Ова страница је лекторисана
ЂАВОЛИЦА.
Ђаволица бајна, мила,
По широкој стази шеће.
Широки су тамо пути,
У рај воде, уски, мали,
Али то сте насигурно
У ’ванђељу прочитали.
С обе стране пута њена,
Сред онога вечног плама,
Грешници се хиљадама
Превијају у мукама.
И њојзи је топло здраво,
Зној јој тече с чела, с лика;
Ал’ што мари, кад ужива
У том јаду од грешника.
Запази је многи, многи,
Сав уздрхти као прутак,
Склапа руке, па је моли:
„Устави се, за тренутак!
... Нагни ми се, ох, нагни се,
Да с пламена твога чела
На усне ми суза кане
Само капља зноја врела!
Ох, нагни се, да с’ расхладим!“
Али залуд моли, чека,
Ђаволица тек се само
Из све душе — зацерека.
Неки опет, кад је види,
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаша Томић, умро 1922, пре 104 године.
|
