шири моћ српске државе не само у Македонији, него поставља Србина и за владаоца Бугарске. Крајем тринаестога века (1281.) видимо где Милутин одмах повраћа Драгутином изгубљене добитке Урошеве, па шири српску власт на целу Македонију. На послетку видимо да од тога времена српска влада стално траје у Македонији не само да обладања Турака, но и после још за дуго; јер као што смо рекли Турци нису дизали српске династе из њихових области, већ су се задовољивали само њиховом покоришћу. Може се рећи управо да је српска веза била с оним крајевима непрекидна кроз цео петнаести и шеснаести век кад се само узме на ум, осим момената које поменусмо, још и живот српске пећске патријаршије која је остала недирнута.[1]
Везе српске, дакле, с Македонијом су старе, врло старе, и дуготрајне. Оне су и етнографске, и историске, и културне.
- ↑ Нека је овде споменут и један факат који је значајан не само за српске везе с Македонијом, но и за прави карактер оридске архијепископији писани у 15. и 16. веку многи српски споменици, Србуље, чисто српским језиком - у времену, дакле, кад српско-бугарски спор о Македонији није никако ни постојао.
