(Под ногама мојим отимљу се вали)
| (Под ногама мојим отимљу се вали) Писац: Војислав Илић |
Под ногама мојим отимљу се вали,
Силан је и страшан њихов бурни лет;
А над мојом главом узнели се ждрали,
Они журно лете у далеки свет
Они журно лете у пределе југа,
Где се цвећем краси постојбина друга.
Обале су пусте и пољане мирне,
А студени ветар лелуја ми влâс...
Тужно шуми трска кад је крилом дирне,
Шуми као болни, умирући глас.
С криком лете ждрали више моје главе,
И губе се тихо у даљине плаве.
Што сам тужан тако? Шта ми тишти груди?
Увенула младост, ил' одбегли мај?
Куд ми сетни поглед у даљине блуди?
И чега се тиче горки уздах тај?
Буни ли ми душу та природа снежна,
Ил' младости моје усномена нежна?
О, путници ждрали! С ове суре стене,
Маховином седом што се крије сва,
Валови столећа о коју се пене,
Остављен и тужан дозивљем вас ја:
Вас прогони зима у пределе југа,
Из предачког краја мене гони туга.
Ах, мисао моја за вама се креће,
Где јесени мрачне не царује ћуд,
Где на земљи влада вечно премалеће
И млађани живот разлева се свуд
Где спомени стоје од исконских дана,
И мирисне шуме древнога Ливана.
Где поклоник сêди у чаробној ноћи,
Смерно двори бога и беседи с њим;
Где молитва шуми по чудној самоћи,
И к небу се диже од измирне дим,
И шум тихо струји од Мртвога мора,
И тишина веје са прастарих гора.
24. септембар 1887.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 61-62, 2. књига, Вук Караџић, Београд.
|