„Генералска влада“

„Генералска влада“  (1928)  Писац: Милан Грол

    Кад је тај предлог одједном, из небуха, искрсао, нико га у првом тренутку није схватио. Данас му се знају побуде и смерови, али разлози стварни за такву једну меру нису показани, нити се они могу наћи.
    Треба претпоставити врло низак ниво Парламента, са свих његових 315 чланова, или неурачунљиву међусобну нетрпљивост политичких група и људи, да се у овако једној озбиљној пословној периоди шеф владе тражи изван дома коме је тај посао и позив и амбиција и Уставом наложена дужност.
    Али, с претпоставком да се таква једна комбинација наметне стицајем околности, који би пут био за тражење кандидата, који би у себи садржао оно што се за једну ситуацију не може да нађе у 315 народних представника?
    Шта је то ванпарламентарна личност и који се квалитет од ње тражи? Ако се не глеа само на формалну него и фактичку страну, мерило треба да буде лична вредност, ауторитет, узвишење и независност, отклоњење сваке сумње у пристрасност и заинтересованост за превагу ове или оне групације. Таквој личности, било она у универзитетском реденготу, у блузи индустријалца, у мантији епископа или униформи војводе или ђенерала, не би се могао чинити приговор у принципу, ако би се радило о тражењу једног националног ауторитета за једну националну концентрацију. Очевидно да војвода Степа Степановић није данас само један војни старешина: он је једно национално име. И када би стање његовог здравља, његове године и најзад и само његово уверење и поуздање у тај окушај на новом, тешком послу, допуштали то, нико не би могао бити непомирљив према том експерименту, нарочито када га једна велика парламентарна група постаља као једини излаз. Али разлика је дубока и значајна између примања једног човека изван парламента за шефа владе који је случајно војник по занату, и између постављања војника у опште као категорије кандидата за шефа владе. Једном човеку од вредности не треба да буде сметња ђенералска еполета за позив у коме би га јавно поверење природно гледало: али ђенералска еполета као квалификација изнад свих других за један тежак политички посао, у суштини дубоко противан војничком послу, то није само заблуда, то је један грешан предумишљај непредвидљивих последица.
    Кад нас не би ничем учили туђи примери, и сувише нам је доста наш. Ђенерал Цинцар-Марковић, који својим војничким вредностима и честитошћу није заслужио да му име остане везано за један несрећан период наше историје, још је у свежој успомени данашњих генерација. Помињу се лицемерно и лажно и други примери. Ђенерал Сава Грујић, на пример, који је у политику ушао као цивилно лице, далеко пре ђенералког чина, који је дошао као част више у политичкој него у војничкој каријери. Пуковник Антонић, дошао је на положај Министра Спољних Послова не из касарне, него са положаја посланика на страни. Тај очевидно погрешан потез ондашње самосталске владе, имао је као извињење то, што је он био чист од сваке сумње утицаја ове или оне котерије и противуставне тенденције.
    Схватања политичара из Србије, радикалних исто као и демократских, ту су једнодушна. Они не искључују ничију личну вредност ни под којим оделом ни занимањем, али су она једнодушна у чувању здравог поретка и односа у земљи, и у колико се вредност народне одбране, народног уздања у њу више цени, у толико се више жели да она остане нетакнута пролазним слабостима и заразама нашег јавног живота.
    Ни стопе пореске, ни спор између радикала и радићеваца у Далмацији, ни закон о општинама, ни строструке мере за лечење привредне кризе, које задиру у најосетљивије интересе читавих привредних редова и друштвених класа, ни тешка расположења у крајевима без посла и хлеба: ништа од свега тога у једној концентрационој или широко коалиционој влади не може решити наредба, него само мудрост, увиђавност, познавање ствари, људи, група и њихових осетљивости. Уз то, у хомогеној влади, могло би се наћи можда да шеф командује; у влади неколико странака он треба да процењује могућности, да везује, да изравњава, да помирује гледишта и да из њих компонује оно које представља најбоље и најизодљивије решење у даном тренутку. Његова позитивна способност зато може бити већа или мања, али је она увек позитивна већ самим тим што се заснива на принципу споразума и договора, а не команде.
    Тако је када се таква једна комбинација заснива са најбољом намером; далеко тежи случај је када она треба да послужи неодмереним амбицијама властољубаца, који у редовном поретку не могу да добију задовољење својих прохтева.
    Ако још има где заблуде о свему том, треба их разбијати: како заблуде о методи којом би се овако један тежак сплет питања решио, тако о угледима који се имају пред очима када се тражи једна таква комбинација.
    Врло велико незнање показују они који мисле да је Мусолини дошао на власт указом. Фашисти су дошли на власт једном револуционарном снагом оздо, као узбуна, као отпор другој једној револуцији од које је Италија била у опасности иза тешког рата, вођеног за Италију неиздрживим напорима. Да то изведе, фашизам је морао прећи преко свих грана закона и устава. Има болести које се у народу лече алкохолом. И фашизам је један од тих лекова изван редовне медицине, чијем крајњем резултату овде разуме се није место да се нагађа и закључује. Оно што нас у овом случају интересује то је пут којим се дошло до таквог једног стања.
    Други примери несрећни су, и они око нас и даље од нас. Напротив, примери истрајности у наслањању на народну вољу, на један уравнотежен уставни поредак, свуд показују успех.

Извор

1928. Живот и Рад. Година 1, књ. 1, свеска 3, стр. 186–188.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Грол, умро 1952, пре 74 године.