Чучук-Стана/X

Јован Ђорђевић

Чучук-Стана

X

◄   IX

X

►

    С овим свршујем ове скромне цртице, посвећене спомену једне дичне, у своме народу мало познате Српкиње.
    Вештије перо нека кадгод напише потпуни животопис њен. Она је то и заслужила.
    Ја сам дотле и покупио ово неколико података, да се не изгуби бар оно, што се о њој још зна и памти.
    У доба кад нас надри-култура од свуда притискује и дави; кад се заносимо за оним, што је туђе, а немарно скрећемо главе од свега што је наше; у доба кад луди почињу мислити, осећати и радити као жене, — време је да се разнеженом и кржљавом нараштају нашем изнесе на углед жена која је мислила, осећала и радила као човек.
    У доба кад је на вас, драге Српкињице, навалила туђа мода, туђ језик, туђ дух, туђи обичаји; кад вам се у млађане главе и млађана срца све већма и већма упија слатки отров модерних француских романа; кад вам и измишљени јунаци и јунакиње тих романа по који пут могу саучешће улити, по коју сузу из ока вашег измамити: — мислим, да ми нећете замерити, ако вам пре поручим, да узмете у беле руке и ово неколико листића, да проучите из њих праве патње и праве болове, који су на дичну сународницу вашу наваљивали, и с којима се она целог века свог јуначки и победно борила, па да њеним примером још за рана снажите и челичите своја нежна срца, да у вреви светског живота не клонете под првим ударима противне судбине, већ да се одважно и јуначки борите и побеђујете, као што је то и Стана чинила.

*

    А сад мир пепелу твоме, врла жено, а вечити спомен имену твоме и у српском и братском јелинском народу.
    Српска те је колевка одљуљала, а класична земља старих грчких јунака и мислилаца примила је твоје утруђене кости у своја хладна недра. Твој се прах меша са прахом Милтијадовим, Аристидовим, Сократовим, са прахом толиких великана јелинских чија ће имена живети, док је људског рода на овој земљи. Дивна те дружина у своје коло прима!
    Почивај мирно у тој светој земљи, у земљи културе и слободе, у земљи натопљеној обилном крвљу бораца и мученика за најсветије интересе човечанства!
    Твоје име нека буде копча између два народа, који су погрешке прошлости своје дугогодишњим робовањем покајали, који имају сличну садашњост, а којима предстоји и срећнија будућност, ако их братска слога и љубав буде одушевљавала. Али ако би зла коб опет посејала међу нас семе раздора и неповерења, онда нека твоје име постане чаробни тализман, који ће нас опет измирити и на заједничку цел упућивати.^[1]

Фусноте

1. Податке ове саопштио ми је г. Михаило Спасојевић, рачуновођ Краљ. Срп. Државне Штампарије, син Стојне, сестре Станине.

Извор

16. 9. 1900. Нова искра, Бр. 9. стр. 266.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Ђорђевић, умро 1900, пре 126 година.