*** (Збогом!.., Ти света земљо)
| * * * (1892) Писац: Јован Дучић |
Збогом!.. Ти света земљо туге и тешка бола,
Патње и искушења, —
У даљини с’ недоглед нижу низови мрачних гора
Гомила сурог ст’јења;
И задњи поглед на те у тавној ноћи гасне
И задњи с’ уздах губи у густој бескрајној тами,
Ал’ жеља и сећање живо на твоје предјеле красне
Вјечно ме теби мами. . .
И млада очајна мис’ô облета твоје стране
Поља и р’јеке течне,
Гдје покољења силна жалосне трају дане
Сред патње и борбе вјечне; —
Гдје пред олтаром светим кандило плаче и трне
И анђео слободе српске понижен сузе лије
О земљо! у теби тебе тражим, тужан сред ноћи црне,
Ал’ тамо тебе није!..
Ја чујем за собом хуку помаман вјетар што диже
И крилом препреке ори,
А кроз тај тешки одјек к’о да све чујем ближе
Глас што громом збори:
Слава нека је роду што пада за дом свети
И тврди оставља понос, гомилу сурог стјења!
Слава потомству што с гробља очинског праха, гледи
У зору васкрсења!. . .
Извор
[уреди]Јавор, 20. септембар 1892. Бр. 38. Година XIX, стр. 598.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|