II
ће она икада бити израђена и издана. А већ поготову нико није веровао, да ће већ
у децембру исте годпне рукопис за прве свеске бити дат у штампу. Израза неве-
рице и сумње и пакосних шала на мој рачун и на рачун Н. Е. било је, и онда и
још дуго времена после тога, доста.
Када се 14 марта 1925 год. појавила прва свеска Н. Е., сви су били разо-
чарани: једни због тога, што је она у опште изашла, а други, који су је са радошћу
очекивали, због тога, што су од ње друго и више очекивали, — али шта друго и
шта више, то ни они сами нису знали. Ипак је у први мах било и похвалних
гласова, — истина преко воље и кроз зубе, али их је ипак било.
Међутим, што је предузеће даље и брже одмицало, а свеске се, у сразмерно
кратким роковима, низале једна за другом, повољни одзиви бивали су све ређи
и све бојажљивији, а неповољне оцене све чешће и све енергичније. То је сасвим
природно. Пре свега, многе је на таке оцене покретала завист на успеху. За-
тим: је Н. Е. дала згоднога повода, да се пречишћавају разни лични рачуни. Док
се мислило, да Н. Е. неће успети, и да ће се уредник и сарадници обрукати, могло
се и ћутати, али када је постало вероватно, да је излажење Н. Е. осигурано, онда
је, за неко време, настала права хајка на Н. Е., на њеног уредника и на поједине
њене сараднике.
У тим нападајима није било много принципске и стварне критике; они су
већином били на личној подлози. Страдао сам наравно највише ја, па онда поје-
дини сарадници. Тако је било критика, у којима је замерано само члан-
цима једног јединог сарадника, и закључак, да Н. Е. не ваља, извођен
је онда на основу тога, што је у неколико чланака једнога писца тобоже нађено
неколико нетачности. По себи се разуме, да ту није била у питању тежња да се
помогне ствари и да се даде озбиљна критика, него потреба писца критике да са
једним сарадником Н. Е. пречишћава своје личне рачуне.
Колико се у томе правцу код нас може далеко ићи најбоље показује овај пример. У једном великом листу изашао је опширан приказ првих десетак свезака Н. Е. У приказу су оштро нападнути чланци шесторице сарадника, а баш тих шест сарадника Н. Е. били су чланови једног одбора, који је дао неповољан суд о једној књизи писца те критике!
Или, замислите овај тежак случај. Један Црногорац, рођен испод брда Вр-
моша, претплаћен је на Н. Е. и одушевљен је њоме. Кад је добио 4 свеску, он тражи
у њој Врмош, али њега нема. Љут због тога он враћа Н. Е., отказује претплату и у
племенитом и оправданом гневу кликће као соко: Кад не треба Народној Енцикло-
педији Врмош, не треба ни мени Народна Енциклопедија! Што тај човек не види
даље од подножја Врмоша мене не чуди, али ме чуди, да је изјаву тога доброг
Црногорца и његов фрапантни доказ да Н. Е. не ваља, могао донети, као објективан,
и то једини, пример недостатака Н. Е. у једној неписменој белешци чак и Летопис
Матице Српске!
Кад су тако пролазили поједини сарадници Н. Е., може се мислити како сам тек морао проћи ја, као уредник. Ја сам многе људе задужио својим писањем и радом, и због тога ја могу увек сигурно рачунати, да ће се наћи фаланга добрих пријатеља, који ће ударитн на све што ја радим. А Н. Е., резоновали су они, није обична ствар. Ту су, мисле они, у питању велижа слава и силне паре. И због тога Је систематска и енергична кампања противу мене и Н. Е. вођена са много страна, а особито од стране једног пунонадежног младог господина, који се, као што сам после сазнао, и сам носио мишљу, да изда оваку Н. Е.
Морам још нешто истаћи, што је особито карактеристично готово за све оцене и белешке о Н. Е. У свима тим оценама није нигде ни једном речено, да има и добрих ствари у Н. Е.
Да признам, да сам ја неспособан за уредника оваког једног монументалног дела, да признам, ако хоћете, да сам и у опште ограничен, — али ваљада су 20 академика и 65 профеоора Университета способни да напишу бар неколико добрих чланака за Н. Е. По многим приказима на Н. Е. изгледа међутим, да чак ни то није случај, и да у Н. Е., међу 12.000 чланака, нема баш ни једног јединог доброг.
