кье; нашли смо акценат, опет свуда, као и у српском; нашли смо, по тврђењу Драганова, по сведочанству Вука, па чак и по Верковићу, и много Србизама у речнику и Брсјака и дабарских: Мијака, Пољана и Кецкара. Чак и онај Прилепчанин, који је своје писмо нарочито удешавао за Офејковљеву „Македонију,“ није могао да се ослободи многих Србизама, и ако се доста трудио да их се, што је могућно више, клони.[1]
Једини облици удаљавају доста знатно македонски говор од српскога и приближују га бугарском: њих има мало и ретко, нарочито на југоистоку Македоније. Али, као што смо видели, и у том је делу граматике српски заступљен: од падежа смо нашли у Дабру и датив, и генетив, и акузатив (и локатив стари има), а северно од Скопља и Шаре они су и чешћи и боље очувани. Шта више видели смо да падежа има чак и у оним песмама из Разлога, које је Вук у Додатку саопштио. Од гла-
- ↑ Види писмо у La Macédoine, стр. 127-132, и у њему речи: пријатељу, гьоа (ђоја), в старо време, такво, велиме, као, свој, најпосле, ова работа (без члана, који у опште ни овде не долази редовно), по мегю си, чудни и смешни, такво срце, кукьа, помешан, тугьина, прекор, двојица и т. д.
