ник Милојевића штампан у Београду. Ако је, дакле, место штампања какав доказ, онда бисмо молили г. Дринова да се позове и на г. Милојевића, који није баш тако црн грешник као што би га он хтео представити (Драганов вели за Милојевићев зборник ово: пѣсни ети неподдѣльни, а лишь худо издани Милоевичемъ, Извѣстия, 1888, Бр. 2. Стр. 90.)
Исто тако је зборник браће Миладинова за г. Дринова беспрекоран ауторитет. Под каким су утицајем они пак, радили, ми смо већ споменули, и то не по каквим српским изворима већ по самом К. Иречеку, тако омиљеном и г. Дринову и свима Бугарима.
На послетку г. Дринов подсећа на јеромонаха Парфенија, познатога и већ поменутога бугарскога агитатора, па на завршетку помиње и Хиљфердинга. Из Хиљфердинга г. Дринов наводи реч работу и предлог сос, и позива се на њега да су то „чисти бугаризми.“ Потом се лепо види колико у г. Дринова има беспристрасности, кад он реч „работа“ назива бугаризмом. Г. Срећковић је врло лепо приметио да је боље било да г. Дринов није то наводио, јер то прво сведочи незнање пок. Хиљфердинга а друго и силну жељу г. Дринова да у свем види бугаризам. Међу тим те речи не само да има у свим српским споменицима, него је