у њему и лако и природно тумаче историским развитком српскога језика, него узимати да је он дијалекат бугарскога језика, кад се сви бугаризми у њему, и по својој унутрашњој вредности и по свом обиму, природно и лако могу протумачити простим утицајем бугарскога језика, који је само променљивије делове језика (облике) успео себи приближити, али од кога су се костур и душа језика са свим отели – што сваки дијалекат једнога језика мора да сачува, да би могао бити грана од истога стабла.
Примедби к страни 100. У свези с овим нека је споменуто још, како Димитрије Хоматенски, архијепископ оридски, Грк, пише нашем Стевану Првовенчаном, на грчком, и вели му: да „бугарски језик не зна шта је то биће, природа, јединица, ипостас, већ њих само има ромејски,“ - па му сигурно за то и пише грчки. Види, даље, и Архив IV B, IV књ. чланак Васиљевскога: „ко је основао друго бугарско царсвто (Acénâ),“ о употреби речи Бугарин и Бугарија у Византинаца. Чини ми се кад би се прибрали и оценили сви примери ових речи у Византинаца нашло би се: да у средњевековном грчком горње речи врло често значе простоту и пастирски живот, те да је према том, врло погрешно при превођењу давати им само значење имена језика и народа бугарскога. Пример из писма Хоматенскога Стевану Првовенчаном, рекао бих, јасан је доказ за то.