Page:Simo Matavulj - Tri pripovijetke.pdf/52

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ова страница је лекторисана


— 46 —

Заспах на меком миришљавом сијену, као заклан. Кад се пробудих, прво ми је осјећање било да нијесам дуго спавао, али да сам тако одморен, као што ми је ријетко кад бивало након цијеле ноћи спавања на кревету, у затвореној соби. Друго ми је осјећање било, разумије се тренутно, да не знам гдје сам. Сједох. Био сам на сијену, на сељачким колима. Разабрах се. Нема ни попа, ни Стевана. Коњи упрегнути, али разуздани, зобљаху из корита. Бјеху оба доротаста, осредње снаге, али лијепа држања и добро тимарена. Бијасмо под једним великим орахом. У близини видјех још двоје глибаве, расклимане тарнице, натоварене пунијем врећама, па онда једног бијелца, седланика и неколико товарне кљусади. Све је то било пред дугачком, ониском, с лица окреченом кућом, на којој су била четири освијетљена прозора. Крчма, доиста. Погледах на небо.