30. новембар

30. новембар  (1863)  Писац: Драга Димитријевић Дејановић

Зора млада родила се
Иза оне чарне горе,
Својим оком — сунцем жарким
Поздравила многе дворе.
Беле дворе, српске станке,
Цркву свету и олтаре
Окитили српски синови
Са најлепшим китом цвећа:
Старом славом Немањића.

Двор до двора поносито
Чак до неба диже глава;
Србског тича крило вито,
Србско чедо туна спава.
На крилу мајка мила
Њија своје суво злато,
Опија га старом славом,
Па му диже лака крила,
Да полети небу плавом.

Крсташ барјак — србска слава
На двору се сада вије,
А у двору србског рода
Племенито срце бије.
За род бије, сунце грије
Са јуначки свети груди,
Те србинске децу храбру
Грли, љуби, из сна буди.

Поранио србски соко,
Погледао небу горе;
Ал’ је зора већ одавна
Позлатила њему дворе.
Тути зора... србски брале

Левом руком срце стеже,
А са десном пушке мале...
Пуче пушка — зора свану,
Јарко сунце небу плану.

Ова земља — слава стара
Угледала бела дана,
Јарка сунца — господара,
Милу слику божјег дара.
Дан је овај дан слободе:
Заблисташе оштре боре,
Саткoвише пушке мале,
Од седе су ватру дале.

Завекнуо синџир тешки,
Раскину га срце смело;
Срце смело, дух витешки,
Србину је славу дало.
Све што Србин ту имађе,
Светом крвљу купио је,
Та све своје за род даје,
Све за име најсветије,
За јуначки образ свој.

Изгинуше србске тице,
Вредни синци домовине,
Као врли Југовићи,
Сви за веру брат до брата,
Бранећ свето србског раја,
Бранећ цветак нашег краја,
Бранећ мајку, сеју милу.
Сви су за то — сви помрли,
За крст часни крв пролили,
За јуначку брану своју.

Извор

Даница, 13. јануар 1863. Број 2. Година IV, стр. 17.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.