линији; Сербентиније, Сербентини у Пољској; Сербинов у Сандомирском; Сјербовице у Кракову; у Галицији Сарбице, Сарбијево, Сарбин. Да додамо овоме још неколика имена из балканских земаља: Србија на Бистрици (Haliakmon), у Македонији; село Србиново (Serbinova у наводу Офејковљеву Верковићева предговора) код Џуме на Струми, близу Кресне Планине; тако исто више села између Битоља и Кожана носе и данас назив Србија, Србица, по казивању Верковића (Види у Офејкова стр. 38), који вели да је сам три села с таквим именима нашао, па додаје да њихов број извесно мора бити већи.
Име Словени јавља се као име словенских народа први пут у 6. веку. Ранијег трага у историским изворима није му се могло наћи, ако нећемо Птоломејеве Ставане да огласимо за Словене, као што је мислио Шафарик.[1]
Да пређемо сад на саму историју.
Досељене српских племена на балкански полуострв пада, као што је познато, у прву половину седмога века наше ере. О том нам је оставио сведочанство византиски цар Константин Порфирогенит. По њему српска су племена, дошав с Карпата на балкански
- ↑ G. Krek, Einleitung in die Slavische Literaturgeschichte, zweite Auflage, стр. 282, 293, 294.
