Page:Dragutin Ilić - Hadži Đera.pdf/9

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ова страница је лекторисана


1.

Снег веје. Од ветра и олује ни трага ни гласа, a снежне пахуљице, као бели лептирићи, веју над замрзлим поточићима, снежним удољицама и плећатим Рудником, који се и не распознаје од густе вејавице. Нека необична тишина полегла на све стране, па ти се чини да и она с паперјастом белином веје одозгo. He чује се ни жива душа. Лескова честа украј пута повила гранчице под снежним теретом, па се љуља с ненадна лепршања малене зебе, што је слетела на гранчицу, извила кљунић и гледа како промичу крупне лептирасте пахуљице, повијају се тамо амо и нечујно падају на земљу. Малена зебица тек жмирне сићушним очицама, кад јој по који пахуљак падне на кљунић, па затресе главицом да га уклони. Само из далеких заселака допире нејасно кукурикање, те на- помиње промену, али и оно ишчезава у немој тишини.

Одједаред се зачу из даљине женска запевка. Зеба изви главицу оној страни, узнемирено залепрша, затрепта криоцима и одлете, a са занихане се гранчице стресе снежни терет на земљу.