Ми смо видели и по казивању Константина Порфирогенита, и по данашњим именима места на горњој Сруми, око Битоља, Солуна и Бистрице, и по наследном династи Ноколици у Србији из десетога века, да је у Македонији не само било Срба у половини седмога века, но да их је било и после и да о њиховоме бићу у оним крајевима зна несумњиво да прича чак и сам наш деветнаести век – по сведочанствима која ни за кога не могу бити сумњива. За то и Шафарик у својим „Словенским Старинама“ пише: „знамо само то једно поуздано, да су Срби, који живе у Западној Македонији у граду Србици и њемим околинама, дошли онамо кад су и њихова браћа дошла у Илирик“ (том II, књ. I, стр. 314-315.)
Према овоме јасно је и непобитно да су Срби не само имали „своје колоније“ у Македонији од половине седмога века, но да се зна шта више и за њихове кнежеве из десетога века и да је печат који су они ударили на оне крајеве толико разговетно и дубоко утиснут био, да тип и слику његову нису могли истрти и заравнити ни све оне силне олујина и промене које су се кроз читавих дванаесет векова у оним земљама догађале. То је у исто време и доказ о народној снази српскога елемента и његовом ауторитету, - као што би рекао г.
