Page:Simo Matavulj - Tri pripovijetke.pdf/60

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ова страница је лекторисана


— 54 —

Тако се убезекнух на толику наивност, да не могох викнути, да ћути.

Оне црвене пјеге на поповијем образима разишле се по цијелој глави, али он прихвати мирно:

— Па човјек не зна, зато и пита. То није ништа ружно.

— Ама, болећив је човјек, знаш, — наставља добродушни Стеван . . . Ја сам му све испричао, све, и за Младена, па сам видио, да је болећива срца!

— Прекини, Стеване, молим те! викнух му ја.

Поп увуче главу у бунду и погури се.

Нијесам знао како да му изразим сажаљење, да, у исто вријеме, откајем све што сам у мислима сагријешио према једној чистој души. Нијесам знао шта да рекнем, а осјећао сам неодољиву потребу да говорим. Најпослије започех: