30. новембар

30. новембар  (1863)  Писац: Драга Димитријевић Дејановић

Зора млада родила се
Иза оне чарне горе,
Својим оком — сунцем јарким
Поздравила млоге дворе.
Беле дворе, србске станке,
Цркву свету и олтаре
Окитили србски синци
Са најлепшом китом цвећа:
Старом славом Немањића.

Двор до двора поносито
Чак до неба диже сʼ плава;
Србског тића крило вито,
Србско чедо туда спава.
На криоцу мајка мила
Нија своје суво злато,
Опија га старом славом,
Па му диже лака крила,
Да полети небу плавом.

Крсташ барјак — србска слава
На двору се сада вије,
А у двору србског рода
Племенито срце бије.
За род бије, сунце грије
Са јуначки свети груди,
Те србињску децу храбру
Грли, љуби, из сна буди.

Поранио србски соко,
Погледао небу горе;
Ал’ је зора већ одавна
Позлатила њему дворе.
Ћути зора… србски брале

Левом руком срце стеже,
А са десном пушке мале…
Пуче пушка — зора свану,
Јарко сунце небу плану.

Ова земља — слава стара
Угледала бела дана,
Јарка сунца — господара,
Милу слику божјег дара.
Дан је овај дан слободе:
Заблисташе оштре ђорде,
Самокопке пушке мале,
Од себе су ватру дале.

Завекнуо синџир тешки,
Раскину га срце смело;
Срце смело, дух витешки,
Србину је славу дало.
Све, што Србин ту имаде,
Светом крвљу купивʼо је,
Та све своје за род даде,
Све за име најсветије,
За јуначки образ свој.

Изгинуше србски тићи,
Вредни синци домовине,
Као врли Југовићи,
Сви за веру брат до брата,
Бранећʼ свето србског раја,
Бранећʼ цветак нашег краја,
Бранећʼ мајку, сеју, мило —
Сви су за то — сви помрли,
За крст часни крв пролили,
За јуначку брану своју.
     У Београду.

Извор

Даница, 13. јануар 1863. Број 2. Година IV, стр. 17.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.