremena Rimljana. Vizantinci su Kratovo zvali Koritos ili Koriton. Arapski geograf Edrizi pominje ga kao napredan i dobro naseljen grad Kortos ili Koritos. I danas Kratovo sa svojim građevinama: crkvama, kulama i mostovima daje utisak srednjevekovne varoši. U Srednjem Veku Kratovo je bilo važno rudarsko mesto sa Sasima rudarima, koji su u kratovski kraj došli i razvili rudarstvo verovatno pošto je Kratovo 1282. god. prisajedinjeno Srbiji. Za vlade cara Dušana kratovski rudnici behu glavni izvor bogatstva Jovana Olivera. Docnije su od Olivera Kratovo nasledili Dragaš i Kostadin Dejanovići, sa kojima su Dubrovčani održavali prijateljske veze. Prema šljakni i drugim tragovima u kratovskim se rudnicima ranijih vekova eksploatisalo: srebro, olovo i bakar. Pored mnogih tragova negdašnjeg rudarstva u kratovskom kraju, na staro rudarstvo opominju i imena sela kratovskog kraja: Šopsko i Tursko Rudari, Jamišta, Železnica, Šlegovo (der Schlag), Štalkovica (der Stollen), Sasa; čak se čuju reči iz rudarskog života, koje je narod primio od negdašnjih rudara Sasa: utman (der Hьtteman, rudar) štone (die Stollen, rov, ulaz u rudnik), šlakno (die Schlacke == zgurija).

Po turskim izvorima, sultan Murat I., idući na Kosovo 1389. god., prošao je kroz Kratovo (Karatova). a već iduće godine, 139. sultan Bajazit zauze ga od Kostadina Dejanovića. U 15. veku, pod Turcima, Kratovo je i dalje ostalo znatna trgovačka i rudarska varoš, koju su posećivali Dubrovčani. Kad su 1440. god. dubrovački poslanici sa sultanom Muratom II. pregovarali o sumi godišnjeg danka, koji će mu Dubrovačka Republika plaćati, isticali su mu da korist, koju dubrovački trgovci doprinose Turskome Carstvu trgujući u Jedrenu, Serezu, Kratovu (Chratoa) i drugim mestima, više vredi nego ceo danak. I za vlade sultana Muhameda II. i Bajazita II. Dubrovčani su dolazili u Kratovo, gde su plaćali carine, kao i za vlade sultana Murata II., 2%, „od sto aspri dve aspre.“ Važnost Kratova 15. veka pod turskom vladom vidi se i iz jedne narodne pesme: car Murat (II.) nudi Mari (Brankovićevoj, svojoj Sultaniji) Novo Brdo i Kratovo da se poturči. U 15. i 16. veku bilo je u Kratovu bogatih, prosvećenih i otmenih ljudi, kao i revnosnih hrišćana i mučenika za veru. Kad je 1466. god. ohridski arhiepiskop obilazio svoju arhiepiskopiju, on svrati u Kratovo, pa se tu sa sveštenicima, kaluđerima i prvim boljarima iz Kratova savetovao o crkvenim stvarima; taj kratovski sabor rešio je i uzeo Kratovca Dmitra da, za potrebu ohridske arhiepiskopije, prevede sa grčkog na srpski crkveni zakonik. Sredstvima Kratovca Marina, pop Radotina sina, 1449. god. bi „ispisana“ crkva Sv. Prohora Pčinjskog.

Rudarski radovi oko Kratova nastavljeni su i u 16. veku. Zakupnici kratovskih rudnika sačuvali su svoja prava i za vreme Turaka. U 16. veku pominju se kao zakupnici kratovskih rudnika bogata i ugledna braća Pepići: Nikola, Dimitrije i Đorđe, a naročito knez Dimitrije Pepić († 1566.), koji je bio kao neki polunezavisan gospodar kratovskih rudnika, a možda i potomak Dragoša i Kostadina Dejanovića. Nikola Pepić i brat mu Đorđe bili su veliki dobrotvori lesnovskog manastira Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila: poklanjali su mu kuće, vinograde, livade, podigli ćelije, preprate, porte, pa čak i crkvu Sv. Đorđa na manastirskom metohu, i bogato mu poklanja razne crkvene utvari. Koliko je uvaženje uživao knez Dimitrije Pepić u Kratovu, gotovo kao neki vladalac, vidi se iz zapisa na jednom jevanđelju, koje je pisano 1563. god., „u danima blagočastivog i hristoljubivog gospodara kneza Dimitrija“. Posle Pepića kao knezovi kratovski, „bogohranimog mesta Kratova“, pominju se neki Andrija i Nikola Bojičić, koji 1581. god. lesnovski manastir pokri olovnim pločama.

U 16. veku u kratovskoj okolini eksploatisani su zlatni i srebrni rudnici, a u Kratovu, kao nekada za vlade Kostadina Dejanovića, kovani su novci. I danas se nalaze novci turski kovani u Kratovu za vlade Sulejmana II. i Selima II. To su srebrna akčeta, na kojima je Kratovo označeno kao mesto gde su iskovana. K. Zeno prošao je kratovskim krajem 1550. god, i u svom putopisu beleži da su u Kratovu bogati zlatni i srebrni rudnici i da se tu kuju novci, a sve to sultanu donosi godišnje 70000 dukata. Posle 25 godina istim je putem prošao mletački poslanik Jakov Soranca i njegov putopisac (1575.) pominje da u mestu Grachova, između Skoplja i Ćustendila, ima kovnica zlatnog i srebrnog turskog novca, a za tu kovnicu zlatna i srebrna ruda kopa se u obližnjim planinama. Ova putopiščeva vest svakako se odnosi na kratovske rudnike, i, nema sumnje, Sorančin putopisac je pogrešno čuo ime mesta ili ga je pogrešno zabeležio (Grattova == Cratova).

I u 17. veku Kratovo je bilo poznato kao rudarsko mesto, u čijoj su okolini eksploatisani bakarni, srebrni i gvozdeni rudnici. Kratovska kovnica srebrnih novaca radila je u prvoj polovini 17. veka, za vlade Murata IV. (1623–1640.), ali je u drugoj polovini 17. veka, već 1660. god., prestao rad u staroj kovnici sultanovih novaca, a u obližnjim se rudnicima radilo s vremena na vreme (E. Čelebija). I Hadži-Kalfa pominje u Kratovu kovnicu novaca („zarb-hana“), za koju je zlatna i srebrna ruda donošena sa Osogova. Iz ove kovnice primala je svoju platu vojna posada u Skoplju (300 vojnika). Jovan Kulinović u svom izveštaju od 1645. g. navodi da u Kratovu ima 7 katoličkih kuća sa 15 duša, a da je u Kratovu ranije bilo više katolika, pa su se, u vremenu 1619–1645. g., odrekli katoličke vere. Da li ti katolici u Kratovu bejahu Srbi Kratovci ili poslednji ostatak srednjevekovne saške kolonije u Kratovu? Katošci u Kratovu imahu tada čak i crkvu koja je bila posvećena prazniku Velike Gospođe. 1655. god. u Kratovu bi proizveden za katoličkog misionara Stevan Kratovac. Prema izveštaju verovatno od arhibiskupa Petra Bogdanovića (1685.), Kratovo je u drugoj polovini 17. veka imalo 300 kuća i među njima 8 dosta čvrstih kula, a u okolini bilo je zlatnih rudnika. Ti zlatni rudnici teško da su radili u onom vremenu. One kule, koje Bogdanović pominje izmešane sa kućama, svakako su zaostale još iz Srednjega Veka; možda su se u njih nekada sklanjali rudari ispred opasnosti. Njih i danas ima u Kratovu (7), Zletovu i u nekim okolnim selima. Prema kratkoj statistici Petra Bogdanovića, Evlija Čelebija kao da uvećava Kratovo svoga vremena (1660.). Na ime, Čelebija računa u Kratovu 800 kamenih kuća i 350 dućana. Kuće su bile na jedan ili dva sprata, a sve su bile pokrivene „crvenom ćeramidom“. Bilo je prekrasnih bašta, 20 džamija, medresa, tekija, škola, česama, hamama. Gradom je upravljao ajan (vojvoda). Zakupnik kratovskih srebrnih i železnih rudnika bio je tada neki Mehmed-paša, koji je živeo u Skoplju i plaćao zakupninu državnoj kasi 70 tovara aspri (sedam miliona aspri). U 17. veku, po svedočanstvu Hadži-Kalfe i Evlije Čelebije, u kratovskim se rudnicima radilo na sedam mesta, a najviše se vadilo srebro i bakar. Srebrna ruda donošena je radi topljenja i prerade i iz „ćustendilskih planina“. Rudari su bili okolni seljani, koji su vadili srebrnu i bakarnu rudu i predavali je eminu (nadzorniku), i za taj rad po rudnicima uživali su izvesne slobode i oslobođenje od sviju dažbina. Tada je Kratovo bilo na glasu i kao obilan trg za bakar i bakarno posuđe (kotlove, ibrike, svećnjake, kadionice, fenjere i dr.). Kratovski bakar smatrao se kao bolji od bosanskog i kastomonijskog (u Aziji). Najlepša čaršija u Kratovu bila je kazandžijska.

U 18. veku Kratovo se ne ističe ni kao rudarsko ni kao trgovačko mesto, te izgleda da je tačna pretpostavka G. St. Simića, da je Kratovo nastradalo u tursko-austrijskom ratu. Posle povlačenja austrijske vojske Turci su popalili i porušili sva rudarska naselja i radove u Kratovu i njegovoj okolini. Po austrijskim izveštajima i našim zapisima, Austrijanci su došli 1689. i 1690.. do Banje (Ćustendila) i Štipa, pa su verovatno i u Kratovo došli. Što se početkom 18. veka neki Kratovci nalaze u Austriji, verovatno da su izbegli po odlasku austrijske vojske, ne smejući sačekati povratak Turaka. A kada u ratu 1736–1739. Austrijanci zauzeše Niš i krenuše dalje, 1737. g, u Kratovu zavlada „veliki strah.“ Verovatno su Kratovci drhtali da ih ne snađe beda kao i 1690. g. 1704–1706. u Budimu se javlja prota Veljko Popović iz Kratova, koji o sebi veli da je srećan što je od Budima u Krušedol dopratio telo patrijarha Arsenija Čarnojevića. 1716. u Budimu, „u donjoj varoši,“ živeo je jeromonah Grigorije, rodom iz Kratova. Kako se rad u kratovskim rudnicima javlja i u prvoj polovini 19. veka, to izgleda da kratovsko rudarstvo nije sasvim propalo u 18. veku. U 17. veku zakupnik kratovskih rudnika stanovao je u Skoplju. I onaj Ali-beg „majdendžija“ (zakupnik majdana), koji 1805. god. živi u Skoplju, možda je bio zakupnik baš kratovskih rudnika. 1829. god. upravnik kratovskih rudnika, „blagorodni aga kratovskih majdana,“ bejaše mesni aga. 1836. god. Ami Bue našao je u Kratovu samo dve topioničke peći, od kojih je jedna bila razvaljena, a druga u dosta rđavom stanju. Topljen je galenit, dovožen iz rudnika na milju i po od varoši. Dobijalo se olovo i nešto srebra, ali se uopšte radilo sa malo veštine i ekonomije. Bue računa u Kratovu 5-6000 stanovnika. Rudarski rad u kratovskom kraju, iako primitivan, trajao je sve do 1882. god. Sve do 1871. kulučila su mnoga sela čak i u preševskom kraju. Svakog bi proleća „madendžija“ prolazio sela, razrezivao radnike po kućama i određivao vreme kad će koje selo imati da pošlje svoje radnike na kuluk u rudnicima. Radilo se u rudnicima i danju i noću. Težak je bio taj rad, na koji su izgonjene i ženskinje, te su seljani kulučari bežali iz kratovskog kraja, samo da se oslobode te bede. Taj teški rad toliko je zapamtio narod i toliko ga se bojao, da su se kratovski seljani, i posle ukinuća toga kuluka, sve do kraja turske vlade, sklanjali ispred onih koji su rude istraživali. Inače su Kratovci bili na dobrom glasu kao rudari i vešti ispirači zlata iz zlatonosnih reka. Opadanje pak Kratova u 19. veku vidi se iz ove male statistike: Bue (1836.) računa u Kratovu 5-6000 stanovnika, a Knčov (1895. i 1900.) 4500.

U 16., 17. i 18. veku ćustendilske se vladike zovu i kratovske. jedan se od njih, Mihailo, 1651. g. hvali u Rusiji da su mu roditelji i praroditelji bili kneževi u Kratovu, i da mu se otac zvao Nikola. Izgleda da je ovaj Mihailo bio iz porodice Pepića (sin Nikole Pepića?) ili sin kratovskog kneza Nikole Bojičića, koji se pominje 1581. god. U 17. veku neko su vreme i u Kratovu stanovali kolasiski (ćustendilski) episkopi.

Vredno je i potrebno ovde naglasiti da se od uvek Kratovo računalo da pripada srpskoj zemlji, kao što su Kratovci i ranijih vekova smatrali sebe za Srbe. Ohridski arhiepiskop Dorotej 1466. g. u Kratovu nađe prevodnika, da mu zakonik sa grčkog prevede na srpski. Početkom 16. veka došao je mladi kujundžija Đorđe iz Kratova u Sofiju. Njega su 1515. god. Turci spalili u Sofiji, što se nije hteo poturčiti, a naša ga je crkva, zbog njegove mučeničke smrti, uzela za sveca (Sv. Đorđe Kratovac). Njegovi savremenici, Sofijanci, zovu ga Srbinom iz Kratova. Njegov prijatelj sofijski pop Petar (Peja), koji mu je napisao životopis i službu, veli o njemu: „Pobožnih roditelja izdanče, izbio si iz srpskog korena, i, vođen duhom svetim, ostavio si mesto svojega rođenja i srodnike u Kratovu, pa si prešao u grad Sredac“ (Sofiju). 1580. god. u Kraljevu u Vlaškoj živi prota Jovan, koji se naziva Srbinom iz Kratova. Katolički misionari 17. veka računaju u svojim izveštajima u Srbiju i Kratovo. Pomenuti kratovski mitropolit Mihailo išao je u Rusiju 1652. godine, tamo je dva puta u cara na ručku bio, i caru se predstavio kao srpski mitropolit iz Kratova. Kad je 1657. god. ponova došao u Rusiju, ruske su ga vlasti zapisale kao srpskog mitropolita iz Kratova, kako se on u Rusiji svuda predstavljao. On se 1659. zove i potpisuje „preosvešteni Mihail mitropolit, poklonik Božija groba Svetago Jerusalima, o(t) srpskije zemlji grada Kratova.“ 1712. god. pominje se „vladika u srpskoj zemlji Jefrem Kratovski.“ Na karti uz jedan opis Srbije i Bosne (izdan u Beču 1810.), u Srbiji obeleženi su i Kratovo i Ćustendil. I bečki geografi i kartografi u tom vremenu smatrali su dakle ove dve varoši za srpske.

KRIVA PALANKA.

Kriva Palanka je iz turskog vremena. U Srednjem Veku ono što je danas Palanka za svoj srez bio je za Slavište ili slavišku župu u dolini Krive Reke Gradac (danas selo blizu Palanke). U jednoj povelji Kostadina Dejanovića od 20. juna 1389. pominje se selo Krivi Dol, ali to selo nema nikakve veze sa Krivom Palankom, i danas se na Ovčem Polju nalazi selo Krivi Dol. Naš narod ovo mesto zove prosto Palanka ili po Krivoj Reci, za razliku od drugih Palanaka, Kriva i Krivorečka Palanka; turski zvanični naziv bio je Egri Palanka. Tako se je Palanka zvala i ranijih vekova, srpski: Kriva Reka, Kriva Palanka; turski: Egridere, Egridere Palanka, ili, po svom osnivaču, Bajram-Pašina Palanka.

Po turskom zapisu Palanku je sagradio 1633; god. Bajram-paša, vezir sultana Murata IV. Evlija Čelebija to potvrđuje, samo 1634. godinu uzima kao godinu osnivanja Palanke. To je bila obična palanka na onom važnom drumu, podignuta radi zaštite putnika. Međutim Evlija Čelebija opisuje ovu Palanku kao neku jaku tvrđavu na putu i u klisuri gde se nije moglo proći od razbojnika. U „tvrđavi“ je bilo, po Čelebiji, 50 kuća, 1 džamija, vojni magacin, topovi, dizdar sa 200 vojnika posade. Od važnosti je što Čelebija (1660.) tvrdi da je izvan te „tvrđave“ bila varoš od 800 kuća, pokrivenih daskama i ćeramidom, dosta dućana, veliki karavanseraj, 3 džamije, 1 amam. I ako E. Čelebija ne pominje u tom palanačkom „predgrađu“ hrišćanske kuće, ipak izgleda da ih je bilo. Već pomenuti ćustendilski vladika Mihailo Kratovac zove se i „vladika palanski“. 1672. god., po jednom zapisu, šest ortaka, sve sami hrišćani, Srbi, iz „Krive Reke“ ili „Palanke“ o svom trošku opraviše ćelije i trpezariju u Lesnovskom Manastiru. Možda je Lesnovski Manastir imao onaj „metoh u Palanci u Krivoj Reci“, u kome prenoći patrijarh Arsenije III. Čarnojević kad je tuda prošao. „Konak peti u Palanci u Krivoj Reci, u metohu manastirskom“, zabeležio je patrijarh u svome dnevniku. U jednom popisu carigradskih konaka „Igridere“ je konak između Stracina i Ćustendila. U 17. veku putnici su svraćali na konak i u gostoljubivi manastir Sv. Jaćima Osogovskog na putu blizu Krive Palanke. U taj manastir je svratio i kralj Dečanski 1330. god. idući protiv Bugara, da ih slavno pobedi kod Ćustendila. U 17. veku Kriva Palanka je bila na glasu kao rudarsko mesto, gde se dobijalo i izrađivalo izvrsno gvožđe. Evlija Čelebija pominje planinu Egri-Su između Kratova i Egridere, koja je izobilna gvozdenim rudama. To se odnosi na krivopalanački kraj, jer i Hadži-Kalfa naziva Krivu Reku Egri-Su, a Palanku Egri-dere. Još nam Čelebija beleži da u Palanci ima kerhana (fabrika gvožđa), gde rade seljani. Tada je u Palanci bilo dosta dućana, i u svima se izrađivale gvozdene stvari. U tursko-austrijskom ratu 1689–1690. god. pominje se varošica (palanka) Egridere, u čijoj se okolini stanovništvo pobunilo pred dolazak austrijske vojske, ali kad su zatim Turci potisnuli Austrijance, ugušiše Turci taj ustanak. Uskoro je posle toga prošao kroz Palanku nepoznati Rus, koji je u svom putopisu naziva malim selom sa turskim stanovništvom.

U 18. veku Palanka je bila poznata u Turskom Carstvu sa svog izvrsnog gvožđa i svoje tvrđave, gde su proterivali i zatvarali krivce. Dubrovčanin M. Kaboga smatra da u Levantu nema boljeg gvožđa od samokovskog i palanačkog. Niški mitropolit Gavrilo bejaše optužio nekog popa Mirčetu, što buni narod u Nišu i okolini protiv crkvenih i državnih zakona. Po toj optužbi sultan Mustafa III. (1757–1774.) naredi da se taj pop Mirčeta progna „u tvrdinju Egri Palanku“. I sultan Abdul Hamid I. (1774–1789.) bejaše naredio da se u „Palanku Egridere“ pošlje u zatočenje neki Dimitrije, koji se izdavao za mitropolita. Ovi prognanici Dimitrije i Mirčeta verovatno su bili protivnici ukidanja Pećske Patrijaršije (1766.) i Grka Fanariota, te su ih turske vlasti proganjale u Palanku na tužbu grčkih vladika. Staru tvrđavu sa četiri kule u sred varoši video je krajem 18. veka baron Božur. Gvožđe se izrađivalo u palanačkim samokovima i krajem 18. veka Engelov putopisac, nepoznati Dubrovčanin, zabeležio je: „Mesto Egri Palanka vuče svoje vrlo velike prihode od izrade gvožđa, koje se dobija iz obližnjih rudnika, a lako se tu radi iskorišćavanjem izobilne vode“. Rad je bio živ i u prvoj polovini 19. veka. Ami Bue video je topionice i samokove (uzines de fer) u okolini Palanke. Ruda je na volovskim kolima donošena na vignjišta, gde je u vignjama gvožđe topljeno, pa onda nošeno u Palanku, gde je bilo dosta majstora koji su pravili oružje, klince, potkovice i dr. U Palanci, ovećoj varošici od 2-3000 stanovnika, svuda se tada viđahu poluge sirovog gvožđa. Još 1866. god. u Palanci dućani behu većinom kovačnice u kojima se izrađivahu potkovice i klinci od domaćeg gvožđa, i po ceo dan po varošici odjekivaše velika larma od kovanja. Rad je rudarsko-kovački prestao u Palanci verovatno kad i u Samokovu i Kratovu i na Vlasini, posle srpsko-turskih ratova 1876–1878. g. Na kraju 19. veka Palanka je imala preko 4000 stanovnika.

KUMANOVO.

U našim se spomenicima danas širom cele naše države poznato Kumanovo javlja kao selo u 14. veku. U jednoj povelji kralja Stevana Dečanskog prizrenskoj episkopiji od 1326. god. pominju se sela: Kumanovo, Lutovica, Belaćevac i Slatina. I danas u kumanovskom kraju postoje sela: Slatino, Beljakovci i Lutovica. Kraj oko Kumanova zvao se u Srednjem Veku Žegligovo, zemlja žegligovska, predeo žegligovski ili žeglimovski, polje Žegligovo. 1354. god. „zemlja žegligovska“ pominje se kao baština sevastokratora Dejana. Tu su Dejanovu baštinu docnije nasledili Dejanovići, pa se zbog Žegligova Kostadin Dejanović zvao i Žegligovac. Pored Kumanova u žegligovskoj župi bilo je u 13., 14. i 15. veku i Nagoričino. 1300. godine javlja se neki Radin Nagoričanin iz Žegligova. 14. maja 1474. god. javlja Dubrovačka Opština da se rumelijski paša Sulejman Bosanac sa velikom vojskom krenuo „iz mesta zvanog Nagoričino koje je udaljeno od Kosova tri dana hoda“. Mlado Nagoričino javlja se prvi put sredinom 15. veka (1456.). Zbog toga se ono prvo Nagoričino zove i Staro, kao, na pr., u Pšinjskom Pomeniku. I danas postoje sela Staro i Mlado Nagoričino. Staro ime Žegligovo danas se sasvim izgubilo, a zaboravilo se za vreme Turaka. U našim se spomenicama poslednji put javlja 1512. god., kada „Turci pleniše Žegligovo i Ovče Polje“. Ami Bue je jedini zabeležio da Turci Kumanovo zovu Žegligovo, ali to Buevo kazivanje ničim se ne potvrđuje. U jednoj povelji cara Konstantina Teha (1258–1277.) pominje se manastir Sv. Đorđa Gorga („Skoropostižnog“), koji je bio sazidao car Roman „na brdu Virpinu prema gradu Skoplju, nad Seravom“. To je, svakako, manastir Sv. Đorđa u Starom Nagoričinu, gde protiče reka Serava, koja se u Skoplju uliva u Vardar. Taj je manastir 1300. god. obnovio kralj Milutin, kao što svedoči natpis na samom hramu. U taj je manastir Sv. Đorđa Nagoričkog svratio kralj Stevan Dečanski 1330. g. žureći da zadrži Bugare koji su nadirali u Srbiju od Ćustendila.

Za vreme Turaka Kumanovo se javlja tek u 17. veku. Patrijarh Arsenije Čarnojević u svom dnevniku putovanja (1683.) pominje „selo Mlado Nagorično“, ali Kumanovo ne pominje. Jerotije Račanin (1704.) navodi u svom putopisu u tom kraju Krk-klise, što će biti, po mišljenju J. H. Vasiljevića Mlado Nagoričino. Evlija Čelebija (1660.) pominje Kumanovo kao varošicu od 600 kuća ćeramidom pokrivenih, sa čaršijom i izvesnim brojem dućana sa džamijom, hanom, vodenicama i sa vinogradima i baštama. Prema austrijskim izveštajima, 1689. g., vođa Srba Karpoš bejaše se utvrdio u Krivoj Palanci i Kumanovu, pa se pružao do Kačanika. Karpoš se bejaše čak proglasio za kneza i kralja od Kumanova (Comanova), ali je taj nesrećni i kratkovremeni kralj uhvaćen uskoro od Turaka i u Skoplju na mostu nabijen na kolac. Dubrovčanin M. Kaboga, 1706. god. idući iz Skoplja u Stracin i dalje prošao je kroz Kumanovo. Engelov putopisac zove ga „mesto Kumanovo“, Božur: „varošicom Kumanovo“, a Pukvilj selom. Pa ipak Kumanovo početkom 19. veka nije bilo beznačajno selo. Po Pukvilju, Kumanovo je tada imalo na 300 kuća. Stanovnici su i tada čuvali velika stada ovaca, pa su stoku prodavali u Sofiju i Jedrene, a vunu u Solun. Ami Bue računa već u Kumanovu 3000 stanovnika. Varoš je tada bila okružena baštama, vrlo dobro održavanim i veštački navodnjavanom ali su joj ulice bile nekaldrmisane i prašnjive, a ograde od dvorišta bile su od blata i slame, što je sve opominjalo na selo. Han (1858.) računa u Kumanovu 650 kuća sa 3500 duša (većina Srba, 350 kuća Turaka; 300 Cigana). Han je primetio da Kumanovo osetno prirašćuje. Po haračkim spiskovima 1868. god. imalo je 721 kuću. Knčov računa (1900.) u Kumanovu: 14550 stanovnika. Za turskog vremena Kumanovo je bilo stočni trg Ovčeg Polja, i radi kupovine stoke dolazili su u Kumanovo trgovci iz Jedrena i Sofije. U našoj novijoj istoriji ovom mestu zapala je najlepša slava i njegovo ime neće više nikad izbledeti iz narodne uspomene. Pred Kumanovom je osvetlan obraz naraštaju Nove Srbije XX veka i udaren osnov velikoj tvorevini slobodne Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

PREŠEVO. BUJANOVCE.

I Preševo i Bujanovce su varošice novog porekla. Bujanovce se i ne pominje u našim srednjevekovnim spomenicima, niti u turskom vremenu. Preševo se pak pominje u 14. veku. U jednoj povelji Kostadina Dejanovića i matere mu carice Jevdokije od 1381. god. pominje se Preševo kao župa ili kraj, a Norče kao selište. Ovo Norče je verovatno današnje preševsko selo Norčin. U 15. veku poznati ćesar Uglješa, pristalica despota Stevana, zove se gospodarem Vranja, Inogošta i Preševa, Knčov u Preševu računaše 1900. god. 2000 stanovnika.

KAVADARCE. NEGOTIN.

I ove su varošice, Kavadarci ili Kavadarce i Vardarski Negotin, novijeg porekla. Nikakvog spomena o njima nemamo ni u našim srednjevekovnim spomenicima, niti se pak spominju u turskom vremenu. Moguće je da su postojala, kao i Krivolak, u staro doba sela pod tim imenima. U srpskim se spomenicima u 14. veku, za vlade Stevana Dečanskog i cara Dušana, pominje u Srbiji reka i župa Lukavica i u njoj sela Brest, Suhogrl, Leskovica i selište Drenok. Reka Lukavica je danas Kriva Lakavica. Sva tri sela i danas postoje u štipskom kraju, a selište Drenok je danas istorijski Drenek, gde je proslavljeno srpsko oružje 1913. god. Krivolak ili Krivoluk je verovatno postojao i u Srednjem Veku, u Lukavici.

GNjILANE ili GILjANE.

U 14. veku pominje se neko mesto Morava, gde se 1342. god. bavio kralj Dušan. Hadži-Kalfa (prva polovina 17. veka) pominje neko mesto Moravu, na 17 dana od Carigrada, Janjeva, Novog Brda i Kačanika; a položaj Kačanika određuje između Skoplja, Prištine, Morave i Prizrena. Izgleda da će to biti Gnjilane, kako čak i Bue uzima: Srbi Gnjilane zovu Morava. Međutim izgleda da se Gnjilane u Srednjem Veku zvalo Gnivljani, a Bueva sasvim proizvoljna pretpostavka da je ime Giljan, kako Gnjiljane Turci zovu, turskog porekla: Giljan Đolhanjezerski han (auberge du lac). Monahinja Evgenija (kneginja Milica) sa sinovima Stevanom i Vukom (1394–1402.) dala je pirgu Sv. Vasilija u Sv. Gori selo Livoču u Binči Moravi, pa te poslala čelnika Vuka, da sa „starinicima“ (starim čestitim ljudima) „otešu“ (postave) međe selu Livoči. Jedan od tih „starinika“ bio je i „Radivoj iz Gnivljana.“

O Gnjilanima turskog vremena imamo pouzdan spomen tek u putopisu barona Božura. Božur naziva Gnjilane (Ghilan) velikim selom, varošicom, koja ima samo nekoliko grupa kuća. Anri Pukvilj računa u njemu 200-300 kuća. Kad je Pukvilj prošao kroz Gnjilane početkom 1807. g., tolika je nesigurnost vladala u gradu i okolini, da je stanovništvo drhtalo samo kad čuje ime hajduci, koji su ubijali trgovce na samom ulasku u varoš. Docnije kao da je Gnjilane nešto poraslo. Bue računa u njemu oko 1500-2000 stanovnika. Han i Todor P. Stanković pominju da u Gnjilanima ima podosta turskih porodica doseljenih iz Novoga Brda.

UROŠEVAC.

Uroševac se za vreme Turaka zvao Ferizović. Pre građenja kosovske željeznice Uroševac (Ferizović) je bio malo cigansko selo. Pruga ga je učinila varošicom i trgovinskim centrom dosta velikog kraja. Sav izvoz sirovina, naročito žita, iz Prizrena, Gore, Metohije, Sredske za Skoplje i Solun išao je preko Uroševca, kao što je tim putem išla i strana roba iz Soluna i Skoplja za Prizren i pomenute krajeve kosovskog zaleđa.

KAČANIK.

Pod Kačanikom se za turskog vremena podrazumevao tesnac, varošica i kačanička ili orhanijska nahija; turski zvanični naziv Kačanika bio je Orhanije. U našim narodnim pesmama pominje se Stari Kačanik i Klisura Kačanik: Uz Klisuru tvrda Kačanika, Derven Kačanečki. U onom kraju ama i selo Stari Kačanik. Varošica Kačanik verovatno je u turskom vremenu postala, kao što joj je i tursko ime Kačanik od kačak (razbojnik). Kačanik je još od 16. veka bio leglo razbojnika.

Najstariji spomen Kačanika (Klisure) je iz 16. veka. Di Fren-Kanej (1573.) priča kako je čauš Noaljevu poslanstvu (čiji je on putopisac bio) obratio pažnju kad su prolazili Kačaničkom Klisurom da budu obazrivi i da idu s oružjem u ruci, jer je taj prolaz zauzet razbojnicima i lopovima arnautskim, koji su pre malo dana bili ubili pet kadija sa celom njihovom pratnjom. U 17. veku Kačanik najpre pominje Hadži-Kalfa i položaj mu određuje na dan hoda od Skoplja, između Skoplja, Prištine, Morave i Prizrena. Još Hadži-Kalfa pominje da je neki Sinan-paša podigao sebi kuću u Kačaniku. Evlija Čelebija mnogo opširnije opisuje Kačanik. Tvrđavu, pokraj reke Lepenca, na ulasku u klisuru, bio je podigao Sinan-paša. Ona je od kamena, četverouglasta i u obimu 800 koraka. U tvrđavi ima zapovednik, vojna posada od 150 ljudi, dva topa i 40-50 kuća. Izvan tvrđave, u varoši, su kuće ćeramidom pokrivene, i svaka ima svoj vrt. U varoši ima 1 džamija (sazidana 1593. god), 1 bektaška tekija, 1 osnovna škola, 1 veliki han, 1 hamam. U okolini ima vinograda i vrtova. Prema ovom opisu Čelebijinu i ako je tačna godina zidanja one džamije, Kačanik je kao naselje postao u 16. veku, a tvrđavu mu podigao istorijski Sinan-paša iz 16. veka. Ali Kačanik nije bila kakva znatna varoš, jer i sam Čelebija veli: „Od čaršije i trga (u Kačaniku) ni traga nema, jer Skoplje nije daleko odavde“. I tada je vrednost Kačanika bila vojna, jer je njegova posada i straža osiguravala prolaz kroz klisuru i trgovcima i putnicima. Petar Bogdanović u svom izveštaju od 1685. god. veli o Kačaniku: „U dnu ove ravnice (Kosova), na suprotnoj strani od Zvečana, je Kačanik, gde stanuje jedna četa od 70 ljudi, koji su se utvrdili u raspalim zidovima, kao u nekom toru, odakle bi kamenicama sa brdašca, koje nadvišava te zidove, mogli svakom prolazniku preprečiti put. Ovi vojnici čuvaju planinski tesnac, koji se od ovog mesta pa do Skoplja, u dužini deset milja, pruža, i kojim prolaze trgovci.“ U takvoj tvrđavi turska posada dočekala je 1689. god. đenerala Pikolominija, koji je zauzeo Kačanik „dug osam sati prema Skoplju.“ Austrijski izveštaji toga vremena pominju „varošicu i gradić Kačanik“ (Stddtel und Schloss Cazanek) kao lepu varošicu sa gradićem, s lepim zidovima i širokim rovovima. Ovo je svakako ulepšan opis Kačanika. Prema našim zapisima, Austrijanci su ostavili u Kačaniku posadu, koju 1690. god. Turci isekoše. Posle toga Kačanik se retko pominje. Po jednom hvalisavom natpisu u samom klancu, Turci su oko sredine 18. veka, sagradili put kroz Kačanik, ali je ovo bila u stvari popravka starog puta. Ali neprohodnost Kačanika trajala je neprestano. Kad je 1807. god. Rešid-paša očistio Kačanik od razbojnika, otpočeo je izvestan saobraćaj kroz klanac. Božur pominje selo Kačanik oko koga je video razvaline nekakvog starog vodovoda. I Bue ga pominje kao malo selo; put u klisuru je vodio ispred sela i „starog srpskog zamka“, u kome je ajan (vojvoda) stolovao. Po G. Jurišiću, još u sredini 19. veka, u tvrđavici je bilo nekoliko stražara, koji su putnicima pregledali putne isprave i od karavana i kiridžija naplaćivali izvesne dažbine. Jukić pominje u Kačaniku oko sto ubogih arnautskih kuća pored zapuštene tvrđave. Han navodi 70 arnautskih kuća i razvaline nekakva karavanseraja. Poslednjih godina turske vlade Kačanik je dobio novo zvanično ime Orhanije. To je bila neznatna varošica od 250 kuća pored raspalog gradića.

JANjEVO.

Janjevo se već 1303. god. pominje kao katolička kolonija, koja od 1328. god. ima svoga katoličkog paroha. Dubrovačka kolonija u Janjevu pominje se 1435. god.; te se godine Dubrovačka Opština požali despotu Đurđu na neke Srbe koji duguju njenim građanima u Janjevu. Katolički izveštaji iz 16. veka navode Janjevo kao jedno od vrlo retkih mesta u Srbiji, u kojima žive katolici. Kao da se i onda radilo u okolnim zlatnim i srebrnim rudnicima. Aleksandar Komulović u svom izveštaju pominje Janjevo kao mesto bogato zlatom i srebrom. Srpski kaluđeri Damnjan i Pavle pominju (1597.) janjevske zlatne majdane. Katolička kolonija bila je u 16. veku vrlo jaka: imala je preko 1000 duša i svog kapelana. Sem katolika u Janjevu je bilo u 16., 17., pa čak i pred kraj 18. veka, i pravoslavnih, koji su imali svoje dve crkve: Sv. Mihaila i Gavrila u plakaničkoj mahali i Sv. Bogorodice u sopotskoj. Janjevo je tada spadalo u eparhiju pravoslavnog novobrdskog mitropolita Nikanora, koji je stolovao u blizini Janjeva, u Gračanici. 1548. god. ohridski arhiepiskop Prohor dođe u „bogohranimoe mesto Janjevo, pri vseosveštenom mitropolite kir Nikanore.“ 1615. god. pop Jovan „iz Janjeva u Kosovu“ hvali se da je njegova pastva „selo vse pravoslavni.“ Pravoslavni Srbi u Janjevu u 17. veku imaju i svoju školu. 1672. god. umre u Janjevu „daskal“ (učitelj) Hadži-Andrija Lava. Sin Hadži-Lave bejaše u Austriji arhiepiskop Vićentije Popović, Hadži-Lavić, iz Janjeva. Prema samim katoličkim izveštajima iz 17. veka, pravoslavni su u 17. veku u Janjevu bili brojno jači od njih.

U 17. veku Janjevo je bilo prilična varoš. Okolni rudnici su neprestano radili i Janjevci su većinom bili rudari. Kao i Kratovo i Novo Brdo, Janjevo je imalo svoje gospodare, knezove, koji su možda bili ono što i Pepići u Kratovu. 1613. god., „pri mitropolitu novobrdskom“ Pajsiju, pominje se Marko Artofilaht, „gospodar bogospasnago mesta Janjeva“. Marin Bici (1610.) iznosi malu statistiku Janjeva svoga vremena: 120 katoličkih, 200 pravoslavnih i 180 muslimanskih kuća. U okolnim se rudnicima srebro izobilno kopalo. O Janjevcima Hadži-Kalfa veli da su mahom rudari. U janjevskim se rudnicima radilo i u drugoj polovini 17. veka. Stevan Gaspari veli u svom izveštaju (1671.), da Janjevo izobiluje srebrnim rudnicima, i da je sultan imao svoju polovinu od dobijenog srebra. Tada su katolici u Janjevu imali svoju crkvu Sv. Nikole. Dubrovčanin Matija Gundulić (1674. god.) naziva Janjevo veoma naseljenim mestom, u kome su pravoslavni u većem broju, a ima i katolika (Latina). Austrijski izveštaji od 1689. i 1690. god. pominju Janjevo i njegove srebrne rudnike. Po srpski narod strašne i sudbonosne godine 1689. i 1690. Janjevo je preživelo sa manje štete, izgleda, nego druga mesta (na pr. kao Trepča i Novo Brdo), jer se i do danas održalo. Ami Bue naziva ga ipak selom. Jukić računa u Janjevu do 2000 stanovnika, koji su većinom katolici, a Han 1720. Jukić beleži o Janjevcima da su dobre kujundžije i puškari i da svoje rukotvorine raznose po okolnim turskim pokrajinama, a Han je primetio već 1858. god. da strani fabrikati potiskuju janjevske izrađevine i da će zbog toga propasti ta starinska metalna industrija u Janjevu. Martin Đurđević (1869.) računa u Janjevu, 250 katoličkih i 30 muslimanskih kuća. Na katoličkoj crkvi u Janjevu zvonila su tri zvona. I Đurđević pominje da su Janjevci većinom kujundžije i da leti svoje izrađevine prodaju na vašarima po Bugarskoj, Maćedoniji, Srbiji, Bosni, Rumuniji i drugim zemljama. Po propasti Novoga Brda verovatno se jedan deo Novobrđana naselio u Janjevu, a kao da su se pravoslavni u novije vreme iselili iz Janjeva i rasturili, te je tako sada Janjevo katolička oaza na Kosovu. Janjevci sebe zovu latinima, a tako ih i drugi zovu. I do danas su donekle održali svoju staru metaluršku industriju. Svi se bave gotovo isključivo livenjem tuča i mesinga, od čega zimi izrađuju: prstenje, grivne, đinđuve, lule, čirake, avane, vodenice za kafu, kašičice, kandila, žiške, krstove i dr. U Srbiji su ih zvali prstendžijama. Za turskog vremena svoju sitnu robu raznosili su po Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji, a ranije su išli i do Bitolja, Janjine, Soluna, Sereza i Jedrena. Obično su svoju žutu robu prodavali na drvenim izlozima i prostirkama po zemlji, po vašarima, ili pazarnih dana na mostovima većih varoši.

NOVO BRDO.

Novo Brdo bilo je u 14. i 15. veku (1350–1450.) najveća i najslavnija varoš u celoj unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva; bilo je poznato celoj Evropi. Jedan ga geograf 15. veka zove glavnim gradom Srbije. Zbog velikog bogatstva i slave, Turci su ga zvali Majkom sviju (srpskih) gradova. Dubrovčani su ga nazivali velikim i slavnim trgom. Važnost, i ako jako smanjenu, Novo Brdo održalo je i do pred kraj 17. veka To, nekad veoma slavno mesto, pred kraj 19. veka imalo je samo pet i to arnautskih kuća; srpskih kuća nije više bilo. Svuda se videla beda i razvaline. Danas je Novo Brdo slobodno. Ako se obnovi stara rudarska radnja, koja je toliko slave donosila Novome Brdu, pouzdano će novi rudari i novi građani Novoga Brda podizati novu varoš na još vidljivim temeljima stanova i zgrada svojih prethodnika. Čitava se knjiga može napisati o prošlosti ovog slavnog mesta.

Već 1325. god. Novo Brdo se javlja kao trg koji posećuju Dubrovčani i zakupljuju njegovu carinu. Svojim pismom od te godine kralj Stevan Dečanski izveštava Dubrovačku Opštinu da mu je njen građanin Paskoje Gučetić isplatio zakup novobrdskog trga. Naročito se mnogo Dubrovčani pominju od 1379–1450. god. Tada se u Novome Brdu nalažaše glavna dubrovačka kolonija preko koje je Dubrovačka Opština izdavala zapovesti za ostale obližnje dubrovačke kolonije. U početku 15. veka u Novom Brdu stanovahu članovi gotovo sviju plemićskih dubrovačkih porodica i to delom kao veliki trgovci a delom kao sopstvenici rudnika. Čak je, izgleda, bilo zabaštinjenih Dubrovčana u Novom Brdu.

U Novom Brdu dubrovačka kolonija ima svoga konsula i sudije. Pored Dubrovčana u Novom Brdu bejahu nastanjeni i italijanski trgovci, naročito Mlečani. Trgovinske se veze Novoga Brda pružahu na Istok do Sofije, Jedrena, Carigrada, Soluna i Sereza, a na zapad do Italije. Zbog tih trgovinskih veza Novo Brdo je bilo u 15. veku mesto, gde su se mogle najbolje i najbrže dobiti vesti o događajima na Balkanskom Poluostrvu. U podgrađu Novoga Brda, gde beše mercatum ili burgus, bilo je mnogo i domaće vlastele. Po dubrovačkim letopisima iz Novoga Brda je poreklom bila dubrovačka porodica Kasica. Pokatkad se u Novom Brdu bavio car Dušan, a naročito je kneginji Milici i njenom sinu Stevanu Lazareviću Novo Brdo bilo u volji. Kneginja Milica se zvala „kneginjom od Novoga Brda“ (domina Eugenia comitissa Nouaberde), a njen sin knez Stevan „gospodar Novoga Brda.“ Novo Brdo sa obližnjim gradićima Prizrencem i Prilepcem, bilo je baština kneza Lazara i njegovih naslednika.

Veliku slavu i ogromno bogatstvo Novome Brdu donosili su njegovi zlatni i srebrni rudnici, o kojima se u inostranstvu pričahu basnoslovne stvari. Našim vladaocima, svojim gospodarima, Novo Brdo donosilo je velike prihode, a naročito je despota Đurđa obogatilo. Despot Stevan Lazarević piše 1405. god.: Pošto ne želi da Hilendar bude „lišen novobrdskog obilja, koje mu (despotu) po božanstvenoj naredbi zemlja bogato na dar donosi“, to je naredio da se iz Novoga Brda daje Hilendaru godišnje po 100 litara srebra. Grk Kritovul (sredina 15. veka) veli da u okolini Novoga Brda ima toliko srebra i zlata, da se, ako se zemlja samo zaore, zlato i srebro izorava. Konstantin Filozof, biograf i savremenik despota Stevana, i neki srpski letopisci Novo Brdo ne zovu drukčije nego „grad srebrni, u istinu i zlatni.“ Jedan ga naš letopisac zove Srebrnim Gradom, a tako ga, na svom jeziku, zvahu i turski istoričari (Đumiš-Hisar – Srebrni Grad). Francuz Bertrandon de la Brokijer (1433.) tvrdi da despotu Đurđu Novo Brdo donosi godišnje čistog prihoda 200.000 dukata, a Jovan Kapistran piše papi Kalikstu 21. juna 1455.: „Turski car Muhamed zauze najjači raški (srpski) grad po imenu Novo Brdo, gde se nalaze zlatni i srebrni rudnici, koji donošahu svome gospodaru (despotu Đurđu), kao što se priča, godišnje 120.000 dukata. Iz novobrdskih rudnika dobijalo se naročito takozvano „glamsko srebro“ srebro pomešano sa zlatom. Od novobrdskoga srebra naši su vladaoci pojedinim manastirima davali izvesne količine kao stalne godišnje poklone: knez Lazar Ravanici i manastiru Drenči, despot Stevanu Hilendaru i lavri Sv. Atanasija u Sv. Gori, a despot Đurađ i svetogorskom manastiru Esfigmenu. U Novom Brdu knez je Lazar kovao svoje srebrne novce, koji nose natpis: „Nouomonte moneta argentea.“ U 15. veku Novo Brdo, podgrađe, izgleda da je bilo organizovano kao neka gradska opština, jer se pominje „zakon grada Novoga Brda“ (1439.)

Glavni rudari u novobrdskim rudnicima bili su Sasi (Nemci), koji su tu imali najveću svoju koloniju na Balkanskom Poluostrvu, te se Novo Brdo u spomenicima zove i „saško mesto“ (1431.) U novobrdskim rudnicima su radili njihovi „valtursi“ (radnici), a na trgu trgovali purgari (građani). Sasi su u Novom Brdu imali i veliku crkvu Sv. Nikole, koja se u našim spomenicima zove „šaška crkva“. Koliko su novobrdski Sasi bili na glasu kao rudari vidi se po tome što su ih u 14. i 15. veku pozivali preko Dubrovnika na rad u Italiju. Feliks Petančić (1481–1512.) ne zove Novo Brdo drukčije nego nemačkom naseobinom.

Novo Brdo bilo je u 15. veku poznato kao najjača tvrđava u Srbiji. O novobrdsku tvrđavu i obližnja dva gradića, Prizrenac i Prilepac, silne su se turske vojske razbijale. Od Turaka se branjahu ponajviše građani novobrdski i koloniste Dubrovčani. Turski napadi na Novo Brdo počinju u početku 15. veka. 1413. sultan Musa, došavši zimi iz Sofije preko Čemernika i Vranja, opsede Novo Brdo, ali se grad odbrani poglavito junaštvom naseljenih Dubrovčana. 1427. Novo Brdo i Prizrenac opsađivaše sultan Murat; i tada u obrani grada pomagahu Dubrovčani. Pri prvom padu Srbije 1439. god. Novo Brdo se najduže držalo, pune dve godine; ono je kapituliralo tek 21. juna 1441. U ovoj junačkoj odbrani Novog Brda opet su učestvovali Dubrovčani, koji se tamo zatekoše. Za vreme turske opsade Novoga Brda, Dubrovačka je Opština najpre opomenula svoje trgovce u Novom Brdu da se čuvaju, pa je zatim molila sultana Murata II. da oprosti dubrovačkim trgovcima, ako bi oni, nagnati silom samih prilika, učestvovali u odbrani Novog Brda i drugih opsednutih gradova. U to isto vreme Dubrovačka Opština preporučuje braniocu Smedereva Grguru Đurđeviću i despotu Đurđu svoje trgovce u Novom Brdu, i despot u novembru 1440. god. iz primorja preporučuje ih doista svojim vojvodama u Novom Brdu. I pod turskom vladom (1441–1444.) u Novom Brdu ostadoše i dalje Dubrovčani, ali grad Novo Brdo još tada poče opadati i ne mogaše se više oporaviti. 1443. god. novobrdski Dubrovčani uzeše pod zakup neke turske carine i na svoju ruku poslaše sultanu svoje poslanike, ali ih za sve te njihove postupke ukori Republika. Pred kraj turske vlade, 1444. god., po našim letopisima, Novo Brdo postrada, jer ga Turci „porobiše“ i „posekoše“, a i požar bešnjaše te godine. Kada je sultan Muhamed II. 1453. g. osvajao Carigrad, on je iz Novog Boda dobavio novobrdske rudare, da mu pomognu osvojenje Carigrada kopanjem minskih hodnika i potkopavanjem zidova i kula. Po drugi put Turci osvojiše Novo Brdo sa Prizrencem 1. juna 1455. god, kada ga je sultan Muhamed II., posle četrdesetodnevnog bombardovanja iz velikih topova, primorao na predaju. Pad Novoga Brda izazvao je jak utisak u Italiji i Ugarskoj, jer se Novo Brdo smatraše kao jedna od tvrđava Hrišćanstva. Novo Brdo se bilo predalo na veru. Bilo je utvrđeno da se niko ne dira, da svako može ostati gde je; ali sultan, po saopštenju Mihaila Konstantinovića, jednog od branilaca Novog Brda i turskog zarobljenika, nije održao zadatu reč. On poseče odlične građane, 320 momaka i 700 devojaka razdade svojim ljudima kao roblje, a mnoge mladiće, među kojima je bio i sam Konstantinović, uzede za svoje janičare. Bogatu varoš novobrdsku Turci tada opljačkaše; u tvrđavi postaviše dizdara, u podgrađu bega i kadiju. Uz to Turci utvrdiše tu i jednu svoju koloniju. 1466. god. Turci pretvoriše u džamiju sašku crkvu Sv. Nikole. Sasi su se posle toga verovatno razišli. 1467. god. preseljavahu Novobrđane u Carigrad, koji su osvajači hteli da ožive nasilnim naseljavanjem stanovništva iz slovenskih i grčkih zemalja. Iduće, 1468. god. besneo je pomor u zaostalom stanovništvu Novog Brda. Dubrovčani se još posle drugog pada Novog Brda behu jedan po jedan iselili odatle. Pri svem tom, u tom najtežem vremenu po Novo Brdo, rudarstvo novobrdsko nije sasvim propalo. Još u 15. veku radilo se prilično. Po jednom zapisu, 1479. god. sultan Muhamed II., pogubi Janju „gospodara novobrdskog“, četiri njegova sina i dvanaest unuka. Ljuto je nešto bio pogrešio stari Janja, koji je u Novom Brdu bio svakako što posle jednog veka knez Dimitrije Pepić u Kratovu: feudalni knez i gospodar rudnika. Međutim to novobrdsko gospodarstvo nije bilo prestalo ni posle strašne pogibije gospodara Janje i njegova poroda. 1602. god, pominje se neki Mihailo Komnen Crnojević kao „gospodar i knez novobrdski.“ Naš letopisac zabeležio je pod godinom 1490. da je sneg „pobio rupnike (rudare) u Zaplaninju“, a pod 1504. da se zapalio „ceh (rudnik) zaplaninjski“ i pomorio rupnike. Zaplanina se i danas zove jedan deo Kopaonika, na kome se tada radilo, pa je verovatno da su i oko Novog Brda tada radili rudnici.

Nešto je živnuo rudarski rad oko Novoga Brda u 16. veku, ali to nikako ne bejaše Novo Brdo stare slave. Benedikt Kuripešić putovao je 1530. godine od Vučitrna u Prištinu, pokraj Novoga Brda, u Vranje, i dalje u Surdulicu, pa preko Čemernika u selo Strezimirovce. O tom kraju naše otadžbine beleži Kuripešić: „Zemlja daje vrlo mnogo srebra, tako da turski car sve svoje novce kuje od srebra, koje dobija iz srpske zemlje“. Ova Kuripešićeva beleška može se odnositi samo na novobrdski kraj, jer se na tom delu Kuripešićeva puta nigde ne spominju srebrni rudnici sem novobrdskih. Katolički izveštaji 16. veka uzimaju da se Novo Brdo nalazi u sredini Srbije; mesto je bilo poznato sa svojih srebrnih rudnika i tvrđave; katolika je bilo 600, većinom su bili zlatari, a imali su dve crkve i kapelana. Tada je u Novom Brdu bilo i pravoslavnih, jer se pominje 1571. i njihova crkva Sv. Stevana. Pre toga, 1535–1551. god. gračanički ili lipljanski mitropolit Nikanor zove se i novobrdski. Nikanorova arhiepiskopija obuhvatala je Novo Brdo, Janjevo, Prištinu, Vučitrn, Trepču, Belasicu. Stolica je mitropolitova bila „velika crkva lavra mitropolija Gračanica“, gde je, po Nikanorovoj zapovesti, 1539. god. kaluđer Dimitrije štampao deo osmoglasnika. U 17. veku pominje se novobrdski mitropolit „kir-Pajsije“. U carskim beratima nekim mitropolitima iz 18, i 19. veka Novo se Brdo neprestano pominje kao mesto njihove eparhije, kao što se i u jednom pomeniku pominju novobrdski arhijereji. Pri kraju 16. veka imamo zanimljiv izveštaj o Novom Brdu od pravoslavnih kaluđera Damnjana i Pavla. Oni 1597. god. podnose molbu papi Klimentiju VIII. u ime naroda i glavara srpskih, da im se pomogne vojskom da se oslobode od Turaka. U svojoj predstavci oni vele: „Preko Senica je Ras i Novi Pazar, i tu imaju mnogi majdani gde se srebro vadi. Niže Novoga Pazara jest Ircr (Ibar?) župa, i tu su majdani mnozi. Preko Ibra jest Toplica i tu su majdani mnozi. Preko Novoga Pazara jest Kosovo i Novo Brdo i Trepča i Janjevo, i tu su mnozi majdani i zlata“. Oni predlažu da se uzme ta zemlja, „kuda su majdani, i kada bi, ako Bog da, imali majdane, za vojsku bi bilo penezi (novaca) dosta“.

I u 17. veku radilo se u novobrdskim rudnicima, sve do pred kraj toga veka. Srebro je topljeno i prodavano na mestu. Sultan je i u Novom Brdu kovao svoje srebrne novce. Rudnici su davani pod zakup. U tvrđavi je bila posada, a u podgrađu varošica od 200 kuća. Pored Srba i Turaka javljaju se u 17. veku u Novom Brdu i Jevreji. O svemu ovome imamo prilično spomena i potvrda. Marin Bici u svom izveštaju navodi da sultan uzima polovinu od dobijenog srebra iz novobrdskih rudnika, a druga polovina ide onima koji kopaju rudu. U Podgrađu Novoga Brda bilo je tada 40 katoličkih, 60 pravoslavnih i 100 turskih i jevrejskih kuća. Neka pravoslavna crkva bila je preobraćena u džamiju, a katolici su imali dve crkve, jednu u podgrađu, a na pola milje dalje od nje drugu veću. Katolički sveštenik pominje se u Novom Brdu i 1634. god. Katolički izveštaji iz 17. veka računaju Novo Brdo stalno kao mesto u Srbiji. Barski i prizrenski arhibiskup kada obilažahu „Srbiju“, uvek svraćahu i u Novo Brdo. U sredini 17. veka katolici Novobrđani behu malobrojni, pa čak biše nevoljno uvučeni u jedan katolički arhibiskupski skandal. Sveta Kongregacija u Rimu 13. jula 1650. postavi za prizrenskog biskupa Ćiprovčanina Frančeska Sojmirovića; ali i ohridski arhibiskup Andrija Bogdan željaše biti prizrenskim biskupom, pa šta više s tom namerom on i dođe u Prizren. Na taj način, prizrenska katolička biskupija dobi u isto vreme dva biskupa. Svađa se protegla do 1653. god. Na to se Svetoj Kongregaciji 28. jan. 1653. žale „sinovi katolici srpske zemlje“ Novobrđani: Frano Meton, Seba Đinović, Seba Kukumagić, Ivan Dejanović, i mole da im dadu jednog od ona dva biskupa, da se i dalje ne bi razvijao crkveni skandal: „I sada“, vele naši čestiti Novobrđani u svome pismu, „obadva hoće da su naši starješine i pastiri ovo malo redovnika i karstijana radi“.

Da se u 17. veku u novobrdskim rudnicima dosta živo radilo najbolji su nam svedoci turski geografi Hadži-Kalfa i Evlija Čelebija. Novo Brdo spadalo je u prištinski sandžak. U Skoplju je bila onda glavna rudarska inspekcija, čiji su činovnici, nadzornici rudnika (emini) bili u Novom Brdu i u Prištini. Srebrni novobrdski rudnici davani su pod zakup. U drugoj polovini 17. veka novobrdski dizdar (zapovednik tvrđave) držao je za 100 tovara srebra jedan srebrni rudnik sa tri okna. U rudnicima su radili i srebro kopali osuđenici. Srebro je topljeno i prodavano na mestu. Za vlade sultana Murata IV. (1623–1640.) u Novom Brdu je kovan turski srebrn novac, na kome je Novo Brdo označavano kao mesto gde je kovan. Ali ta novobrdska kovnica je već 1651. god. zatvorena.

Novo Brdo, negdašnja „majka sviju gradova“, bejaše u drugoj polovini 17. veka malo i neznatno mesto. 1651. god. bejaše katolička opština spala na 18 domova sa 70 duša. Obadve katoličke crkve, i ona u podgrađu i ona dalje od grada, behu sasvim opale, siromašni katolici ne mogahu ih opraviti, te im je sveštenik držao misu u jednoj od njihovih kuća. 1685. godine u tvrđavi je bilo svega 10 kuća, a sama je tvrđava toliko bila oronula, sa kućama bez vrata i prozora, da je janičarska posada od 40 ljudi stanovala u podgrađu, u kome bejaše svega 150 hrišćanskih i muslimanskih domova. Ta je janičarska posada u tursko-austrijskom ratu 1689. god. sačekala i nastupanje đenerala Pikolominija, koji zauze Novo Brdo i postavi svoju posadu; ali iduće, 1690. godine, Turci povratiše Novo Brdo, a zatečene Austrijance isekoše. Posle ovoga Novo Brdo je kao rudarsko središte sasvim propalo, kao i sva rudarska mesta oko njega. U 18. veku ne pominju se novobrdski rudnici ni rad kakav u njima, ali se ipak pominje Novo Brdo kao mesto. 1750. god. fruškogorskom manastiru Jasku podiže česmu o svom trošku Mladen Nikolić, „ot Novoga Brda ot turskija strani“. 1756. god. pominje se neki pop Stevan od Novoga Brda. Negde u drugoj polovini 18. veka posetio je Novo Brdo prizrenski mitropolit Jevsevije. U beratu sultana Mustafe III. (1757–1774.) o ukidanju Pećske Patrijaršije (1766.) pominje se „grad“ Novo Brdo, kao i u jednom fermanu sultana Selima III. (1789–1807.), a 1798. god. navodi se kaza novobrdska.

Novo Brdo kao naselje, i to kao žalostan ostatak nekad čuvenog i slavnog Novog Brda,, održavalo se kroz ceo 19. vek, pa se održalo i dr danas. U vremenu Bueva putovanja u raspaloj tvrđavi još je stolovao dremljivi ajan (vojvoda), a u podgrađuje bilo stotinu sve samih arnautskih kuća i tri-četiri džamije. Već posle dvadeset godina podgrađe se novobrdsko neobično smanjilo, jer se većina stanovnika iz Novog Brda iselila u Prištinu i Gnjilane. Major Zah, pratilac konsula Hana, našao je u Novom Brdu 1858. god. trošnu tvrđavu i u podgrađu 15 muslimanskih i jednu hrišćansku kupu. Zgrade su bile debelih zidova, jer je za njih uziman kamen iz raspale tvrđave. Ivan Jastrebov 1873. god. nađe oko tvrđave 30 muslimanskih kuća. Unutra u razvaljenom gradu još stajahu „velike bombe od kamena“, koje se nekada upotrebljavahu za odbranu. Gradska su platna bila još zdrava, a na istočnom zidu viđaše se visoko uzidan krst od crvenog mermera. U blizini sela raspoznavahu se zidine velike nedovršene crkve: kao da su je skoro majstori napustili ispred navale Turaka. U okolini se lepo raspoznavahu „rupe“, iz kojih se nekada vadilo srebro. Grad je jače oštećen oko 1892. god., kada su Turci iz gradskih zidova čupali tesano kamenje za prištinsku kasarnu. Danas oko grada vide se bezbrojni temelji od kuća, temelj do temelja, izgleda bez pravilnih ulica, i na tim temeljima podignuto je nekoliko bednih i siromašnih kuća. Još se poznaju tragovi od putova koji su vezivali Novo Brdo sa Prištinom, Vranjem i drugim mestima, zatim putovi koji su vezivali pojedine rudnike. Kad li će doći novi pioneri obnovljene srpske kulture, da podignu na ostalim temeljima svoje stanove, te da posle dva i po veka ožive jednu staru i slavnu industriju?

NAPOMENA.

Kako bi za najveći deo čitalaca Zadruginih naučni aparat upotrebljenih izvora i literature otežavao upotrebu ove knjige, to je uredništvo izostavilo sve te beleške, čija je dobra polovina, u ostalom, već poznata iz drugih radova samoga pisca.