Page:Simo Matavulj - Tri pripovijetke.pdf/62

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ова страница је лекторисана


— 56 —

— А не! Он ће се, помоћу божјом, вратити на добар пут! ако Бог да! (Он се прекрсти). Него Младен ме уби, — уби ме!

— Немојте тако!

— Не бих, да могу друкчије!... Младен је свршио гимназију овдје у К. Ја сам хотио да учи права, а он хоће медицину. Хајде, де! Отиде у Беч. Врати се послије двије године, болан преболан. Мука моја и његова проста му била, благословена му била, Бог му је накнадио, али он каже о опрости Господе! — да нема Бога, да нема душе, да је све вештаство!

Умукну подуље.

— Какво вештаство, молим те! преузе поп јачим гласом и диже главу . . . Зар да људи живе као стока! Ако је то, . . . ако је тако, онда су нам школе на зло. Зар ми Срби . . ., али оставимо то, јер данас има и попова, који тако мисле.

— На жалост! додадох.