* * *
Не, никада неће моја лира
Зазвонити у славу кумира:
Коме годи, да га клетва прати,
На част њему, нек се с ропством брати;―
Мрачне душе истине се боје,
А ја мрзим подле славопоје.
Још некада, кад сам свету хтео,
Слети анђô кроз облака вео,
Скиде тмину са очију моји'
И засија у пурпурној боји,
Па ми рече: „Ја ти савест дајем,
Пази, где ћеш. Не за лажним сјајем!"
И ја пођох. И у првом лету
Сусрео сам патника у свету,
Облак бора покрио му чело,
Дршће рука, а дршће и тело.
Хтедох даље, ал' ми савест збори:
„Крај патника, ту се с јадом бори!"...
Не, никада не ће моја лира
Зазвонити у славу кумира:
Коме годи, да га клетва прати,
На част њему, нек се с ропством брати;
Мрачне душе истине се боје,
ја мрзим подле славопоје.