„Пјесме” Јована Дучића

„Пјесме” Јована Дучића  (1901)  Писац: Јован Скерлић

Јован Дучић: Пјесме. (Прва књига. Издање уредништва Зоре. У Мостару, 1901.)
Обиље млађих песника појав је за размишљање. За ове последње две године наша књижевност је добила неколико збирака песама. Да ли је само ово доба тако погодно за поезију, живимо ли одиста у времену великих осећања, када се пуне душе преливају и избивају у кристалним млазевима поезије? Или је разлог далеко мање узвишен? Старих великих песника нема више, изузев Змаја, за кога се може рећи оно што је Војислав казао за свој грм:

​И зима дође већ и својом студеном руком,
Покида накит сав и гору обнажи сву,
Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи
                 А он ће бити ту.

​И како има довољно упражњених места, велики број више мање озбиљних кандидата истакао је своју песничку кандидацију у облику свезака песама. Дучићева збирка, давно објављена и жељно ишчекивана, изишла је ових дана. Велим: жељно ишчекивана, јер је Дучић један од оно два или три млађа песника који су у наше суво доба умели и могли певати, и то добро певати.

*
*      *

​Одмах у почетку да се остави на страну онај стални рђав утицај који је Војислав имао на наше млађе песнике. Песник Рибара улепшао је, проширио форму наше поезије, дао јој више метрова, више мелодичности, улио јој неко особено осећање речи, ако је слободно тако рећи; али зато, он је сузио круг идеја, осиромашио основ, свео је на реторска и музичка вежбања. Срећом, примећује се, да тај утицај стално слаби. Дучић који је био ревносан војeславист, не пева готово никако класичну старину, код њега нема оних игара са именима богова и предугачких метрова. Но ипак, остало је доста очевидних трагова учитељевих. Моја пјесма, и инспирацијом, и метром, и ритмом, и основним тоном, подсећа на Војислављеву Исповест; Јесење елегије, посвећене „сјени Војислава Ј. Илијћа”, исто тако опомињу на лепу Елегију, можда најбољу ствар што је Војислав написао.
​Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове Романсе без речи. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, сив, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.
Све те песме збивају се далеко од нас. У њима је толико замкова, да би човек рекао да је у сред романтичне епохе, када су песници носили дуге косе и хтели да личе на Ларе и Манфреде. Као Митровић, као толики млађи, код Дучића кипте „стари замци”, „неки двори”. То је тако постало опште место, да данас није ништа лакше него написати песму те врсте: ваља само поменути: замак, обвити га бршљаном, у засенку ставити двоје младих, дати одсев ножа у мраку, језеро на чијем дну лежи мртва љубав, и месец, бледи месец, који се огледа на мирној површини језерској. Сем тих свакога поштовања достојних грађевина, има и морских обала са кипарисима и са невероватним бројем сирена; има пустиња са оазама и облацима песка, са дромедарима и бедуинима, ту су римски циркови са аренама и гладијаторима, Казбек са грузијским цвећем, Гренада са Алхамбром, Венеција са Понте деи Соспири, гитарима, гондолама и баркаролама. Нема спора, његово је право да пева што хоће, али ја се чудим Дучићу, који боље но ико од наших млађих песника познаје модерну уметност, који има укус и смисао модерности, како он да не увиђа да ти проблематични описи пустиње и Шпаније, са оно две три речи које зна цео свет, исто тако одговарају стварности, колико хромолитографске репродукције сликама великих мајстора. Када данашњи сликари хоће да сликају призоре из Библије или из старог Рима, они иду на лице места да проучавају игре боја и светлости.
Већи део поезије Дучићеве је дескриптиван; знатан део песама само је лепо изведена и импресивно изражена слика. Као за многе песнике, за њега је пејзаж état d’âme; са Теофилом Готијеом, он би рекао за поједини кутић земље: ово је Клод Лорен, ово Руисдал. Ову процедуру унео је у нашу поезију Војислав, или је бар нарочито истакао и предао другима. Ко се не би сетио из његове поезије мршавога кљусета, које, по каљавом путу, под ситном кишом, измиче опруживши дуги врат, док се цео спровод креће „побожно и полако”; или оних бакарних шлемова ахајских чета које сунце злати; или трске која се повија под ветром и месеца који се огледа у језерском огледалу. Као и остали, Дучић не само да нарочито гледа на форму, он чак и осећа формом, оним што је спољно, непосредно дато. Он је више дескриптиван но интелектуалан, више песник осећаја но осећања.
Било би логично помислити да је код њега осећај боје поглавито развијен, што треба да је код песника те врсте. Но не, он боје слабо распознаје. Боја коју он поглавито види, управо и није боја: то је сиво, мутно, тамно, безбојно како он сам каже („безбојан свод”). Друга боја коју добро осећа доказује исту претпоставку: он види јако црвенило, рујну, бакарну боју. За остале, судите по томе, што је за њега запад плав, небо љубичасто, „љубичасте глухе горе”, магла рујна. Осећај прелива готово се и не опажа. Али у накнаду за то, што је веома занимљива, Дучић има ванредно јако развијен осећај шумова.^[a] Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочито воли ноћ која се спушта и диже са немим шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујања река, роморење потока. Када види пусту цркву, први ће му утисак бити да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је „без гласа, без звука, без јава”; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су „плач вјетрова у дрвећу голом”, плач јесењих ветрова који, проукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева,

​Сваки цвјетак, камен, талас, лист са горе,
Звук свој има у њој; сви шапћу и струје. . .
И мој дух се мрачни јасно у њој чује. . .

Или овај опис, чудан и силан,

​Мир, тишина смрти. Али испод мора,
Често ко да чујем глас далеког хора,
Тајанственог, страшног у дугој тишина.

​То се буди гробље под широком водом!
Почиње оп’јело. . . Ноћ под црним сводом
Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини.

​И услед тога живога осећаја спољног света, Дучићеви описи тако су потпуни, импресивни, лепи да им је мало равних у целој нашој поезији. И извесна суптилност, и у исти мах старање о реалистичкој, тачној појединости која изазива жељено осећање, одаје човека који добро познаје модерну, нарочито француску поезију. И одиста, као што се Матавуљ међу свима нашим приповедачима одликује књижевним образовањем, тако је и Дучић међу свима нашим млађим песницима најбоље упознат са великим туђинским узорима. Ко да не види модернизам у стиху:

​А дубоки снови на валима броде,

​што подсећа на ону мистичну реч о „гласу господњем над водама”? Зар нема нечега за нас новог када он пева како „мрак засипа шуму. . .”? Ко се не би сетио француских парнасоваца, који су своје стихове не писали но резали, када Дучић пева мраморну Венеру, која се ноћу, са косом посутом поноћним ињем, купа „у мирису ружа и у чистој роси” и ишчекује, док јој „чежњом дршћу прси и удови голи”.

​Спи небо и земља, и не знаде нико,
За ту страшну љубав сред мртве алеје.

​У лепом циклусу Јадранских сонета има неколико описа који чине част нашој младој песничкој школи. Песник описује острво насред „пустих вода”, валови му бију црне стене, из маслина и ива види се врх звоника, а из даљине чује се звук звона:

​Зарасло острво у шуми оливȃ,
Ко црни галеб лежи насред морских валȃ,
Опет паде вече поврх мирних жалȃ,
И морска магла сребрна и сива.

​А у песми: Стани с пољупцима има ванредна визија поноћи, — ноћи ваљда? —, која сањиво измиче усамљеним стазама:

​И у грању лисном, пуном крупне росе,
Заплела одијело и дугачке косе.
Гле, врх трња ено магла полуб’јела,
То јој оста комад растрганог вела.

​Слика је исто толико поетска колико и тачна, тако импресивна и сликовита, да се човек мора сетити какве летње ноћи проведене у сред поља, оног тајанственог дељења ноћи од дана, које је старима утеривало неки чудан страх, а нас испуњава неодређеним осећањем поезије ствари̑. Па онај други, канда симболичан, опис ноћи (У сумраку), са усамљеним сеоским гробљем, са врбама које су отпустиле своје гране, са погашеним ватрама у селу, са оном фантастичношћу ноћи, када и природа и људи добију изглед фантома:

​Ноћ, и ту се спава . . . А ко сабласт чудна,
Међ гробљем и селом још кривуда стаза,
Бијела и гола, кратка, вјечно будна . . .

​Исто тако када описује обичан пејзаж, он је у стању да у свакодневном оквиру истакне појединости које дају рељефности, пружа нам ону интимну поезију која има толико чари. Песма На починку подсећа на неколико лепих реалистичких пејзажа које је Милета Јакшић испевао у својим добрим тренуцима. Подне је: хлад топола, бршљани, дивља ружа, смрчак, жега сипа по трави и по цвећу; река као претучена змија жури „да умре у хладу”; зрикавци; лишће топола шушти над главом; негде далеко у буковој шуми детлић удара кљуном. — Да наведем само још један опис — они су тако обилни у песмама Дучићевим, и тако карактеристични по целу поезију његову! У Заласку сунца; бакарно црвено небо, црна шума борова са црвеним врховима,

​Негдје далеко чује се где хукти
Воденички точак промуклијем гласом;
Ал’ над долином док још небо букти
Цв’јет водени већ је засп’о над таласом.

*
*      *

​До сада је било речи о спољашњој, описној страни Дучићеве поезије, из простоа разлога што је она код њега претежнија и јаче пада у очи. Што се тиче унутрашње стране, садржине, онога шта је певао, прва ствар која се даје приметити јесте да је љубав главна, искључива преокупација његова. И то не љубав здрава, ведра, и нормална, но болесна, разривена, помућена. Она је сенсуална, песник често помиње свој „дивљи пламен немирнога срца”, и говори о својој „бурној младости врелој”. Дучић је много љубио и грешио, и као Алфреду де Мисеу, кога он иначе јако воли и много чита, после оног манитога расипања свега што је било чисто у првој младости, после пароксизама страсти, које ако не сагревају, а оно бар суше човека, остало му је горко осећање свеопште илузије. То је вечита историја: илузија, дезилузија, непромењиво клаћење шеталице живота. Као де Мисе, који је за највећу срећу свога живота сматрао што је по који пут заплакао, тако и наш песник слави „величанство бола”, свету тугу која се не казује речју но се прелива у бледило лица.

​У једном срцу цио свемир има,
У једној сузи има живот цио!

​Иста та мисао је у оном изразитом слику:

​Суза једна слеће у крвави пјесак . . .
Нико не зна да је крила суза она
Свјет већи нег небо, него васиона.

​Најбоље ствари које нам је Дучић дао у овој збирци јесу неколико мањих песама за које се осећа да их је проживео, да су истекле непосредно из његова срца. У многим његовим песмама осећа се инспирација из књига, да је писана под утицајем какве песме коју је прочитао, да се упињао да се створи у датом осећању, примећује се неискреност и литература, и обликом и садржином. Такве су све оне више мање „егзотичне” песме његове. Али у овим другим, које нису више реминисценције, осећа се нешто непосредно, дубоко, живот збивен у једру форму, емоција која се не да задржати, која нас заражује, и читалац осећа да је то она права, велика поезија, која одјекује у дубинама душе, од које „пламен букне у образе”, како би рекао Јанко.
​И та је поезија проста, проста као што су сва јака осећања у човеку. Узмите пример ону историју двоје младих, чији је цео живот био један дуг пољубац:

​Ја немам ништа да ти причам за њих,
Без приче тихи живот им је био:
Љубав је вјечна! урезаше туде,
Пољубише се и умр’јеше тио.

​Новембар, вече у природи и вече у срцу, један од оних оловних дана када човек тупим погледом гледа кроз прозор прљаво небо и раскаљану земљу, и страховито јасно види сву бесмислицу егзистенције:

​Мраз се ухватио над трулом стрњиком
Мокре су стазе и блатњави пути;
С њих црна јата одбјегла су с криком
У мртво вече. Пусто. Небо ћути.

​Ја не знам само зашто тугу снијем
А нит што жалећ’ нит што жудећ’ друго
И не знам зашто тражим да се скријем
И негдје плачем дуго, дуго, дуго . . .

​Послије много година можда је најбоља ствар у целој овој збирци. Када ми је ту песму Дучић први пут читао у јесен 1899 у Женеви, уз звиждање ветра са Салева и хучање Арве, ја сам осетио силну емоцију, и сада када је понова читам, ја осећам да је то можда најимпресивнија, најпоетичнија ствар што је из његова пера изишла. Предмет је прост, обичан, вечан, као бол људски. Песник се обраћа гробару, који није онако брбљав и весео као гробар у Хамлету, него сед, изнурен, и погрбљен, и сав посрће под теретом година:

​Да ли памтиш — давно, прије много љета,
У дан један мутни, јесењски и мокри,
Кад капаше вода са дрвља и цвјета,
И кад мртви данак тешко магла покри:

​Спровод један стиже, хрпа мрачних лица,
И у пусто гробље утјераше кљусе . . .

​И младу, преварену и остављену девојку, чије је нежно срце било посечено „оштрицом невјерства”, спуштају у блатњаву земљу. Коса јој је густа и свилена, горак јој је осмех на залеђеним усницама.

​И кад црни сандук, на конопце дуге
У дубину спуштен, крупна земља засу,
Само врисак мајке, глас бескрајне туге,
Очаја и бола, по гробљу се расу . . .
И дубоко у ноћ звонио је тамо,
Као глас из гроба промук’о од бола;
А ледено небо ћутало је само:
И капала вода са дрвећа гола . . .

​Без икаквога претеривања сме се рећи да ови емотивни стихови, ова истинска песма, долази међу најбоље што их је дала цела наша млада песничка школа, и да је могла изићи из пера само правога песника.
Још само једну реч о унутрашњој анализи Дучићевих песама. Поменуо сам раније, говорећи о форми, да је он више песник описа, но песник идеја. Одиста, интелектуална страна његове поезије је недовољна, круг његових идеја је нешто сужен. Опис, добар опис, и љубав, интензивна љубав, то су његове добре стране; друго што он нам слабо даје. Он није у стању да изиђе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију и горчину која после тога остаје. За ствари вишег, ширег, опште-човечанског значаја, он нема довољно осећања. И када хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских тица. У песми На провидном небу има извесна хуманитарна жица: Христос је сишао Млечним Путем и спустио се у кланце које су две војске покриле својим лешевима. Звезде се гасе на мртвом небу, црни хрбати планински дижу се у тишини, и све се свршава сликом:

​Ни гласа, ни шума. . . Још се чуо само
Дуги плач Господа негдје у долини.

Моја пјесма, то је Исповест његова. Боља но икоја, она је у стању да нам да појма о томе шта он мисли, какав је његов унутрашњи живот. Али, у њој нема ништа друго до неодређености речи и идеја, он види веру мртву, подлост која триумфује, истину обешчашћену, правду под ногама:

​Себичност подла гдје царује саде,
Тргујућ’ сл’јепо са слободом људи.

​И у том душевном мраку он назире један зрачак; у општем хаосу, види један сигуран пут:

​Хтједох да мрзим. . . Ал’ бједници голи,
У чијем оку суза јада сја,
Љубав за људе они су ми спасли,
Да љутом мржњом не прекипим ја.

​И њини јади оживише опет,
Љубави моје замрзнули цв’јет!
И мислећ’ на њих, разумј’ем што често
Пожудно хитам да обгрлим св’јет. . .

​Идеја тачна, то је случај са многим и многим од наших сувременика, али се у тим стиховима осећа нешто реторике, литерарно развијање једне допадљиве идеје, и Дучић ће и сам осетити да то нису они акценти које смо једне зимске вечери заједно слушали у Бретањској улици у Паризу.
​Исто тако, национално осећање у њега је слабо, и то је тим чудније што је Дучић из крајева, где је то осећање најјаче и најискреније. Далеко је од мене да му замерам што није изложио низ оних страховитих патриотских дитирамба од којих се човеку коса диже на глави, али његов друг Шантић је доказао својом песмом Остајте овдје, да тај предмет има своју, извесну поезију. Дучића хипнотише успомена Душанова; као Виктор Иго за Наполеона, он би могао рећи: „Ја га стављам свуда, јер га видим свуда”. „Изабраник вјечне славе, цар пространог Балкана”, „Цар Силни мога рода”, не импонује му тиме што је означавао животну моћ једнога младога народа, он га пева исто онако како су француски песници, од Беранжеа и Казимира Делавиња па до Ростана, славили Наполеона, као великог песника делатности, као елементарну силу, као згодан предмет поетских развијања.

*
*      *

После наведених стихова, има ли још потребе рећи да је стих Дучићев гладак, мелодичан, врло ритмичан, и да има пуно гипкости? Ево како тачно и лако почињу Елегије:

​Видим Јесен гдје корача
Крај потока смрзла, гола,
Око јој је пуно плача,
Чело јој је пуно бола.
Мјесто вјенца љубичица,
И китице од споменка,
Изнад чела, изнад лица,
Плови црне туге сенка.

​Само има друга једна ствар коју је скоро излишно помињати после магистралне критике Г. Богдана Поповића о Шантићевим песмама, где је изнета „тајна целога света” са толико силине и храбрости, за које нису способни уредници српских књижевних листова. Тиче се онога суверенога презирања које млађи песници имају према граматици и логици. Не мора да човек буде макакав професор или какав сув естетичар који је неспособан да осети лепу песму, па да на леђима несрећних песника изиграва са граматичким вежбањима, или да с најозбиљнијим лицем не свету доказује како се не сме рећи „медна песма”, не мора човек бити тако мумијаст, па ипак да се одлучно буни против многих слобода које већ прелазе сваке границе. Ко може да одобри када нађе оваке ствари: пребјен, бљеђан поред плесак, считајем,

​Ветар цичи, млата и церека,

​или оно стално и упорно бркање дрва, дрвета и дрвећа? Доде се чудио како „има људи који не црвене кад напишу: столетњи грм, мелодични нагласак, божанствени звуци”. — Дучић мирне душе пише: црна смрт, мрачан сумрак, звучна харфа, рогато стадо, трули Визант, потоци крви течне! Зашто да се служи поабаним „појетским” речима, као што су мирити, мај? Зар не види рђав укус када се песма почне са „Умрла ми љубав”, када каже „старог бола пропала небјеса”; зашто тако често употребљавати оне тачкице (. . .), чиме се служе само невешти писци, који се ради постизавања књижевног ефекта служе типографијом а не избором, распоредом и ритмом речи. Да ли је Белерофон одиста појео своје срце, Белерофон, син Глауков и унук Сизифов, који је убио Химеру, и који се у књижевним алузијама употребљава у смислу човека што носи писма која му смрт доносе. Да ли најзад камелије одиста миришу?
​​И ако су ове песме од пре три или четири године, пре пишћева [sic] пута на западну Меку, и ако сва та поезија није довољно интелектуална и често је оскудна надахнућем, ипак је то модерна, права, чиста лирика. Неколико од тих песама иду у најбоље што наша поезија има. Нико од млађих песника није на бољем путу, и буде ли се Дучић ослободио ранијих веза, буде ли проширио свој унутрашњи живот и усвојио онај златан савет Гетеов: „Напуните ваш дух и ваше срце, па ма како они широки били, идеама и осећањима вашега века, и дело ће доћи”, буде ли Дучић сачувао и развио оно што сада има и држао се савета великог песника немачког, нико не може предвидети докле ће дотерати. У овај мах, како се Митровић све више клони ка епској поезији, Дучић је најбољи млађи лиричар у нашој књижевности.
​Београд.

Напомене

1. Разуме се по себи да та примедба важи само када се ти наводи налазе у тексту, на своме месту, а не овако извађени из своје природне средине.

Извор

Летопис Матице српске, књига 210. Свеска VI. за годину 1901. У Новом Саду, у издању Матице српске, стр. 77—86.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.