***
У данима очајања
Кроз бескрајну васиону
Бегао је дух изгнања,
Као зверка са оброни,
Коју страшни ловац гони.
И савладан гневом Зевса
Кад очајник веће клону,
Кроз звездану васиону
У дивоти и у слави
Минерва се њему јави.
И пруживши руке своје
Изгнанику очајноме,
Блажила је страшне муке,
Што их Олимп натуштени
У беснилу баца своме.
Тако и ја, судбом гоњен,
У даљине бегах неме,
Без заштите, не заклоњен,
Као изгнаник, на кога се
С громовима муње стреме.
И кад духом клонут хтедох
Пред болима, што се роје,
Као Минерве слика дивна,
Кад затрепти са висина,
Обасја ме лице твоје.
Као анђелак кроз ноћ тамну
Ти ми тада приђе тијо,
Носећи ми наду сјајну,
Дивну звезду преходницу.
У премилом твоме дицу.
Дух клонули ти си дигла,
Да оснажен летне с нова,
И на љути браник стане,
Да победи ил да пане
Против муње и громова!
Сад нек бесни бура гнева,
Што се на ме завитлала;
Залуд Олимп паклом сева,
Јер је твоја љубав мила
Нову снагу борцу дала.
.jpg)
