109
кажемо политичке олујине, која чим је престала одмах излазе на површину стари елементи: Бугарска и Славинија. За време наследника Симеунова Петра (927-968.) Бугарска се одмах распала. У Словинији одмах је букнуо устанак један, па после и други. Управо може се рећи да се одмах по смрти Симеуновој у Славинији оживеле самосталне наследне кнежевине, које су Борис и Симеун за кратко време били Бугарској придружили. Овај други покрет у Славинији био је око 963. године. Покрет је водио Шишман, кнез најмоћнијега племена македонских словена Брсјака, оних истих против којих је још Цериг при крају 8. века безуспешно војевао. Он се прогласи царем. У крајеве, којама је он владао долазили су Македонија, Албанија, изворни предео Струме, Софија, Видин. Врло је карактеристично и вредно пажње који су се крајеви од Бугарске оцепили. Бугарска је остала оно што је и била: земља источно од Чибре до Црнога мора и између Дунава и Балкана са – северном Тракијом. „Стара римска граница међу дијацезама илирском и трачком постала је граница оба бугарска (?) царства, од којих је једно чинило стару Бугарску а друго Славинију.[1] Бугарску су
- ↑ К. Иречек, Исторія Болгаръ, стр. 224 до 225.