„Песме” Милана Ракића

„Песме” Милана Ракића  (1904)  Писац: Јован Скерлић

Ми не познајемо други свет до онај који је у вези са човеком; ми нећемо друге уметности до оне која је израз те везе.

Гете.

Има само два тренутка када се у нас толико певало као данас, и то је око четрдесетих година прошлог века када се „србовало“ готово искључиво у стиховима, и крајем шездесетих година када је правило стихове све што је до пера дорасло. Ове последње две три године јавила се у нас једна песничка епидемија, као да се један нараштај без идеја и без идеала решио да у танке свешчице са неравним редовима излије сву празнину свога срца и сву жалосну неплодност своје мисли. Једино су Милан Ракић и Милорад Петровић, са здравим и једрим Сељанчицама, успели да са својим снажним талентом одскоче од те бедне гомиле расплаканих стихотвораца.

Читаоци Српскога Књижевног Гласника, где се Ракић и појавио и развио, осетили су да са њиме нешто новије и мисленије улази у анемичну српску поезију. Полако али стално, непознати Z је привлачио пажњу на себе, освајао корак по корак симпатија, стицао солидан глас зрелог и развијенога талента, постајао нада свих оних који држе да наша поезија још није рекла своју последњу реч. Његове лепе и благородне песме јављају се сада у једној књизи, која је са пуно разлога срдачно поздрављена.

Једна велика врлина Ракићевих песама је што су јасне: једна особина која данас и у нас постаје све ређа и ређа. Од Војислава Илића ушла је у нашу поезију нека манија за обичним и необичним епитетима, искључиво старање да се што шаренијим рувом прикрије голотиња мисли и одсуство дубљих осећања. Из француске школе, чији је он ђак, Ракић је донео љубав према јасности, уверен у лепу реч Вовнаргову да јасност краси дубоке мисли и да као што је логика основ прозе тако је јасност погодба поезије. У том прецизном стилу, у том одсуству украса, које често иде до извесне сувоће, он је развио три или четири лепа и вечита песничка мотива.

Оно што пада у очи одмах у целој његовој поезији то је не само песимистичка но чисто будистичка жица, констатовање свеопште беде људске и пролазности свега на свету, уверење да је цео живот само једно једнолико вечито клаћење шеталице од обмане до разочарања, да је цео наш опстанак само постепено крхање ломних илузија наших под маљем грубе стварности, и да је смрт једини мир и једина утеха уморенима и изубијанима од живота. Човек је оличаван у оној племенитој зверци коју хајка гони кроз поља и шуме, уз покличе ловаца и лавеж паса, док се не стропошта у крвавој пени, обојивши својом крвљу зелену траву, а

Хајка даље крене да ништи и гази.

Или то сипљиво и ромо кљусе, малаксало од силнога рада, које тегли стари гломазни долап, гладно поред траве која мириши, жедно поред воде која жубори, бедно кљусе које оличава сву људску судбу, „једнакост пред општом неминовном бедом“. То је стална мисао, и песник већ у напред чује онај кобни звук чекића који закива чамову даску мртвачкога ковчега, и онда када срце запева и душа закликће, њега спопада незнана туга и тајанствена страва, неко тамно предосећање дуге, неизлечиве беде, и у ноћном часу, „док равнодушно небо сјајем блиста“, он чује како

...поред свега страховито хуји
Старинска песма о таштини света.

Као Алфред де Вињи, у Вуковој смрти, као Леконт де Лил у Ладном ветру ноћи и Dies irae, наш песник, пред бесмисленошћу смрти, пред злокобним фатумом који лебди над човеком, узима тогу и филозофску мирноћу античких мудраца. Јест, мисли она са Паскалом, човек је слаба трска, али трска која мисли, која разуме и судбини на супрот, као протест, као пркос, истиче ту душевну мирноћу, ту поноситу резигнацију пред оним што је неизбежно, жртвујући тело али спасавајући недотакнуту душу, говорећи као онај свети роб Епиктет своме господару који му је ногу пребио: Јесам ли ти рекао да ћеш ме сломити!

Срчана буди, бедна душо моја,
И нек те сада ништа не колеба.
Без роптања, без крви и без боја
Време је дошло и страдати треба.

Преживи муке распетога Христа
За све у теби што греши и страда,
За дужност као Шпартанаца триста,
Узвиси живот величином јада!

И тај пркос невидљивој и суровој сили ствари нашао је необична израза у оној енергичној, пуној, можда најбољој песми његовој, У кврге су ме бациле, о срама!, сав пркос жртве која у својој крви умире али која својом мишљу и јачином душе стоји над целатом:

Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал' знај да неће прећи моје усне
Ни једна речца што моли ил' плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче,

Ал' докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни покрај мене
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини
Летеће мирно дух мој у висини
Ко морска ласта над широким морем.

Последња реч мудрости, сва величина човека, једина утеха лепим душама, мисао која је виша од свих мистичних снова, и празних обећања религије, последње прибежиште мудраца!

И томе мрачноме расположењу које је основни тон Ракићевих песама, поред општега, човечанскога, тако рећи метафизичкога разлога у односу човека према васељени и природи, има и други један, ближи, нижи, свакодневни, али зато још силнији и кобнији. То је утицај једне мртве, безбојне средине, са бедним интересима и још беднијим осећањима, средине оскудне и разоравајуће, која не трпи ништа више изнад општега блата и општега јада, средине где човек стари без младости, вене без цветања, умире без живљења. „Човек је разочаран, вели један велики меланхолик, Шатобријан, и ако није уживао; остају му још жеље, а нема више илузија. Машта је богата, обилна и чудесна, живот оскудан, сув и разочаравајући. Са пуним срцем станује се у празном свету, и не користивши се ничим човек је сит свега“. И где се више но код нас осећа та страшна празнина и сувоћа, где су мисао и полет већма спутани за земљу, где је трење међу људима јаче и несносније, где се више чује страшно шкрипање једнога неподмазанога и рђавога друштвенога механизма? Сваки иоле развијенији човек осетио је у дубинама своје душе страховиту борбу између јединке и њене средине, нарочито они који су имали несрећу да познају пун, широк, интензиван живот „Трулога Запада“ и за које савски мост изгледа као један тамнички прозор. И ко ће нам описати онај тужан пејзаж београдски, онај дубоко тежак утисак мртвих ритова савских и дунавских, иза којих се једва пробија танка силуета далеких планина, ону бакарно-црвенкасту боју градских цигаља испржених ватреним зрацима јужнога и континенталнога сунца, она казаматска мрачна и злобна лица која се срећу улицама, онај задах несрећнога Истока! И како је дубоко тачан овај јесењи пејзаж београдски, који је одиста једно „душевно стање“!

С кровова ниских облак дима,
Влажан и густ, на земљу пада.
По излоканим друмовима,
Ко верна слика мога јада,

Дроњав и блатав, беда сама,
Тетурајући преко рупа,
У исцепаним кошуљама
Уморни сељак тромо ступа.

А магла пада, тихо крије
Мочарне њиве, поља гола,
Студена киша стално лије
И рабаџиска шкрипе кола.

И у том уском и мрачном обзорју, живот је само једно животарење, и монотонија паланачке егзистенције притискује као мора душе људи:

Проживесмо, драга, испод мрачног неба
Низ мемљивих ноћи и плеснивих дана.
Мучила нас судба дуго, ко што треба,
Задала нам често непреболних рана.
. . . . . . . . . . . . . . . . .
Тврдица је била васељена за нас,
Одмерила тачно уживања наша.
Нама биће увек сутра што и данас,
Увек исто пиће, увек иста чаша.

Ретки су у Ракића тренуци када срце силније закуца и млада крв појури у дубини ноћи, када „трава мирише и растиње клија“, у шумору једрих кукуруза и свежини поораних њива, над тим пољима које је месечина поплавила, у „бокорима цветног јоргована“.

Шуме бокори цветног јоргована,
И ноћ звездана трепери и жуди
За бујну љубав свету Богом дана,
Док месечина насмејана блуди,
Шуме бокори цветног јоргована.

У таку ноћ је пожудну и страсну,
Изолда некад чекала Тристана.
Буде се гробља уз кукњаву гласну
И сећају се прохујалих дана.
У таку ноћ је пожудну и страсну,

Носећи собом лествице од свиле,
Старински витез, пун вере и наде
Хитао замку своје верне Виле
И певао јој страсне серенаде,
Старински витез пун вере и наде.

То је лепа песма, једна од најбољих у овој збирци, једна од најлепших које су за последње време на српском језику испеване, и далеко би се отишло када би се наводили сви снажни стихови којима је пуна ова добра књига. Ја ћу прећи преко неких несавршености у форми, преко извесне развучености која се опажа и на најбољим местима, и преко појединих спорних питања метрике. Да се задржим само на једној ствари. Ракић је паметан човек, и разумеће ме да је ове редове диктовало уважење његова талента, љубав према књижевности и чврсто убеђење да наш нараштај треба да испуни чиме трајним оних тридесет година јавнога рада који му предстоји.

Наша млада поезија је већ прилично дала, и о њој се већ може говорити као о једној целини. Она је показала и неоспорних талената и учинила не мало да се облик усаврши, да се прошири песнички језик и нађу нове речи за нова и сложенија осећања. Али, што је много, много за жаљење, она или поклања и сувише пажње искључивој лепоти облика, јури за што ређим и магловитијим сензацијама или се повлачи у неплодно посматрање, на најужи унутрашњи живот, одвајајући се од људи и од живота. Основна њена мана је што је и сувише егоистична. Јован Дучић напушта интимну, чисто лирску поезију, где је показао тако лепа успеха и иде за симболистима, верујући да оно што је модерно (а симболизам данас ни то није!) у исти мах што и ново. Ракић, који је надахнут Алфредом де Вињием, парнасовцима, нарочито Леконтом де Лилом, задовољава се њином поезијом песимизма и моралног стоицизма, затварајући се у „кулу од слонове кости“, туђ и непријатељски расположен према струјањима живота.

поједини појави могу бити рђави али који у основу није рђав? Докле ће они у стихове стављати ону проблематичну мудрост наших старијих, „разочараних“ људи који су обешчастили и удавили нашу земљу? Свакако, поезија није ни предикаоница ни говорница, њен задатак није ни да звижди ни да труби, она нема да пева законе астрономије и аксиоме геометрије, у њој се не састављају уџбеници за граматику и аритметику, али још мање је њен задатак да пева погреб скакавца и мирисе лаких жена, као што су радили бедни песници мекушне и труле епохе александријске; она нема да опева утицај рибљих репова на таласање мора, као што су чинили француски романтичари ниже врсте, уверени да је све на свету добро када се нашао леп слик и да је циљ васељене да се заврши једном лепом строфом; а најмање су поезија врућична бунцања, претенциозна проза и простачке мистификације све оне гомиле декадената, симболиста, симболо-декадената, естета, сатаниста, мистичара, кватрочентиста, оне „фосфоресценције трулежи“ буржоаскога друштва на умору, људи који терају шегу и са собом и са публиком и пишу књиге „за опсенити простоту“. Права, велика поезија, поезија свију оних великих духова који су оставили бесмртно име, била је поезија опште човечанска, социјална, поезија моралнога здравља, која је била одјек и израз душе човечанске, нагнута над животом и у најнижим његовим облицима, прожета и вечито свежа њиме, она поезија под којом трепери све наше биће, која је силан, искрен и неизгладив израз најдубљих наших осећања, најинтимнијих наших надахнућа, највиших наших схватања, mens divinior велике породице људске.

Време је да најбољи међу нашим млађим песницима баце поглед на пут који су прешли и помисле у шта ће утрошити своје лепе таленте које младост греје и свој живот који је тако кратак. Једна накићена, ладна поезија, анти-социјална, туђа и непријатељска према животу, није и не сме да буде њихова последња реч. Ми млађи имамо пред нама једно поколење живих мртваца и сенки, који мисле да живе, а ми морамо бити оно што је велики Ламартин снажно рекао, „подмлађено поколење које ветар живота тресе“.

Извор

Српски књижевни гласник, 1. март 1904. Књига XI, Број 5. Стр. 345-354.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.