(Не, никада неће моја лира...)

Извор: Викизворник
Не, никада неће моја лира...
Писац: Милорад Митровић





        
* * *

Не, никада неће моја лира
Зазвонити у славу кумира:
Коме годи, да га клетва прати,
На част њему, нек се с ропством брати;―
Мрачне душе истине се боје,
А ја мрзим подле славопоје.

Још некада, кад сам свету хтео,
Слети анђô кроз облака вео,
Скиде тмину са очију моји'
И засија у пурпурној боји,
Па ми рече: „Ја ти савест дајем,
Пази, где ћеш. Не за лажним сјајем!"

И ја пођох. И у првом лету
Сусрео сам патника у свету,
Облак бора покрио му чело,
Дршће рука, а дршће и тело.
Хтедох даље, ал' ми савест збори:
„Крај патника, ту се с јадом бори!"...

Не, никада не ће моја лира
Зазвонити у славу кумира:
Коме годи, да га клетва прати,
На част њему, нек се с ропством брати;
Мрачне душе истине се боје,
    ја мрзим подле славопоје.



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 3


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 117 година.