83
потпуно, као што се види из књиге „Живот и обичаји српскога народа“, штампане после његове смрти, сређене из посмртних хартија, на којима је било још наслова с неиспуњеном садржином). Ма колико г. Дринов и г. Кулаковски потцењивали вредност тих обичаја као обележја народноснога, они ће ипак остати као врло важне карактеристике тих крајева, у толико више што непобитно стоји, да Бугари нпр. на славу врло попреко гледају и труде се да је сузбију свим могућним средствима, бајаги за то што „тај обичај није признан православном црквом,“ као што вели г. Дринов и чим он хоће да објасни војевање бугарскога свештенства противу славе (Извѣстія, 1887, Бр. 11-12, стр. 556). По том би тумачењу изашло чак још и то, да Срби с тога што славе нису добри православни хришћани, ма да у њих католичке и протестантске пропаганде никад није било као што је у Бугара има и данас, и ма да се српска деца и српска омладина не уче по мисионарским заводима à la Роберт Колеж у Цариграду као бугарска и данас што чине.[1]
- ↑ Позивање Дринова на Вука, да и у Бугара има славе, опет је само једна његова мајсторија, јер Вук каже (у Животу и обичајима стр. 71) само за „Бугаре“ око Тимока да славе сви Никољ дан.