(Сам. Далеко. Нигде људског гласа...)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сам. Далеко. Нигде људског гласа...
Писац: Милорад Митровић





        
* * *

   Сам. Далеко. Нигде људског гласа,
Само шумор са гранчица вити';
А ноћ баца своје звезде сјајне
И са њима свод бескрајни кити.

   И час небу молитва ми крене,
Те ме теши, па ми душу крепи;
А час опет овлада ме туга
И срине ме са висина лепи'.

   Па шта хоћу? Тако питам себе,
Станем, мислим, ил' и разум стане.
Ноћ. Тишина. Тек са неба сјајна
Каткад кришом која капка кане...

   Срце, срце!... Ил' ти ниси криво.
Ја разумем, што те немир схваћа:
Дух је с неба, он би небу хтео,
Ал' ме смртност у прах прози враћа.



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 26


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 112 година.