Page:Simo Matavulj - Tri pripovijetke.pdf/39

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ова страница је лекторисана


— 33 —

Коњи су прегризали оборенијех глава. Циганче ми се унијело под нос и дигне своје испијено, мрко лице, на коме сам читао страховиту двоумицу: — „Бого мој, да ли ћу баш добити сто пара, или само грош!?“ Најпослије, ја му остварих идеал, дадох му сребрен стопарац, а он од радости запљеска рукама и отрча.

Крочивши на кола, стадох на дебео слој, млада, миришљава сијена, којим је била застрта цијела подина. За тренутак био сам у искушењу, да се одмах пружим, да се, макар и не спавао, макар поп уз пут примио још пет шест путника, не чиним вјешт до дана. Али то одгодих докле не минемо калдрмисану улицу.

Поп се пропе са натегом. Мантију бјеше дигао, — крајеве јој провукао кроз промаје те видјех чизме до кољена и сељачке, сукнене чакшире. Огрнут је био ду—

МАТАВУЉ: ТРИ ПРИП. 3