— 29 —
Диже се граја од смијеха, од узвика, од којекаквијех пошалица:
— Море, видиш ли да је ово њечија подвала! . . . Ја, да сам на твом мјесту, не бих ишао!... Зовимо жандара, да му предамо овог малог хајдучког јатака!
Један се уозбиљи, те ће:
— Је ли, ти, цигански сине, како не знаш гдје су кола, а хоћеш да водиш човјека? Онда се дјечак прибра, те одговори готово кроз плач:
— Мори, господин, аман ! Господар Таса написо је она цедуља, па ми је реко: — Трћи у хотел, и ћеш наћи оно плаво, шишкаво београћанин, и му дај ова цедуља, и ти одведи код Танасковића дућан, ге су кола!
— А гдје је господар Таса?
— Ено га у кафани код Тигра. Се карта. Оно се карта сваку ноћ, и до зора . . . Море, господин, пожјури се! Господар Таса ми је реко, да ћеш ми даш сто пара, кад те одведем до кола.
