прешла из српскога језика не би нам допустио ни г. Офејков, пошто се зна да облик Бугарин у српском језику датира, према споменицима, од 14. века, а то би већ по г. Офејкову био доказ да од тога доба не би он могао никако ухватити тако јака корена у „бугарском народу“ Македоније – пошто би то, ако ништа друго, значило, да је ауторитет Срба био врло јак.
Споменућемо, на послетку, овде још једну околност, која је у свези с речју Бугарин у Македонији. На Западу, у средњем веку, Богомили су се звали и Bugri, па исту реч налазимо и у једнога нашега писца из прошлога века (Ј. Кавањин[1]). Да су они били у Македонији врло јаки и у живом додиру са Западом, као и да су највише корена имали у простом народу који је онамо у планинама живео пастирским животом, то је познато, а на то указују и поменута имена: Бабуна, Бабуни и село Богомили.[2]
У већ више пута наведеној књизи секретара бугарскога егзархата La Macedoine има један нарочити одељак, посвећен историји и историским везама Срба и Бугара с Македо-
