Ова страница је лекторисана
ЂАВОЛИЦА.
У пакленој њеној слави,
Кад јој згледа дивно лице,
На све муке заборави.
Ничице се пред њом баца,
Па је моли грешник груби:
„Ох, анђеле! Чуј, нагни се!“
Ал тај би је — да пољуби.
А она се смеши мило,
— Погле само врашког плана —
Оком пали, кретом дражи,
Намигута префригана.
Па му тепа гласом меким,
Гласом, који крв му мути:
„Причекај ме, док се вратим,
Доћи ћу ти... Доћи ћу ти...“
И он чека, чека, чека,
О дражима њеним сања,
Сав му пак’о хладан поста,
А изгоре од чекања.
Чека, чека, а чекање
Ужасних га мука стаје,
То чекање, тешко њему,
Вечно траје, не престаје.
Ђаволица иде даље,
Пак’о равних мука скрива,
У сићушним грешницима
Не зна дуго да ужива.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаша Томић, умро 1922, пре 104 године.
|
