Ћустендилску и Велеску. Патријарх Григорије и његов наследник Антим упорно су се овоме противили, и нису хтели да признаду ферман, али на послетку су, разуме се, морали попустити.
Од тога доба, па до постанка кнежевине Бугарске, све школе стајале су искључно под управом Егзархата, а од постанка Бугарске егзархат дели бригу о школама у Турској (Македонији) са државом, која на то даје годишње из свога буџета 600.000 динара. Колико има и какве су то школе, ми ћемо говорити доцније.
На послетку нека нам је допуштено, да ове наше кратке белешке о новој бугарској литератури и њеном правцу завршимо речима познатога научника и професора Словенистике на Бечком университету г. В. Јагића: „Историја нове и најновије бугарске литературе није у стању толико да нам изнесе праве појаве литературе колико различна патриотска културна кретања (оснивање школа, издавање школских књига) и културну борбу у смислу ослобођења бугарске цркве од утицаја грчког...... Појму праве литературе још најближе стоје радње око народне појезије; на жалост баш ову област литературе захватило је неко чудновато
