107
итају да се с њим удруже.[1] Мало раније, као што знамо, око 774 године пада покушај бугарскога владаоца Церига против Брсјака, који се, како се опет зна, свршио несрећно по Бугаре. Овде нам ваља споменути и то, да је Софија с околином до 809. године била византискa. Око времена истога 836-839. долази несрећно војевање Пресијама противу српскога жупана Властимира. Од године 853-927. владали су у Бугарској Борис (до 888) и Симеун. За њихово доба Бугарска се највише раширила, и у то доба пада присаједињење оних многих словенских кнежевина у Македонији, у Срему, у Браничеву. После Симеуна Бугарска се одмах за владе његова сина Петра распада.
Интересно је и врло важно што из овога времена, које се сматра златним веком бугарске литературе, не само нема никакве појезије, но нема ни једнога домаћега сувременога извора који би нам казао докле су се управо простирале границе Симеунове државе. О том се тек историци домишљају и погађају по опису епископстава састаљенога у Византији по заповести цара Лафа Философа (886-912) и из познатих повеља цара Василија II од године 1020., које се у оригиналу нису сачувале но се
- ↑ К. Иречек, Исторія Болгаръ, стр. 179, 180.
