***Често сам дуго, дуго мислећи само на те

* * * Писац: Стеван Луковић

Често сам дуго, дуго мислећи само на те
Кроз пуста поља ова сневао са̂м у ноћи,
Много је у тој сети незнаних вечно за те
Часова грких, болних протекло у самоћи.

Ох срце моје знаде како је било тада,
Када се добри дечко далеко туда крио,
И докле меки сутон са благом сетом нада
Невине, прве сузе љубавног ваја лио.

Када је тавној ноћи шаптао тајне драге,
И све што давно, давно теби је рећи хтео,
Слушао болну песму љубавне чежње благе
И бледо цвеће ових велери сетних плео.

И сада кад се сетим негдашњих мамних нада,
Низ иста поља лутам спомене тражећ драге,
Ка старом дубу дођем, сведоку многих јада,
И дуго зборим с њиме и тишми вечери благе.

Ал’ он сад прича како беже дани,
И како живот низ пучину нагли,
Како док срце кут за кутком брани
Обала цветних нестаје у магли.
И ти ћеш заман тражити погледом
Далеке стране што ти драге бише,
Једна по једна нестајаће редом —
Никада да их не угледаш више.
И док ти душа страсно срећу зове,
Судбине тужне одјекује песма:
Да редом драге сахрањујеш снове,
Да волиш, патиш и да венеш весма.
А у том срцу, с пуно наде што је,
С топлине пуно полетело светом,
Да воли живот и радост поје,
Да сваком стиже с осмехом и цветом,
Остаће само бол безмерни, живи,
Болана нежност за обмане старе
К’о тужна вера којано преживи
Прогнатог бога уз пусте олтаре.

Извор

• 1903. Песме Стевана Луковића. стр. 38-39.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Луковић, умро 1902, пре 124 године.