***По каљавом друму тешка кола јуре

* * * Писац: Стеван Луковић

брату који је умро од дифтерије

По каљавом друму тешка кола јуре,
Немилосни возар ни застат’ им не да;
Покрај плашна света тужном гробљу журе,
Са теретом лаким покојника бледа.

Још један анђелак... невинашце мало...
Отрже га самрт са мајчина крила,
А тек јој је скоро мож’да ногом стало,
Тек му уста првом: мама! прозборила.

Безбрижно, невино животу се нада,
Будућност се светла на њег’ осмехива;
Па ни два-три лета — све је пало сада,
Да у хладном гробу са њиме почива.

Као зрачак бледи из облака густи,
Веселом се дому насмешило мило...
И веће му осмеј изумро на усти,
Разорена већ га тузи оставило.

Нити пратње има, нити звона брује —
Не дадоше ником да га гробу прати,
Тек пролазник који смерно застајкује
И очију сузних шешира се лати...

А на кућнем прагу изпијена, бледа,
Без дана, без суза јоште стоји мати,
Укочено, немо за колима гледа
И кроз сумрак тавни погледом их прати......

Извор

• 1903. Песме Стевана Луковића. стр. 45.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Луковић, умро 1902, пре 124 године.