„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)

„ЉУБОМИР У ЈЕЛИСИЈУМУ“ ОД МИЛОВАНА ВИДАКОВИЋA Писац: Вук Стефановић Караџић

Будим, 1814.

    „Вси народи и сами язычницы книги своя по граматïискимъ правиламъ списаша, у насъ по правиламъ бабы Смиляани пишутся.“ Овим ријечма^[1] Г. Архимандрит Кенгелац свршује предисловије својега Јестествословија, а ми њима почињемо ову другу рецензију Српску. Већ има око 40 година, како смо почели Српски писати, а за то вријеме не само што нијесмо у језику пошли у напредак, него смо толико ударили натраг, да би нам требало још 40 година, да дођемо на оно мјесто гђе смо прије били. До данас се готово ниједан Списатељ код нас не нађе, да постави себи правила по којима ће писати, него како му кад падне у памет. Како који зареже пером да пише, он већ одма почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити: зато је готово свакога нашега Списатеља прва књига боља од друге, друга од треће и т. д. И ово се зло код нас тако упутило и увело у обичај, да не може друкчије престати, док не почнемо један другога, јавно пред свијетом, непријатељски рецензирати и критизирати; истина, да ће се тим начином осрамотити кад Списатељ, кад рецензент, а кашто и обојица; али народ и литература свагда ће добити (а који се труде за народ, зашто би се жалили и осрамотити кашто његове ползе ради?). Тим ће начином почети једанпут и наши Списатељи мислити и сумњати о ономе што пишу: знајући да ће за сваку ријеч одговарати пред свијетом. Тако су Нијемци, Французи, Талијани и Енглези своју литературу довели у данашње савршенство (и сад има у Њемачкој близу 10 новина, које само књиге рецензирају). И данашњи дан, по свој Њемачкој, Списатељи више пазе (кад пишу књиге) на рецензенте, него на све друге читатеље: зашто већа част читатеља тражи у књизи увеселеније и забаву (или науку, ако је књига зато писана), не сумњајући да би оно друкчије могло бити, него што је написано. И то је познато, да се рђави и слаби Списатељи свагда боје рецензента, и туже се на њи у својим предисловијама; а добри, не само што ји се не боје, него ји још зазивају (кар н. п. Шлецер) да ји рецензирају какогод који оће; па ако који што паметније и боље докаже, они приме с радости, ако ли почне лудовати, а они му се сити насмију, па мир. Сад ће ко запитати: које ћемо Списатеље наше почети рецензирати? Ми велимо оне, који највише пишу, и који чине (заиста или по мњенију њиовом) као неку епоху у литератури; и зато смо 1815. године почели од Г. Видаковића. Истина да смо му остали дужни одвраћак на његов одговор, но то је само зато било, што нам се учинило, да је Г. Видаковић својим одговором поправио све наше погрешке, које су биле у оној рецензији, и тако нас сам оправдао.
    У свакој се књизи гледа на двије ствари: 1) на ствар о којој се пише; 2) на језик којим се пише. Свака се ствар може представити различним начинима, нити се у том може гледати од свакога (особито сад код нас) да буде Класически Списатељ; али језик може (и мора) знати сваки Списатељ: Зато смо у првој рецензији Српској говорили само о језику; али Г. Видаковић у одговору не да ни на ствар ни проговорити, него се представља као неки Српски Виланд или Гете. Зато морамо сад почети од ствари; али је опет ми нећемо критизирати, него ћемо накратко приповиђети шта се налази у овој моралној повести,^[2] па нека читатељи сами суде (само ћемо ји ми гђешто опоменути).

Референце

1. Ријеч, вријеме, бијело, двије, ђевојка итд. пишемо зато да види Г. Видаковић (и остали који не знају) како Ерцеговци говоре.
2. Истина да ће то бити врло тешко: зашто у њој има седамдесет и седам предмета, али ћемо опет гледати колико је могуће, барем оно што је најнужније.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић , умро 1864, пре 161 година.