131
у Браничеву, у Средачкој области говорила једним језиком, који се звао словенским језиком.
По тој теорији према овој тобож једноставној маси Словена у лингвистичком и етнографском погледу, стајала су српска племена тако да кажемо као неко мало, усамљено и у ово море словенско убачено сироче. Тако једанпут установљена ова теорија је једнако трајала и живела, негледајући на нека факта која су јој противна била и која је она, немогући их обићи, с натегом објашњавала, догонећи их на већ утврђени калуп. Видећи још у првим временима по сеоби словенској Србе у Славонији, Срему, Бачкој и Банату; видећи српски језик не само у Браничеву и на Тимоку, но и у изворним пределима источне Мораве, а његове главне и основне елементе у целој Видинској и Средачкој области, па и у свој Македонији – научници словенски мислили су да ће све то лако објаснити неком чудотворном експансивном снагом српскога елемента, не дирајући ни мало у један пут већ утврђену теорију. На тај начин су многи од њих и данас склони објашњавати све појаве лингвистичке и етнографске, које су у поменутим крајевима опазили Иречек, Драганов, Милер, Јастребов и други.
